Kultura| Ljubav| Moj grad| Umetnost| Život

Krivica ili neka čudna priča

FINAL ROUND ART RSS / 05.01.2019. u 18:53

Priđi, molim te. Želeo bih ukratko da ti ispričam nešto.

Pre nekoliko dana sam video čoveka. Nosio je crnu jaknu sa kapuljačom, navučenom preko glave, neke tamne pantalone ili trenerku i, kako sam još mogao da primetim, crne, kožne, poluduboke cipele. Nisam mogao da mu jasno vidim lice, ali znam da je imao kratku crnu bradu, da, imao je crnu bradu, i to je isprva bio jedini detalj koji sam mogao da uočim. Ljude najpre posmatramo u lice, zar ne? Ne pitam tebe, pitam sebe. Ali, slobodno i ti možeš da odgovoriš. Mislim da sam oduvek nosio tu odvratnu naviku da čoveka prvo odmerim odozdo, i da se, tek na kraju zadržim na očima ili, recimo, nosu. Uopšte nije bitno je li u pitanju muškarac ili žena ili dete. Otac me je jednom priliko odalamio preko brade kada me je – a bilo mi je tada, otprilike trinaest godina – zatekao kako netremice zurim u gola stopala komšinice Vere, dok mi je pružala sladoled od jagode i govorila kako sam porastao. Sram te bilo – rekao je tada, čim se Vera udaljila, ražalošćena zbog tog gnusnog čina moga oca, i tako mi je do danas ostalo nejasno zašto sam dobio ćušku preko brade. Svako ima prava da gleda u šta mu je volja. Šta matori dripac zna... Otac je verovatno mislio kako se u meni pojavila klica jedne - mnogi bi rekli, a ja se ne bih složio sa njima – opake bolesti, ako ne bolesti, onda svakako mane koja bi mogla da utiče na dalji tok mog života, a to je... ne, ne mislim na fetiš stopala - sram te bilo! - već na mnogo težu bolest, kako je on smatrao, naime, bolest bežanja od pogleda sagovornika ili u najmanju ruku, osobe koja se nalazi preda mnom. Smatrao je da me ljudi zbog toga neće ceniti, niti me uzimati za ozbiljnog i pravog čoveka, što se, ako mi je da budem iskren, kasnije  pokazalo tačnim. Otac, matori dripac je uvek bio u pravu, za sve...

Molim? Smeta ti što ja budala, idem ovako od kulina bana?Znam, smeta i meni. Vratiću se na čoveka kojeg sam danas video.

Padao je sneg. Dolazio mi je u susret, držeći ruke u džepovima. Njegova crna jakna bila je mestimično pokrivena snegom, što bi se isto moglo reći i za njegove cipele. Kada se približio na samo metar od mene, podigao sam pogled i ustremio ga njegovoj glavi. Bila je, kako rekoh, pokrivena kapuljačom i osim te crne, kratke brade, što sam takođe već rekao, nisam mogao ništa drugo da uočim; ni oblik i dužinu nosa, ni usne, ni, naravno, oči. Kao da je sve to nedostajalo na njegovom skrivenom licu. Prošao je kao tihi, ledeni povetarac koji igra po snežnom, mrtvom danu, kao šapat zime dok saopštava okolini da je stigla, kao... duh, koji samo prolazi pored tebe, ne želeći da stane kako te ne bi uplašio. Ispratio sam ga pogledom. Hodao je nekoliko metara, gazeći po tankom sloju snega, gotovo nečujno, a onda je zastao, nedaleko od groba moje majke, mesta odakle sam se, nepunih trideset sekundi ranije, uputio kući, nakon što sam saopštio majci šta me muči i šta mi se – mada ništa posebno i značajno – dogodilo prethodnih nedelja. Nije mi trebalo dugo da odlučim da mu priđem. Izvukao sam ruku iz džepa i lupnuo ga po ramenu, s kog se stresla manja količina snega. Okrenuo se. Bio je to moj brat. Nisam ga dugo video, ali sam, čim sam se nekoliko sekundi zagledao u njega, mogao da razaznam svaku crtu njegovog lica, iako se dosta promenilo, ne samo zbog brade; oči su mu nekako postale sitnije, tajanstvenije, obrve spuštenije i tužnije a uši manje ali opet nekako istaknute; sve sam to mogao jasno da zaključim kada je spustio kapuljaču. Da. To je bio on. Zurio sam u njega zabezeknut. Onda sam progovorio:

