TRI SKICE ZA PORTRET GOSPODINA PROFESORA

UVOD

               Bio je profesor starog kova - od onih koji mnogo zahtevaju, ali i velikodušno prenose učenicima svoje neosporno veliko znanje. Zvao se Uglješa Rudović i predavao je istoriju u gimnaziji u mojoj maloj ravničarskoj varoši. Ime i prezime su mu stajali kao saliveni: bio je crnokos, srednjeg rasta i nekako sav četvrtast i nabijen, tako da je izgledom sasvim podsećao na nekog Rudonju sa Zmijanja. Pri tome, i izbor predmeta mu je u potpunosti odgovarao. Uklapao se u tradiciju po kojoj su se doseljenici iz Crne Gore koji su želeli da se bave prosvetom uglavnom opredeljivali za istoriju, geografiju, filozofiju ili književnost.
               Držao je zanimljiva predavanja, s tim što je kadšto umeo da se zanese istorijom postojbine, pa bi se tu pomalo raspilinuo, ali, u suštini, bio je dobar predavač i veoma pravedan ocenjivač koji nije zarezivao ni baaabe ni stričeve, već isključivo pokazano znanje.
               Za mnoge je, iz meni sasvim nedokučivih razloga, bio strah i trepet. Moja drugarica iz klupe M. je imala toliki zort od njega da bih, kada bi je prozvao da odgovara, osetila kako klupa poskakuje i vibrira pod njenim grčevitim stiskom. I nepogrešivo bi izmucala gradivo tek za neku klimavu dvojku, premda smo istoriju učile zajedno i mada je pred čas umela da reprodukuje lekcije ako ne za peticu, a ono barem za solidnu četvorku. Nije joj pomagalo čak ni to što je profesor, osećajući njenu stravu, pokušavao na sve načine da je relaksira. Jednostavno bi se pogubila, a pošto se ocenjivalo samo prikazano znanje, prolazila je, kako već rekoh, prilično neslavno.

1.SKICA

                Bilo je proleće negde sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Doba šarenog vremena sastavljenog od kolaža sunčanih intervala i sporadičnih pljuskova, koji su se katkad umeli pretvoriti u dosadno rominjanje mnogo priličnije nekom kasnojesenjem danu.
               Prethodne jeseni se pri lokalnom Domu kulture otvorila folklorna sekcija i devojčurci iz mog razreda su joj masovno pristupili. Bila je to lepa, vedra zanimacija, te smo se silno obradovale kada smo saznale da ćemo nastupati sa par koreografija na svečanosti povodom prolaska štafete kroz naše mesto. Više nisam sasvim sigurna, ali je sasvim moguće da nam je to bio i prvi javni nastup. Naravno, vest smo razglasile gde god smo stigle, pa smo tako u trenutku euforije pozvale i profesora Uglješu da nas gleda.
               I tako smo tog dana u garderobi Doma kulture obukle nošnje pozajmljene iz novosadskog društva ,,Sonja Marinković'' ( prethodno oprane i ispeglane, jer smo ih dobijale u stanju smrdljivom od znoja , zgužvane i sive od stajanja u fundusu / izlišno je reći das mo ih vraćale još jednom oprane i ispeglane nakon nastupa / ), izašle u sivo, bezlično rano popodne zamrljano od sitne, dosadne kišice i odšetale do improvizovane bine podignute na platou ispred bioskopa ,,Sloboda'' gde smo čekale svoj red prokisle i lagano promrzle. Naravno, okupilo se tek nekoliko naših drugara rešenih da nas bodre po svaku cenu. A kraj njih, nešto po strani, pod ogromnim crnim kišobranom, stajao je i naš profesor istorije.
               Dok smo se poklanjale malobrojnoj publici na kraju tačke, primetila sam da nam profesor, nespretno ekvilibrirajući kišobranom, zdušno tapše.

2.SKICA

               Kod nas je u to vreme vladao običaj da maturanti, poslednjih dana koje provode u školi, idu od kabineta do kabineta pevajući. Nigde se ne bi previše zadržavali - tek koliko da se okrene jedan krug između klupa - jer nam cilj nije bio da se ometaju časovi već da se održi lepa tradicija iskazivanja radosti što se privodi kraju jedna faza u životu. Osim toga, naš razred je imao i sopstvenog stihotvorca koji je na poznate melodije prilagođavao tekstove svakom profesoru ponaosob, tako da smo jednim takvim stihoklepanijem uspeli da rasplačemo i Mariju M., profesorku fizike koja je imala držanje I ophođenje sante leda.
               Većina profesora je to tolerisala I bila blagonaklona prema našim neveštim pokušajima horskog pevanja. Jedini izuzetak bio je, ako ćemo pošteno, samo Đoka Nacrtni, nesvršeni student matematike koji je u nedostatku kadrova dobio priliku da nam predaje nacrtnu geometriju. On nam je zalupio vrata ispred nosa i zaključao kabinet iznutra. Naravno, mi smo se tu zadržali do kraja časa zdušno se trudeći da ni jednog trenutka ne zavlada tišina.
               A profesor Uglješa? Čim nas je čuo da dolazimo hodnikom, izašao je iz svog kabineta, širom otvorio vrata, stao kraj njih i jednim širokim pokretom ruke, uz osmeh, pokazao nam da možemo unutra. Odšetali smo svoj pevajući krug pa nastavili dalje, a on je mirno dovršio svoj čas.

