gost autor: shmo
Или: Предање о Станивуковићима
Упутство за коришћење:
Ова прича се преноси усменим путем. Првенствено је томе намењена.
То што је неко решио да буде у једном тренутку записана не би требало да поремети њену првобитну намену.
„Италија је оно што би, на пример, Јужни Балкан био после сто година неометеног развоја: никада суперразвијен, али релативно функционалан и шармантан.“
(Лазар Џамић)
Први Станивуковић, Станојло, којем је усмено породично предање успело да до дана данашњег запамти име родио се негде половином 19. века. На трону Србије тада је седела једна од две српске аутохтоне династије, а која баш тачно није утврђено јербо су се те две владарске породице још увек смењивале пошто је кандидата за то радно место било тада у обема лозама.
Елем, Станојло се родио, живео, спремао се за трговца као и отац што му је, али...
Не лези враже, тек почео неки рат. Ништа ново на овим просторима на којима су Станивуковићи од давнина, од времена која се и не памте.
Оде Станојло у рат, па врло брзо у још један рат. Па мало касније у још један. Вратио се кући, носио из та три рата неке ожиљке, но наставио је свој посао трговца и, хвала богу, лепо се и срећно оженио и изродио дечицу.
Време је пролазило после тих три „али“ на неких четврт века пре почетка новог 20. по реду века човечанства и првог века после много времена у којем је Србија опет постала Србија јер је та Србија после тих „али“ у Станојловом животу добила и међународно признање као држава што је и био циљ када је све отпочело 70 година раније, почетом 19. века, са Станивуковићима чија имена породично предање није запамтило.
Ту негде у том периоду је и Србија од кнежевине постала краљевина.
Један од Станојлових синова, Станиша, растао је, учио школе... И он се спремао за трговца. Све је слутило да макар Станиша неће носити никакве „али“ ожиљке у свом животу.
Али...
Док је Станиша растао, школовао се, женио се и добијао децу, неки официри у Београду су српског краља и краљицу исекли сабљама и бацили њихова тела са балкона дворца, па пошто тај краљевски пар који су на тај начин послали у историју није имао свога порода и наследника, Србија је као краљевина спала само на једну од оне две поменуте краљевске лозе.
Баш је лепо био почео тај нови 20. век у Србији. Како ваља и требује, уз јахање и пуцање.
А та једина преостала лоза на краљевском трону Србије била је прилично амбициозна и имала је велике замисли у оставривању вековног сна свих Срба на Балкану о уједињењу у једну државу.
Па је тако полако почела припрема и за почетне кораке у остварењу тог сна, полако се спремало истеривање једног од два трула царства са Балкана у којима се много Срба тада гушило. И то истеривање оног царства које је у том тренутку било више иструлило и самим тим било и склоније паду. Рачунало се тада, а тако су Србима и говорили они упућени, овај 20. век је век укидања царстава... Време је.
И куд ће, шта ће, не може ни Станиша мимо свога национа и државе. Придружио се и он четама које су сваког лета одлазиле помало преко границе у оно поменуто труло царство, трулије од оног другог трулог царства, да тим својим „печалбарењем“ полако и помало припремају терен сваког лета за почетак остваривања вишевековног сна. Станиша се већ био помало и навикао да од Митровдана до „Ђурђовдана“, како је он то изговарао, буде трговац у Ниш, а од пролећа до јесени да се батрга по планинама и шумама Старе и Јужне Србије тражећи успут униформисане типове са обријаним главама да се са њима питује, опет како би он то рекао, помало за здравље. И он је из тих својих печалбарских дана доносио кући ту и тамо понеки ожиљак као и отац му из оних „али“ у претходном веку.
Но, то печалбарење није спречило Станишу да у паузама када је код куће уз своју трговину и децу прави, па му се тако између тих печалбарења родише два сина, Станимир и Станоје. Деца новог 20. века.
После вишегодишње припреме терена, отпоче коначно и то званично истеривање оног трулијег царства са Балкана. Врло успешно се и завршило. Таман Станиша помислио: „Е, фала богу, оде и то „али“, неће га више бити задуго.“
Али...
Испоставило се да је тај испраћај са Балкана оног другог побратима у трулежи много наљутило...
Ма ко се то само усуђује да нарушава равнотежу на овом полуострву где се сусрећу Исток и Запад! И још да нам у лице каже да смо трули!
Па тако од оне Станишине првобитне наде да ће се зауек вратити кући јер више неће бити никаквог „али“ задуго не остаде ништа.
И потрајало је то следеће Станишино „али“. Он се тек после много година вратио својој кући, наравно носећи ожиљке и из тог „али“.
А код куће жену није затекао, упокојила се док је трајало то „али“. Она два сина у међувремену стасала таман да се школују, за трговце наравно, и да крену својим путем уз наду да неће и они имати своје „али“ у животу.
Елем, један од њих, Станимир, упутио се за престоницу јер је тамо било после Великог рата посла за свакога.
И тако, Станимир у престоници трговао, живео мирно и срећно оженивши се и добивши једног сина, Станка.
Али...
Увек то „али“. На сваких 20-30 година.
Неки народи и државе у тој великој мајци свих нас, Европи, никако нису могли да се помире са тим стањем какво је успостављено после Великог рата па су тако и Станимир и син му Станко добили своју историјску прилику која се не пропушта да и они зараде своје „али“ ожиљке носећи их и као успомену и као опомену за будућност.
Заврши се и тај други велики рат. Србија после њега више није била краљевина, постала је република.
Двадесетак година касније Станко је добио свог сина јединца као и отац што му је имао само сина јединца. И решио је, када је већ тако, да му онда да и дедино име. Станимир. Станимир, други међу Станивуковићима модерног доба.
И тај други Станимир у том низу поколења Станивуковића је растао у миру, учио неке школе... Додуше, није учио за трговца као сви његови преци, али то очигледно и није било толико битно на овим просторима имајући у виду оно „али“ које се на просторима на којима вековима живе Станивуковићи појављује на сваких 20-30 година, па тако испада да се овде сви школују само за своја споредна занимања у животу.
Углавном, мислите да се то „али“ није појавило опет?
Варате се.
Ето га, дошло је...Опет. Додуше, не баш 20-30 година касније, мало више, но дошло је.
Па је тако и тај Станимир, име дедино, добио своју историјску прилику за стицање ожиљака. Што по телу, што у души као и преци му.
Углавном, када је то „али“, последње по реду до сада, коначно било завршено што наравно не значи и да је заувек нестало и да неће бити неког новог „али“ (или можда истог оног старог „али“ само у неком новом руху?), сео Станимир млађи са својим оцем Станком (деда Станимир старији се упокојио 5-6 година пре тога) као што су увек и седели генерацијама за кухињским столом једући хлеб који су зарађивали својим споредним занимањима између оних „али“ и у једном моменту Станимир примети да његов отац плаче... Било му је необично колико и непријатно. Није често виђао током свог живота сузе свога оца.
„Па добро, шта ти је сад? Што плачеш? Видиш да је све у реду. И даље смо живи, и даље смо Станивуковићи...“
Кроз сузе, тешке као она тешка киша из једне познате популарне мелодије, Станимиров отац само процеди:
„Мислио сам да макар ти нећеш морати.“
И тако...
У ишчекивању неког новог „али“ почео је и тај 21. век човечанства и трећи век те Србије које дуго није било па се опет појавила у освит Новог доба, Србије због које сви Станивуковићи, ама баш свако поколење ове породице, мора да понесе неке своје ожиљке. Што на телу, што на души.