Вест о одласку некога кога смо волели, понела ми је на тренутак мисли у једну давну зиму и невелики радијски студио. Као млад новинар, почетник, са стрепњом сам позвао познатог песника и упитао га да ли би гостовао у мојој јутарњој емисији.
- Програм почиње у пола шест, али би добро да код нас будете већ око пет - рекао сам несигурно, без много наде да ће одговор бити позитиван.
Песник је, међутим, одмах прихватио позив и тог тренутка потпуно избрисао слику поете-спавалице, која је до тада била део мог виђења свих стихотвораца.
Наредног дана, у цик зоре, кроз прозор студија угледао сам човека у блатњавим, сељачким чизмама и гуњу, мало повијеног од хладноће, како улази у зграду и потом се упућује према мени.
- Здраво, сине. Извини, ја овако... Дотерао нека дрва из Груже и однео на пијацу сир за продају, па рекох да се не пресвлачим. Не мари, ваљда, наши смо, а и опет ћу после на трактор - рекао је, уз широк, препознатљив осмех.
Већ за који тренутак, од моје емисије је начинио своју поетску бајку за незаборав. Песник-чудотворац, Добрица Ерић, у њу је сада и сам крочио и тамо занавек остао.