Aura

Počev od razularene rulje, pa sve do timova vrhunskih istraživača pripadnost grupi izgleda da ima načina kako da potre različite vrste inhibicija u pojedincu. U svakom slučaju, jedan od centralnih aspekata svake grupe predstavlja autoritet oko koga se ista ta grupa okuplja. Blog je o tome koliko autoriteti izrastaju sami iz sebe, kao i koliko ih je u stvari moguće namenski stvarno i proizvesti.

Naime, da li je autoritet stvarno i moguće proizvoditi, slično kao što se proizvode, između ostalog, i različiti oblici društvenih ugovora i konsenzusa (i da li se svi ti ugovori i konsenzusa na kraju najviše upravo i ne tiču dogovora o autoritetu oko koga će društvo i biti građeno). I šta bi uopšte autoritet sve stvarno i mogao da predstavlja gledano iz ugla zajednice. Pa, po nekim istraživačima, ukoliko se grupe upravo i zasnivaju između ostalog i na ukidanju određenih inhibicija, onda bi autoritet mogao biti neko (ili nešto) na koga projektujemo deo odgovornosti za svoje postupke počinjene u okvirima grupe (gde, opet, ukidanje određenih inhibicija po svoj prilici podrazumeva i uvođenje nekih novih, ali to je verovatno već neka druga priča).

Sad, ukoliko je pojam autoriteta centralan pojmu grupe, kako onda autoritet uopšte i nastaje. Da li se stiče rođenjem (čemu verovatno svedoče i hiljade godina minule istorije, kao i različite vrste prava i običaja) ili ga je u stvari stvarno i moguće proizvesti. I da li se iza bezbrojnih slojeva modernog društva, politike, obrazovanja, kulture i marketinga upravo i ne nalazi jedna manje-više slična priča - o proizvodnji autoriteta. Odnosno, o fabrikaciji autoriteta i društvenog statusa, kao i o načinima kako ih steći - da li snagom i lepotom, novcem i odećom, bogatstvom i imovinom, znanjem i umećem, ili titulama i položajem u društvu.

Opet, neki će reći da iza dobrog dela navedenog, kao i iza ko zna čega još sve ne drugog, stoji i u principu nešto sasvim treće - a to je način na koji govorimo, pa verovatno onda i onaj na koji pišemo.

Odnosno, da se pozicija autoriteta delom stiče i specifičnim pričom koju proizvodimo oko sebe - nečim što se naziva powertalk. Sad, šta bi sve powertalk u stvari i moglo da učini time što jeste. Pa, kada bi postojao jedinstven i jednostavan recept, čitav svet bi verovatno odavno postao pozornica kojom bi promicali milioni, daleko bilo, firera i dučea, ili u nekoj srećnijoj varijanti mesija i proroka ... ali nije tako, a verovatno neće nikada ni biti, uprkos svemu čemu nas uče marketing i moderni mediji (počev od TV-a i filma, pa sve do interneta i dalje).

Jer, kako bi se stvar već na početku dovoljno zakomplikovala, powertalk se u stvari izgleda sastoji od dva potpuno različita načina govora. Naime, prema istraživačima, postoje powertalk „iz centra" i powertalk „sa margine".

Gde powertalk „iz centra":

- usmerava umesto da odgovara na izrečeno,
- iznosi tvrdnje i presuđuje,
- kontekstualizuje,
- iznosi neslaganje i osporavanje,
- manifestuje znakove kontrole,
- ukazuje na autoritet zasnovan na kompetenciji i znanju.

Dok powertalk „sa margine":

- odgovara na izrečeno umesto da usmerava,
- postavlja pitanja,
- kontekstualizuje, ali sa zadrškom i ogradom,
- izbegava direktna sučeljavanja,
- gaji kulturu razgovora,
- gradi autoritet na istraživanju i ispitivanju, pristupačnosti i otvorenosti.

Sad, ukoliko bi put ka autoritetu vodio pukoj primeni navedenih pravila, priča bi verovatno postala prilično jednostavna. Problem je što svaki o navedenih pristupa ima i neku svoju drugu stranu.

Na primer, problem sa „govorom iz centra" je i to što sa vremenom ljudi koji ga koriste neretko prestaju da slušaju druge, gube kontakt sa realnošću, i što na kraju ne mogu saradnicima da postave čak ni iole smisleno pitanje, a kamoli da ih savetuju i usmeravaju. Svodeći svoju ulogu na beskrajnu tiradu nekada možda i korisnih, ali sada prilično neupotrebljivih reči.

Opet, problem sa „govorom sa margine" je što ljudi koji ga praktikuju drugima sa vremenom mogu da postanu, između ostalog, i neko ko ne samo izbegava direktno iznošenje stavova, već da ih uopšte ni nema, ili da ne može jasno da iz izrazi. Odnosno, da njihova priča, koja je ranije služila između ostalog i kao sredstvo za uključivanje saradnika, postaje suvišno zatrpavanje nepotrebnim činjenicama i pitanjima, kao i politizovanje i balansiranje umesto direktnog izjašnjavanja.

Što bi verovatno moglo da znači da isključivi pristupi bilo „iz centra" ili „sa margine" ni ne vode nešto preterano daleko, kao i da je rešenje verovatno u nekakvoj kombinaciji pomenuta dva. Ali, kakvoj, to po svoj prilici niko ne može tačno ni da vam kaže.

A možda je stvar u tome da sama priča (odnosno powertalk), ili šta još već sve ne, bez nekih drugih neophodnih kvaliteta i ne može da postigne nešto preterano mnogo, kao i da je sve ostalo u principu u okolnostima, sa svim njihovim „centrima" i „marginama". Ali i to da se autoritet,u principu, uopšte na kraju ni ne proizvodi, zahteva ili stiče, već pre zaslužuje.