БЕОГРАД - ДАН СЕДАМДЕСЕТ ПЕТИ
Мика - Јун 6, 1999 15:43 (195.250.*)
Безумље се, изгледа, приводи крају. Ракете још експлодирају по Косову и понегде по Јужној Србији. Београд, Ниш и друге градове надлећу мала јата беспилотних летилица (ноћас их је било 4-5 над Сењаком и још понека ту и тамо). Снимају, ваљда, оно што су до сада разрушили, да им остане за успомену.
У Београду се више и не дају узбуне, а ПВО само изузетно отвара ватру. НАТО авиони су до јуче повремено пробијали звучни зид, и то усред дана и координирано, по неколико у истом тренутку, да се звук рашири што даље - као пијанац који не може да верује да је ноћ његовог лудила прошла, па празне флаше лупа о зид да поново привуче пажњу...
Војни договори су почели на српско-македонској граници, у Блацу, у кафани са вишеструко симболичним именом: Европа 93. Настављени су на кумановском спортском аеродрому - под шатором. То је, изгледа, и пут који смо и ми и Европа у међувремену прошли - од Европе у бившем значењу те речи до пољског шатора...
Ако буде среће и обостране памети (мудрост је, нажалост, наивно очекивати), временом ће многе ране зацелити и остати као опомена (вероватно узалудна) онима после нас. Остаће и новостворено или старо, сада само потврђено и бомбама дубоко утиснуто, неповерење у Запад и његове вредности које су се показале тако танушне, бешчашћу и манипулацијама склоне...
Али оно што се једноставно не може опростити и што треба памтити то су побијена деца (... а децу, децу вам нећу опростити... - Бора Ђорђевић у једној од својих пророчких песама), затим срушени мостови (око 45, у вредности од преко 2 милијарде долара и најмање три године рада), као и тешка загађена земље, воде и ваздуха...