Svega dva blogera veruju u "Догодине у Призрену". Damn Serbian lefties! Podguzne muve kolonizatorske!
Nego, zanimljivo koliko u srpskom društvu vlada duboka depresija, kada smaknuće jednog war thug-a, u rangu Arkana; svi - uključujući profesore Univerziteta - doživljavaju kao krah sveta, III rat, nuklearni holokaust... U sve nas kao da je ušao vučićitis i patetični duh samoporaženosti, unutarnjeg ogorčenja i očajne želje da se ide linijom manjeg otpora. Strašno kako Srbija, trenutno, nema taj unutrašnji momenat mangupluka, bezobrazluka i nagona za samoodržanjem! Mi želimo da legnemo u krevet, pokrijemo se preko glave, ugasimo svetlo i čekamo veliku eksploziju jezive jasnosti i vatre od spolja...
Они бдију да мутноћа не напусти свет Да се реке не расане у гломазним токовима И да облаци не одбегну у старо издајство.
Јер страшно би било (веле) Као некад, у почетку векова, Да се расани и разгали - Да се небески свод ослободи украса, Да тице залупају прозрачним крилима о ведрину Да плава звонкост зажубори отровно
И језива јасност настане.
Post-PS. Мех, да. Сконтао сам зашто ме више једи Лијева нег' Десна јудеофобија. Десна је некако приглупаста и површна и од ње то једноставно очекујеш све време, тако да те некада изненади када се из очекиване глупости роди нешто квалитетно и вредно пажње. Код Лијеве је другачије - она је интелигентнија, дубља, концизнија, ученија; те самим тим и перфиднија и опакија и више изненађујућа и болна када је обузме дух opaque-еске. Зато и више боли Њен пад у зло. Међутим, у истој Лијевици постоји и, неозлеђен идеолошким заслепљењима, редак дух доброте, отворености и чисте емоције. Зато ју је тешко напустити.
נשבר לב - This photo was taken in 1943. He died alone in a hotel room at the New Yorker on January 7, 1943