Мислим да сви знамо одговор на ово питање.
У лимбургу месецу.
И сви знамо шта значи тај језички израз.
Његово значење је „никада".
Оно што мене ту копка и шта ме је заинтригирало, јесте настанак оваквих језичких израза.
'Ајде да некако разумем и зашто мајмуни...
По ономе што нам каже синкретичка религија Новог доба звана Наука, знамо да је све и почело од мајмуна.
Али зашто баш „у лимбургу месецу"?
Зашто не у варбургу?
Или у месецу лихтенштајну? Лилијенталу? Лилипуту? Питсбургу? Стратфорду апон Ејвону? Шта год већ...
И схватам ја, а и апсолутно романтиЋно прихватам, да су ти изрази део културе једног народа јербо је језик основно оруђе те посебне националне културе.
Али зашто се баш тако каже?
Како настају ти језички изрази?
У свему томе можемо да направимо и некакву поделу на старије и млађе фразе и језичке изразе јер један језик није никакав фриз фрејм у Времену, све је у сваком језику стално у покрету и у промени, нове речи и изрази се рађају, старе речи и изрази умиру (исто као и људи), па тако имамо читав низ оних старијих, већ одавно у говору уврежених, фраза, речи и израза од којих су неке помало и заборављене попут:
- Навалио као мутав на телефон.
- Смеје се као луд на брашно.
(Зашто би се психијатријски болесници смејали када виде брашно никада ми неће бити јасно.)
- Лупа као максим по дивизији.
(Претпостављам да је корен овога у балканским и Првом светском рату.)
- Кошта ме као Светог Петра кајгана.
(Нисам за ту кајгану нашао никакве трагове у теолошким списима.)
- Устао је на леву ногу.
- До подне мрзи себе, а од подне читав свет.
- Пребићу те к'о вола у купусу.
(Ово је вероватно из времена када су скоро сви Срби живели у породичним сеоским задругама, па морали да се отимају за купус са разноразним воловима.)
Варијација тог израза је и:
- Испресавијаћу те к'о Панта питу.
(Тај Панта мора да је био из рода Јовановића пошто ВИБ лепо каже да је „предак свих Јовановића на Балкану био најбркатији, најгрлатији и најјачи од свих." )
- Падају секире.
(Ту би добро дошла компаративна анализа са страним језицима. Рецимо, зашто нама падају секире, а Енглезима пси и мачке? Да није можда због династичких борби око престола?)
- Изводи бесне глисте.
(Покушавао сам годинама да разјарим и разбесним глисте у једној конзерви у којој их је држао мој деда, пецарош. Он би их ископавао обично у блату у тзв. „кубицима" насталим после изливања, па повлачења Дунава, одмах иза Панчевачког моста, чим га пређеш према Овча-Борча-Панчево дестинацији, па лево и десно од моста.
Није ми никада то успело. Да изнервирам глисте. Мора да су глисте баш зато и примамљиве за сомове што су тако смирене и сталожене, ко ће га знати... Мада, ни код сомова нисам приметио баш неку нервозу.)
- Је л' игра мечка?
(Ово знамо одакле је. Из времена пре појаве разних НВО и удружења за заштиту животиња када су такви призори на улицама обавезно привлачили грађанство у гомилама.)
- Обрао је бостан.
- Нашао се у необраном грожђу.
- Блене као теле у шарена врата.
- Фали му даска у глави.
- Уобразио се као прасе кад пишки.
- Вата зјале.
- Ради као црнац.
- Осуо дрвље и камење.
- Два лоша убише Милоша.
- Слажу се као рогови у врећи.
- Кад на врби роди грожђе.
- Не чачкај мечку.
- Глуп је као ноћ/нога.
- Пијан као летва.
- Рука руку мије.
- Обилази као киша око Крагујевца.
- Меша бабе и жабе.
- Пије као смук.
- Обрни-окрени.
- Држ' не дај.
- Ђене-ђене.
- Шућ-мућ.
Итд, итд, итд.
Наравно ту се не могу занемарити ни касније настали жаргонски, и помало уличарски, изрази сличног типа као и онај од којег смо почели:
- Раширио се као поплава.
Старија варијанта овог израза из доба револуције која тече у којем поплаве нису постојале била је:
- Раширио се као народни херој.
- Наскочио као смрт на баку.
- Боли ме ћошак.
- Физички сам добро, а психички ме боли лево уво.