3.SKICA

               Dogodilo se to krajem septembra te poslednje, maturske godine. Jednog dana pred časove, našem razredu je prišla komšinica naše drugarice A. i rekla nam da joj je umrla mama i da zato nije došla u školu. Većini nas ta vest je bila prvi neposredni susret sa smrću nеkog iz generacije naših roditlja, pa smo bili zbunjeni i potreseni. A kada smo saznali da nema ko da joj pomogne, dogovorili smo se da nekoliko nas ode do nje i vidi šta može da se učini. Naravno, prethodno smo pribavili dopuštenje od svih profesora koji su nam tog dana držali časove.
               A. smo zatekli potpuno izgubljenu, a bolje nije delovao ni njen tata. Trebalo je odštampati umrlice, razneti ih po gradu i okačiti na za to predviđena mesta, kuvati kafe komšijama koje su dolazile da izjave saučešće, prekriti ogledala i obaviti ostale obredne radnje vezane uz takve događaje i još sijaset sitnih poslova kojih se više i ne sećam.
               U svakom slučaju, sutradan smo rešili da čitavo odeljenje ode kod nje i posveti joj svu svoju pažnju i vreme. Ponovo smo dobili dopuštenje od svih profesora, osim od Đoke Nacrtnog. Njega jednostavno nismo našli u školi, pa smo zamolili nekog od profesora da mu objasni zašto nas nema.
               I tu je nastala drama. On je nadigao nečuvenu dreku, tvrdio kako smo pobegli sa časa, tražio kazne...
               Sledećih nekoliko dana bili smo pod stalnim pritiskom zamenika direktora da priznamo ko je kolovođa čitave operacije. Naravno, odgovor svakog od nas je bio isti: da kolovođe nema, da smo se zajedno dogovorili, da smo pitali sve do kojih smo mogli da dođemo... Uostalom, nismo imali nameru da podlegnemo pritiscima od strane čoveka koga ni malo nismo cenili jer mu je omiljena zanimacija bila da na časovima predvojničke obuke u gađanju iz ležećeg stava devojkama pokazuje kako se to radi ležući uz nijh ( A i kako biti predusretljiv prema nekom ko je sinu dao ime Zvezdan jer je zagriženi navijač? ).
               Sve se završilo na partijskom sastanku kome su prisustvovali svi članovi nastavničkog i učeničkog aktiva. Dok sam, delegirana od strane učenika, objašnjavala kako i zašto se sve dogodilo, A. je sedela pored mene i plakala. Nije bila jedina. I dok sam pričala, u jednom trenutku se javio zamenik direktora i rekao mi da lažem. Ja sam tvrdoglavo nastavila sa svojom pričom, verovatno nesvesno podigavši ton ljuta zbog tako neosnovane i bezobrazne optužbe , jer me je uplakana profesorica matematike koja je sedela ispred mene vukla za uniformu ne bih li prestala i sela. I zamenik je nastavio svoje.
               A onda je ustao Uglješa i prvi put da ja pamtim progovorio povišenim tonom:
               - Kako se usuđuješ NJOJ da kažeš da laže? - dreknuo je.

EPILOG

               Čitavo odeljenje prošlo je bez ikakvih posledica, ako ne računamo sveopšte divljenje ostalih učenika na pokazanom držanju ( jer vesti se brzo šire ) i nijove nepodeljene simpatije. Jer, do tada smo važili za štrebersko odeljenje, nesposobno da deluje izvan granica borbe za što bolje ocene.
               Deblji kraj je izvukao Đoka Nacrtni. Sve dok smo bili u školi, nije ponovo primljen u SK, jer bi nastavnički aktiv uvek po tom pitanju bio nadglasan od strane učeničkog. A i kako, posle svega podići ruku za, kada je Đokin razlog za izbacivanje iz članstva bio taj da je putovao, pa mu je bilo nezgodno da dolazi na sastanke?