Једном давно, док су се издавачи и књижаре још увек бавили превођењем, издавањем и продајом књига, а ја имао жеље и времена да читам, пријатељица ми је позајмила мали драгуљ: збирку прича Марија Бенедетија "Смрт и друга изненађења" -- човек што смишља овакве наслове не може а да не пише одлично.
Прошло је милион година и не сећам се више детаља, само неке јужноамеричке атмосфере, али не разуздано-прштеће-маркесовско-револуционарно-колумбијске, већ више тескобно-отклоњено-сабатовско-диктаторско-уругвајске (да, да, знам да је Сабато Аргентинац). Једина прича које се заиста сећам је о Фиду.
Фидо је кер који обожава газду. Највише од свега воли да легне на под кад газда дође с посла те да послужи као спој отомана и отирача. Док газда премешта ноге и разгибава стопала, Фидо увек уграби прилику да искрене врат и лизне газдин чланак, разгољен између ногавице и чарапе. Фидо има јаку грађу и шпицасте уши, али је живот посветио ношењу новина газди и лајању кад је неко на вратима, а да би забавио госте уме и да шени, чучнут на две ноге и исплаженог језика, све док не посустане.
Није јасно зашто сву своју оданост Фидо посвећује газди иако је газдина супруга та која њега сваког дана храни, мења му воду и изводи га око поднева у инспекцију дрвећа и ивичњака. Ваљда је, и покрај своје грађе и ушију, Фидо у души само слабић, ништа бољи од ситних, лајавих попишуља с другог спрата на које воли да гледа с висока.
Фидо има моје моје разумевање и симпатије, на крају крајева, Фидо је пас.
Не разумем одрасле људе који подреде себе специјално одурном типу гњида, понекад стварно само једном социопати посебно, понекад целом слоју гмазова који су се некако докопали моћи, у сваком случају неком ко и добар дан једва заслужује, а камоли оданост и приписани божански статус. Колики слабић треба бити да би човек шенио чучнут и исплажен на телевизији, по мрежама, у друштву и пред гостима, лизао нечије чарапе -- а ако се посрећи, и део листа -- и, најважније, бесно кевтао кад се било ко појави близу газдиних врата.
Прича не завршава добро по Фида. Савршени Фидов свет срушен је кад особа која га храни и шета покаже крајњу и необјашњиву неприврженост напустивши их и тако изазвавши огромну газдину патњу и бес. Фидо помишља да је то прави тренутак да искаже своју непомућену верност те се приближава газди да му лизне ципелу у знак саосећања. Тежак ударац ногом дроби му њушку.
Сад кад се сетим те приче, некако ми се чини да и није била о псима, дивним бићима, нашим сапутницима, већ о моралним џукелама. Штета, по њих, што нису читали Бенедетија као мали.