- Otkud ti?

Nekoliko sekundi je ćutao, gledajući ka grobu naše majke.

- Došao sam da je obiđem – reče konačno.

- Pa, što mi se nisi javio da si stigao? – upitah.

- Zato što nisam – reče odsečno, nekako ljutito, ali znam da u tome nije bilo ni tračka ljutnje ili besa. – Došao sam juče. Hteo sam ovih dana da ti se javim. Često dolaziš kod nje?

Pokazao je glavom ka grobu.

- Da. Često.

- Dobro je da je tako. Moja velika greška je bila u tome što nisam, posle njene smrti, dolazio koliko treba.

- Dobro, sad si tu – rekoh – pa možeš to da nadoknadiš.

- Hoćeš da me sačekaš ispred ulaza? Voleo bih da na kratko budem sam s njom?

- Naravno.

Otišao sam ispred, ostavivši ga samog s njom. Čučnuo je kraj groba. Pune tri godine radio je u inostranstvu i bilo je mi jasno zašto mi je rekao da oseća krivicu, možda i prvi put opravdanu krivicu. On je oduvek osećao nekakvu krivicu, za ovo ili ono. Majka je stalno drobila o tome kako je on rođeni krivac, kako je krivac na kog svi nabeđuju, kako je oduvek bio nevin a ispaštao kao kriv. Majka ga je uvek branila. U znatno većoj meri nego mene. Ne bunim se; obično sam ja bio kriv za većinu stvari i nezgoda tokom našeg detinjstva, ali sam se uvek provlačio, što bi se reklo –kroz iglene uši. Kada bi otac uperio prstom u njega zbog slomljene igračke koju je od njega dobio na poklon ili zbog, od igre pocepane trenerke i majice, on je bio spreman da plačući, sve dok ne stigne majka da ga odbrani, prizna krivicu, a ispostavljalo bi se da sam za tu nezgodu bio kriv ja; majka bi ga uzimala u naručje i vikala ocu da ga ostavi na miru, i da nije kriv za tu nezgodu, izmišljajući neke nebulozne razloge, ali ni u jednom momentu ne uzimavši moje ime u usta: njegov drugar je slučajno slomio igračku, a majicu ili trenerku su mu u žaru borbe iscepali na fudbalu. Plakao je. Ja bih stajao u uglu naše dečije sobe i ćutao, gledajući u plafon. Osećaj krivice pratio ga je i do dan danas, kada je već odrastao čovek, i kada je otišao u inostranstvo, kako se ono kaže trbuhom za kruhom.

 Stajao sam tako na zimi, pet ili deset ili petnaest minuta. Cupkao sam u mestu, pokušavajući da savladam nesavladivu hladnoću, osvrtavši se svakog časa oko sebe, ne bi li uhvatio pogledom još neku osobu, koja je isto tako luda da izlazi po ovakvom pingvinskom vremenu. Nikog nije bilo. Samo je nekoliko pasa lutalica prošlo nedaleko od mene, kraj kuće sa belom fasadom. Onda mi je zazvonio telefon. Poruka. Izvadio sam telefon iz jakne i otvorio.

MALI, SUTRA STIŽEM IZ NEMAČKE. VATAM BUS UJUTRU I TU SAM POPODNE UVEČE. NADAM SE DA SI OK.

