Eksperimenti u blogovanju| Gost autor| Literatura

Lusija Berlin - Život na VHS traci

horheakimov RSS / 15.06.2020. u 21:11

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst preuzet sa portala bookvica 

 

 Često opisivane kao „autobiografske“, priče Lusije Berlin zaista jesu uzorno delo autofikcije, jer je nadgradnja pretpostavljenog autobiografskog predloška u toj meri uspela da čitaocu ili čitateljki zapitanost nad autentičnošću opisanih događaja brzo postaje najmanje zanimljiv sloj priče.

 

 

 

 Ime Lusije Berlin nije prva asocijacija na američku kratku priču, posebno ne kod domaće publike. Prepoznatljivi autori ovog žanra na našim prostorima ostaju najzvučnija imena, poput Rejmonda Karvera i Džona Čivera, čija je poetika minimalizma poslužila kao uzor i mnogim ovdašnjim autorkama i autorima. Ona je, međutim, i za američku publiku novotkrivena književna zvezda, koja je zasluženu pažnju nažalost stekla tek posthumno. Zbog svega navedenog je prevod antologije kratkih priča Lusije Berlin (1936–2004), Priručnik za čistačice, objavljen u izdanju IPC Medije, prijatno iznenađenje i značajan književni događaj.

Priručnik za čistačice je zbirka kratke proze koja obimom premašuje mnoge savremene romane. U tom smislu, ona može delovati kao izazov za one čiji su izbor takozvani veliki narativi, ne samo zbog broja stranica, već naročito s obzirom na jedinstvenu atmosferu, zaokruženost i dominantan i prepoznatljiv pripovedački glas koji odlikuje svaku od čak 43 priče, nastajale tokom više decenija. Nisu, naravno, sve priče podjednako upečatljive i umetnički uspele, ali svaka od njih, pored toga što funkcioniše kao samostalni narativ, doprinosi punoći utiska o posebnosti stvaralaštva Lusije Berlin.

Tematski slojevite, sve se priče ipak na neki način bave društvenim posledicama „nekonvencionalnog“ života kojima je izložena pripovedačica/junakinja. Alkoholizam, razvod, majčinstvo, bolest, rasizam, siromaštvo, samo su neke od tema kojima se autorka bavi na nenametljiv i efektan način, ne zato da bi zadovoljila formu ili odgovorila na temu, već uvek zbog toga što ti problemi predstavljaju relevantne životne okolnosti u kojima se nalaze njeni likovi.

Autorka se dosledno bavi tabuima američkog društva druge polovine dvadesetog veka. Pored spomenutog alkoholizma (i to naročitog ženskog), prisutna je tema seksualnog zlostavljanja u porodici, ljubavne veze sa mlađim muškarcem, „međurasnih“ ljubavnih odnosa…

 Sva je ova problematika neizbežno rodno obojena, ali je u Berlininim pričama vešto izbegnuta zamka u koju upadaju mnoge savremene pripovedačice – da ženske likove pre nego kao ličnosti predstavljaju samo kao namučene, jednodimenzionalne žrtve patrijarhata. Berlin, s druge strane, svoje junakinje prikazuje kao borbene, razborite i duhovite osobe, lišene patetike, ne karikirajući njihove mane, ali ih ni ne sažaljevajući, sa uvek istim ciljem da ispriča priču.

2019-12-22-02-35-11-1.jpg

 

 

Često opisivane kao „autobiografske“, priče Lusije Berlin zaista jesu uzorno delo autofikcije, jer je nadgradnja pretpostavljenog autobiografskog predloška u toj meri uspela da čitaocu ili čitateljki zapitanost nad autentičnošću opisanih događaja brzo postaje najmanje zanimljiv sloj priče. Autofikcijska komponenta ipak nije zanemarljiva karakteristika Berlininog stvaralaštva. Upravo zahvaljujući sopstvenom bogatom životnom iskustvu, autorka uspešno menja perspektive i daje uvid u izazove sa kojima se susreću ljudi različitog klasnog i društvenog statusa. Na nivou naracije, Berlin se promenom perspektive poigrava kroz metapoetički komentar; razmišljanja koja ukazuju na razliku doživljaja priče u zavisnosti od toga da li je ispričana u prvom ili trećem licu signal su za čitateljke i čitaoce – Berlinine priče imaju istu protagonistkinju čak i kad se na prvi pogled ne čini tako. Kako veliki broj priča funkcioniše na dva nivoa, kao isečak iz života, ali i kao deo mozaika, jedna od glavnih prednosti ove antologije je upravo u slojevitosti čitalačkog iskustva koje pruža. Istu junakinju pratimo od ranog detinjstva preko školskih dana, zaposlenu kao nastavnicu, čistačicu i recepcionerku u bolnici… Takođe svedočimo razvoju junakinjinih intimnih i porodičnih odnosa, i na taj način od zbirke priča dobijamo ono što uglavnom očekujemo od romana, totalitet jedne egzistencije, životnu priču.


Proza Lusije Berlin je po svemu osobena i zato je nepravda o njoj govoriti kao o tek još jednoj predstavnici žanra i upoređivati je sa slavnijim savremenicima i prethodnicima. Ona se razlikuje po koloritu svojih priča, humoru bez sarkazma, gorčini bez samosažaljenja. Razlikuje se konačno i po autentičnoj perspektivni, boljereći perspektivama, i fokusiranosti na žensko-ženske odnose, što je potrebna a zanemarena književna tema. Suštinu uživanja u njenim pričama ne čini divljenje minimalističkom izrazu i njegovoj kompaktnosti ili iščekivanje pančlajna (mada ni toga kod nje ne nedostaje). Naprotiv, čitanje njene proze je dugo i uzbudljivo putovanje u nečiji tuđi život, voajersko uživanje u živopisnim opisima stanja svesti likova i suočavanje sa neraskidivom isprepletenošću kolektivnog i individualnog, porodičnog i ličnog… Ta kompleksnost inspirisala je i inacijativu da se njene priče pretoče na filmsko platno. Stoga je prava sreća da zahvaljujući prevodu koji je pred nama, pre nego što pogledamo adaptaciju Pedra Almodovara, imamo priliku da kroz sopstvenu prizmu sagledamo veliki deo Berlininog pripovedačkog opusa.

 



Komentari (3)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан Черевићан 01:16 16.06.2020

Lusije маам

ili , ka autentičnošću opisanih događaja

поређење ..............вазда неопходно
јер тек тако стекнеш .........поимања,
живот романескни преточен у списе
одваган са другим нема изравнања
gavros gavros 11:45 16.06.2020

Lana

Bastašić je preporučila tu knjigu kao jednu od najboljih zbirki priča koje je pročitala u poslednjih deset godina. Potražiću je. Hvala na tekstu!
nask nask 20:49 16.06.2020

Opet me neki blogeri navukli

evo vam za osvetu



GGP su do j...

Arhiva