Vodvilj (i odagnana stvarnost)

Realpolitika deluje kao davna prošlost. Stvari su stigle do polarizovanja koje više ne trpi nijanse. Zato su raniji koncepti danas potpuno nefunkcionalni. Klasična politika je izgubila posao. Primat je dobila tehnificijelna politika, bezdušna, potpuno planirana, odljuđena. Recimo, induktivno, otkud rijaliti? Kao medijska pojava, da, ali pre svega kao društveni fenomen? Da li je neko to isforsirao zato što voli prost puk, i, onako altruistički, daje mu zabavu, ili kroz tu formu plasira nekakav svoj interes? U prvo ćemo teško poverovati. Onda, šta? Rijaliti ima zadatak da spusti nivo shvatanja života, nivo bavljenja stvarnošću, iliti da podigne nivo plićaštva, pojednostavljenja stvari i pojava, da agresiju nametne kao društveno prihvaćenu normu, da umesto dijaloga nametne oštru svađu i glumatanje, ... 

To je idealna podloga za razvoj populizma (uz ostale društvene faktore, naravno). Ta vodvilj masa formirana na plitkim i ekstremnim shvatanjima i reakcijama najbolje prima kratke i jasne poruke populizma. Naravno da ovo brzo spiranje plodnog zemljišta radi brzinskog zadovoljavanja i prostog puka i populističke elite može trajati samo jedno relativno kratko vreme, nakon čega sledi zbrajanje teških posledica, ali upravo u ovakvom, banalno uspostavljenom sistemu vrednovanja - nema puno mesta za razmatranje budućih posledica. Srbija po tome nije jedina. Populizam i masovna banalizacija jesu skoro pa globalna pojava. Ipak, za razliku od velikog broja zemalja, pre svega zapadnog sveta, koji ima i druge rezerve i tehnološke varijacije, Srbija je u proteklih stotinak godina toliko resursa potrošila da nema više nimalo mesta za ova brza trošenja tkiva radi kratkoročnog zadovoljenja određenih grupa.

U ovakvoj interakciji, kobnoj, populista se stropoštava u još veće samozadovoljstvo zbog osećanja uspeha i u još veće ludilo, više ne razabirajući šta je stvarnost, a šta sopstvena propaganda, dok puk stiče još jači utisak da se odlučuje njegovom neprikosnovenom („narodnom“) voljom. Tako populista i populus, u početku procesa po definiciji, a i stvarnosno razdvojeni sa jedne strane na političku elitu i tehnokratiju, koja je visoko gore, i, sa druge strane, masu, koja je sasvim dole, koja strepi u neuglednim budžacima stvarnosti (dobar njen deo je i u dubokom potpalublju) - u narednoj fazi zdušno nastupaju ka istom, „opštedobrobitnom“ cilju i, jednog časa, neumitno će se kroz demagogiju i samodemagogiju poistovetiti, spojiti u istoj tački, odavno projektovanoj, pobedničkoj tački. Kad se ova dva elementa suprotnog naboja spoje, kao nula i faza, sistem će se raspasti. U suštini, to je šteta na dug rok. Parcijalno, politički gledajući, takav akt će se posmatrati kao korist, jer je jedna od početka krajnje neproduktivna i loša opcija propala, ostavila priliku za one bolje varijante, pa se tu ne može isključiti izvesno, dnevno zadovoljstvo, međutim, šteta je tada već tolika da će biti potreban enormno dug rok da se stvari nekako oporave i ponovo budu kadre da hodaju. Srbija je tih raspada sistema imala previše. Za to vreme je većina suseda otišla dalje, a o razvijenim zemljama nećemo ni da govorimo. Kakva je, s obzirom na sve to, perspektiva? Da li uopšte ostaje nekakva perspektiva?