варком развејаних облака

 (сан преиспитивати је као опипавати мрак јер никад се не зна шта ће из тог мрака искрснути)

како старим сан ме све мање оће.додуше ни ја га претерано не желим, посебно да га упамтим, кад ме здеси па да га се потом расцепканим буђењем психоделичан присећам.но однос према сну мојега +Oца био је уистину специфичан .....посебно у старијим годинама.

наиме, Веза сна и подсвести био је радни наслов дневника који је у периоду 16 г (након 60ог р-дана) Отац писао лекарским рукописом и то готицом јер је дневник својих снова водио на намачком (укратко, в.тешко читљиво), но како је Мати хтела да му сачува интиму тај је дневник упакован у воштано платно заједно са њим сахрањен, а ја у својој знатижељи остао неиспуњен јер сам очекивао да ће ми га оставити.посебно ме мамио мото дневника на који ми је указао једном приликом - omnis iam fiunt,fieri quae posse negabam ( све се догађа што мишљах да се не може догодити), који ми ево након толико времена потакну присет, те ваљда под утиском ове реченице (поодавног г. Л.Костић-а) и конфузије мојих тренутних снова, наставак који следи фантазмагоричним примесама попримаће с'тога на моменте ....одраз реалности 

дневник ми 1962.

......
задњу деценију, лета смо проводили у пространој Хварској дедовини ,увек мамљивој гостима, па тако и овог августа с'тим што нам је овог пута то била породица Bodmer из Швајцарске, очевог колеге са бечих студија са којим он није прекидао контакте од 1928 г. кад су се у Бечу након студија растали (а током 2.св.р. чак заједно и радили струку у сaнаторијуму на будимпештанском Гелерт-у) те потом редовно кореспондирали. у разговору током сваковечерњих приобалских рибања око оточића Галишник једном помену Гост да када су се из Цириха преселили у Монтањолу сазнаше да им у суседству живи Херман Хесе нобеловац  на чега се Отац и он присетише како су још у Бечу током 1925. читали Херманов роман Сидарта (пут трагања за крајњом истином и коначним просветљењем ) па се Гост одважио и преко своје жене упознао жену писца Ninon која му је потом остварила контакт са Хесе-ом (а једном приликом му је овај чак и потписао поменуту књигу из 1922 г.). како сам ја Хесе-а већ читао, упитах Госта како би било да их ми једном посетимо у Монтањоли и ја се докопам потписа нобеловца. од исхитреног ми упита до сагласности Госта потрајало је толико колико да се усагласи термин па Он понуди да са Хвара половином августа, до када су они планирали посету код нас, заједно одемо до њих на језеро Лугано на пар дана, обзиром да је мене чекао почетак наставе студија на БУ. задовољству мојем крај се није назирао....док нисмо у италијанској штампи, пар дана пред планирани полазак, прочитали да се Нобеловац упокојио у 85 г. планирано је било к'о бурином одпухано ....

дневник 1965.
......
реализовали смо породичну посету Монтањоли, упознали гђу Ninon Hese удовицу Нобеловца и посетили му гроб ... оног потписа планираног 1962. нажалост не би .