Зашто на Србију, мало-мало, ударају толике хорде, као да овде постоји некакав јединствен мед живота који се по било коју цену мора коначно отети?!
Обично су ти ратови на нашем тлу били више од рата – не војска на војску – већ сатирање нејачи, депопулација, уништавање културе, затирање вере и обичаја, спаљене библиотеке, свеци на ломачи, масовни збегови...
Неки разлог мора да постоји.
Нама је и мир немир, јер знамо да га неће бити баш задуго. У овој епизоди 1999. ми смо као генерација директни сведоци, па можемо видети и онај непречишћен текст, из кога нису изветрили детаљи, утисци... којих после неког времена у историјским читанкама уопште не буде; остану само наслови и поднаслови. Нека се данас свако сећа онога што су његове импресије и закључци. Ја ћу се присетити ствари из свог угла, ствари које сматрам изузетно важним. Ако су, како многи кажу, гвоздене формације запада унапред и свакако биле наумиле да крену на нас, и то целих десет година пре бомбардовања, зашто смо свих тих година морали да упорно радимо тако да се тај рат одигра кроз по нас најгору варијанту? А тек ако га можда није ни морало бити, само да смо имали више такта! Водио нас је вероватно најнеталентованији и најштетнији политичар у српској историји (не дајмо да нас завара вештина на унутрашњем плану и снаге реда које на демонстрацијама туку баке). Али он ту није био сам. Изникао је из система. А тај систем чинили су кербери једне одумируће епохе. Затекла се у том одсудном моменту крајем 80-их читава армија људи на високим и нижим партијским и државним позицијама. Опасност од промена натерала их је да се иснстинктивно збију и промене наратив, само да сачувају то што имају. Са таквом мотивацијом у првом плану наравно да се пред временом које гази задржао један асинхрон и неефикасан механизам, заправо ефикасан само кад су лични интереси били у питању. То је неминовно значило да ће рад за интерес земље, или нације, бити само услован. Исти они који су целе оне несрећне деценије пре бомбардовања упорно чували фотеље, рачуне, моћ, швалерке... и бранећи себе и свој иметак потурали Србију као залог свог што дужег опстајања. Пропаст је стога била виђена, већ тада, десетак година раније. У међувремену се одигравао пораз за поразом, а бомбардовање 1999. долази као епилог. Два лоша - један с ове, управо поменуте стране, други с оне, гвоздене стране – увукоше у још једну несрећу на овај народ, током истог века ионако већ десеткован. О америчкој демократији и хуманости ваљда овде не треба превише причати. Довољан је назив њихове војне акције. Али зато увек ваља анализирати поступке с ове стране. Дакле, ако је већ морало да буде зло, зашто је с ове стране све морало да буде чињено тако да оно буде још горе?