Bila je to poruka od mog brata.

Srca je počelo da mi luduje. Lupalo je toliko jako da sam poželeo da se smiri i to zauvek.

Proleteo sam kroz ulaz u groblje i pogledao ustremio pogled ka grobu. Nikog nije bilo. Osvrnuo sam se oko sebe, potom preleteo pogledom preko čitavog groblja; bilo je pusto – ni ljudi, ni onih crnih ptica što obično preleću preko drveća i hiljada spomen-ploča.

Okrenuo sam bratov broj, svestan da će me taj poziv debelo koštati, ali nije me bilo briga. Odzvonilo je do kraja, brat se nije javljao.

Vratio sam telefon u jaknu i pošao kući. Vrzmalo mi se po glavi mnogo toga, od čega se najviše isticala pomisao da sam poludeo ili da se bratu nešto desilo. Da li reći nekome za ovo? – pitao sam se. Ne – odgovarao sam; i sve tako ukrug dok nisam stigao kući i skuvao sebi čaj od majčine dušice, kako bih se umirio i zaspao.

Eto, to mi se desilo i to sam želeo da ti ispričam.

Video sam se sa bratom, to je, verujem, ono što te zanima. Sinoć. Pili smo pivo u jednom pabu. Slušao me pažljivo dok sam mu pričao ovo što sam i tebi upravo ispričao. Rekao je da sam lud, ili da bar tako misli. Ispričao mi je kako mu je bilo u švabiji i kako je živeo sa jednom devojkom, ali su se razišli jer je on odlučio da se ode i vrati se ovde. Osim toga, ništa spektakularno, što me nije začudilo. Pitao me kako sam i kako je otac. Dobro sam. Ok smo, i matori i ja. A onda je ućutao i zamislio se, gledajući u penu od piva. Mislim da će živeti u ćutnji do daljnjeg, i tako ćutke trošiti pare iz tuđine.

Ne brini za mene, dao mi je koji evro...   

   

Sava Šotić
 


Komentari (10)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

angie01 angie01 19:53 05.01.2019

,

Veliki Master-Podsvest,...skriveni upravljac.


FINAL ROUND ART FINAL ROUND ART 19:57 05.01.2019

Re: ,

:) jel to master pohvala?
angie01 angie01 21:08 05.01.2019

Re: ,

jel to master pohvala?


jeste!...vise, cinjenicno stanje.

( svest deluje mnogo plice i uslovljena je- potsvet je slobodna i rovari gde i kako hoce, slaze kockice vrlo kreativno:).
FINAL ROUND ART FINAL ROUND ART 21:51 05.01.2019

Re: ,

Jes' vala
Hvala...:)
natasa_tasic_10 natasa_tasic_10 20:03 05.01.2019

Neverovatna prica

Mnogo je lepa prica. Negde izmedju jave i sna, a opet tako realna.
FINAL ROUND ART FINAL ROUND ART 21:53 05.01.2019

Re: Neverovatna prica

Hvala, Nataša! Drago mi je da si pročitala!
Necu da vracam pohvale, ali ispratio sam poslednje dve tvoje objave :)
natasa_tasic_10 natasa_tasic_10 00:11 06.01.2019

Re: Neverovatna prica

Meni je drago da si napisao ovu pricu.
Ponekad tako idem gradom i secam se nekih davnih vremena. Cini mi se sve je tu, a opet nije.
Черевићан Черевићан 01:25 06.01.2019

gle čoveka

Dolazio mi je u susret

фикција је мамљива у причи
(јер многима однас се здесила),
подсвест је ли (ма шта да је)
посебно кад трага оставила
stefan.hauzer stefan.hauzer 12:10 09.01.2019

*

Ne znam, posle ove priče sam rešio da ponovo odgledam film Brat2. :)



FINAL ROUND ART FINAL ROUND ART 16:44 09.01.2019

Re: *

ne čudi me :)

Arhiva