(Исто се каже, само са малим фонетским разликама, и у локалним месним некњижевним говорима српског језика националних мањина такође.)
Затим једна за уски круг посвећених и иницираних:
- Ево иде ндугу!!!
(У наркоманским круговима. Мисли се на полицајца. Или милиционера док је милиција била народна. А израз је настао по чувеном перкусионисти по имену Леон „Ндугу" Ченслер (RIP), који је осим у групи Сантана свирао, тј. лупао, и са многим другим музичарима. Претпостављам да су креатори овог језичког израза мислили на чињеницу да су полицајци и народни милицајци такође показивали свој перкусионистички таленат млатећи пендрецима около.)
- Јова Травар.
(Најпознатији и најконкурентнији дилер у крају.)
- Керови, опет касните.
(Графит на једном београдском зиду. Опет су у питању снаге реда, мира и безбедности, полицајци и милиционери. Вероватно зато што су вазда на нечијем трагу.)
- Које сте ви веверице!
(Упућује се лаковернима.)
- Ласице и сликари наивци.
(Стих из једне познате песме једне познате и међу омладином данас врло популарне домаће музичке групе.)
Наравно, постоје ту и многобројне варијације на задату тему. (ЛИНК)
Малтене, колико говорника толико варијација.
Језик је врло демократска творевина што се тиче креативности. Ту свако може да покаже шта зна и уме.
А посебан проблем у свему томе имају и преводиоци јер при преношењу оваквих фраза и језичких израза морају да воде рачуна и о различитим културама које су у том процесу језичког контакта у контакту једна са другом.
Рецимо, сећам се да је преводилац познате сапунице из осамдесетих „Династија" заиста показао колико је вешт занатлија преводећи у титлу израз Shut up! који је Алексис упутила Кристл док се њих две чупају за косу поред базена, па смо у титлу читали: Не лај, бре!
А о преводилачким мукама можда понајбоље говори она чувена лингвистичка анегдота у којој је машина преводила са енглеског израз out of sight, out of mind (говорници српског би рекли далеко од очију, далеко од срца) на кинески језик, па га онда враћала на енглески језик са кинеског и на крају се добио израз invisible idiot.
Била ова анегдота истинита или не, тек ја памтим да смо се ми студенти Филолошког факултета у Београду у часовима доколице и уз кафу у тадашњем студентском клубу АКФ на самом факултету баш лепо забављали и смејали користећи те способности сопствене језичке креативности при буквалном превођењу српских фраза и израза на енглески језик. Неке од тих наших креација су ушле и у ширу употребу, па сте тако на ходницима факултета могли да чујете како користимо те наше језичке креације и у свакодневној међусобној комуникацији на факултету.
Рецимо:
- Two bad, Milosh dead. (Два лоша убише Милоша.)
- Hold don't give! (Држ' не дај!)
- Don't lay devil. (Не лези враже.)
И слично...
До сада сам у свом истраживању једино дошао до тога да су код свих ових примера фраза и језичких израза у питању поређења (компарације) и метафоре (скраћена поређења?) као језичка стилска средства. Алегорије су нешто ређе јер се вероватно на самом почетку стварања таквог израза одмах одустаје пошто би се проширивањем метафоре изгубило на снази исказа. Па је тако алегорија ипак остављена да се њоме забављају пре свега „песници, месије, цареви и комунисти" што би рекао Милош Црњански, то јест политичари, верске вође, пророци и маркетиншки стручњаци.
(Заправо, све више наслућујем и да је у метафори и моделу кључ не само загонетке људског језика, већ и загонетке људских когнитивних способности.)
Мислим да је проучавање механизма овакве језичке креативности у производњи говорних чинова заиста један од примарних задатака науке о језику као искључиво (од свих живих бића за која знамо на овој планети) људској способности подареној нам од прадавних времена.
Када бисмо се мало више позабавили тим механизмом о којем вам причам, можда бисмо се онда макар малкице приближили одговорима на многобројна питања око мотивисаности и произвољности језичког знака о чему се расправе воде, још од старе Индије, Арапа, Платона,... па све до наших дана.
И при томе се од силног размишљања разбијају тикве хиљадама година. (ЛИНК)
Па ко год жели да се прикључи, изволите. Добро дошли.
- Чак и ако та писма пишете из Киншасе.
Ипак ми живимо у добу модерних технологија.
- Техника народу!
и
- Електрификацијом у бољу будућност!