глотофагични коронизатори

 cijela stvar ima smisla samo ako šutimo o onom o čemu nemamo što reći ( g. M. Jergovic)

казати да се магловити светови сексуалних фантазија полако губе из немира влажних ми полуснова у светлу умишљаја лабилне кокете и мене са пренаглашеним еротским сценама, потпуно је сувишно за ове моје наборане животне године, иако опис таковог приступа могућој блого теми јесте пријемчив читалачкој публици, бојазан имам да би пикантан речни приказ био на самој граници доброг читалачког укуса....па с'тога нећу,
него..o oвомби (као прилог досадашњем већ постираном низу блогоосвта других аутора а на тему језика)....усмереност кућном боравку (у нетеренскоми време) као последица наново живнутог Вируса актуелног показује неуобичајености, па тако докон чујем Унуке када су у интернет комуникацијама са исписницима, и ништа их не разумем, комуницирају неким србглиш језиком, фонда ограниченог, али њима посве довољним да се споразумевају .па их питам - зар немамо наш неки нсадски социоелект кад Вам српски језик не задовољава потребе у локалу, па да Вас и ми старији разумемо. гледају бело уз примедбу - Деда мораш бити у тренду на буђ ћеш се почети осећати .а ја се својим бабадедама (добро,има томе) у тим унучећим ми ж. годинама обраћах са Ви.
елем, у поводу вишегодишње школске акције „Негујмо српски језик" ту скоро исказа дојучерашњи министар културе нам - језик је брод којим пловимо на бурним таласима историје, али је истовремено и лука у коју можемо да упловимо када историјске околности почну да праве велике таласе. Поменути,вели још да се (уз учење и поштовање сопственог језика ) - ствара могућност учења и познавања других језика и култура, а тиме настају мостови разумевања, мостови култура и цивилизација. прочитах пак у Светом писму где пророк Данило указује да грађење Вавилонске куле остаје средиште и основа схватања о деоби језика обзиром да је Бог баш у том Вавилон-у (на јидишу - збрка) помешао језике када је схватио лудост градитеља Куле који су намеравали да допру до Неба и Њега виде. код тадањег вавилонског владара поменути Пророк је добио објашњење да је то привремено и да ће временом кренути враћање опет на један језик као и до тада што је било. обзиром да се навршило 2.500 г. од Пророка ,гле чуда, обећање се спонтано и десило вративши глобално употребљив језик за нашу Планету, (за сада) Енглески. људи не могу ово да спрече па су такви покушаји узалудни, иако учење локалног вокабулара грађанске ,или пак руралне етике, нам омогућава да назремо несигурну будућност, дајући нам успутну лекцију о непроменљивој прошлости. прочитах такође да на остајању националних језика

инсистирају полуписмени национални владари,земаљски историчари, те професори истих, а што је на опасној линији између жељене осаме и тескобне усамљености ...и гле ево спонтано нове теме која се из претходног намеће .реч је о литератури у којој главну улогу има читалац јер Писац ствара дело, али никада није његов судија. он жели да његове књиге буду читане, да их многи познају, да уђу у колективно сећање народа, али читаоци одлучују другачије. од поплаве књига које су написане, ми читаоци, бирамо тек понеке, а све остале су осуђене на заборав. то је огромна моћ коју има читалац који одлучује о томе шта је литература, а шта није. још је Борхес говорио да је велика разлика између Писца и Читаоца у томе што Писац пише оно што може, а Читалац чита оно што жели, док се сама интерпретација текста одвија на више нивоа ( пише да је још Данте дао четири нивоа: дословни, симболички, аналошки и смисаони). оно што читамо, наша библиотека, одсликава наш портрет јер можемо да се препознамо у књигама које читамо (посебно у долазећем загрљају зиме) сваки читалац разгранате маште и нескривених емоција, у њих намах моћи ће да се удене. и ту у колизију долазе поменути профедори националних језика јер непознавање страних језика осујећује читаоца за сусрет са делом у изворној форми обзиром да преводи ,ма како били успешни , доживљај аутентичности разводњавају .и имати на уму да је библиотека простор смирења јер књиге поседују утешно својство зато што нисмо заиста њихови власници него смо у њиховој власти. онај ко дуго живи међу књигама зна да је последње поглавље једне књиге заправо само почетак неког новог тома (по могућству у форми измишљене стварности која садржи све аспекте живота који водимо, док лаковерност наше имагинације пак омогућава нам да верујемо да је свет око нас наративни свет и да догађаји описани су само део неке приче коју смо присиљени да следимо).

и тако ..... обузети глобалном претњом актуелне Пандемије сваки од нас са ногама на земљи не би згрешио кад би се присетио поодавне опаске šjor V.Ivančić-a који би van , кад је ситуација баш узаврела, умео казати - a i šta bi me kurijo bolac za to ,(па могуће  и за овај скрибомански ми лингво ошамут ) .