Napolje

 

U “moje vreme” rec napolje je bila najvrednija rec nas klinaca. Iako obicna i u svom znacneju je mogla da pokrije razne stvari, od beznacajnih i mlakih, do dramaticnih i agresivnih u nasoj upotrebi je bila beskrajno velika, magicna i skupa, jer je u sebi nosila citav spektar svakodnevnih teznji i nadanja i oznacavala je sve sto je bilo ko od nas  jedino zeleo i o cemu je mislio od trenutka ustajanja iz kreveta.

To je bilo tako i nije se menjalo time kako je proticao dan, isto je bilo i ponedeljkom, utorkom,… i svim ostalim danima u nedilji, isto  i u januaru, kao i u junu i decembru, nista se nije menjalo promenom vremena i  godisnjih doba.

Nasa, skoro sveta rec u vremenu bezazlenosti  i cednosti, oznacavala je izlazak iz nasih domova i ulazak u rajsku teritoriju, koju je predstvljao spoljni prostor naseg kraja, dvorista, ulice, parkovi, skrivena mesta i budzaci izmedju i oko nasih zgrada i kuca.

Na prvi pogled se moze uciniti da nije neka bogzna kakva stvar u pitanju, ali je za ostvarivanje tog izlaska u zeljeno blazenstvo, bila potrebna dozvola roditelja, za koju su opet bili vezani razni uslovi, svakom od nas iz raznih razloga, cesto vrlo komplikovano ostvarivi, sto je odrzavalo svakodnevnu tenziju pri ostvarivanju cilja- izlaska napolje.

Ono sto je trebalo ispuniti se manje/vise svodilo na zavrsavanje domaceg zadatka, ucenje, pomaganje u nekim kucnim poslovima i obavezama, kako je to vec gde bilo organizovano, sto u vecini slucajeva, iako se radilo o mahom dobroj i poslusnoj deci, nije bas bilo u fokusu, da se tako izrazim.

U mom slucaju, jer sam sa ucenjem i svim ostalim obavezama bila prilicno agilna, a bez streberaja, prosto nije postojala opcija u mojoj kuci da nesto nije u redu na raznim poljima aktivnosti koje sam imala u skoli, oko i van nje, glavni problem je bio da pojedem obrok- sto je u to vreme, za razliku od sada, za mene bio dramatican poduhvat, jer nisam volela da jedem.( Gledamo se neprijateljski onaj cuspajz od kelja u tanjiru i ja, ko najveci neprijatelji evr, nije bilo sanse da ja kasiku sa tim kasatim cudnim zelenilom stavim u usta, a ne da savladam celu porciju).

Skruseno priznajem da sam cesto pribegavala prevarama najgore vrste, iako lepo vaspitana i odgovorna, izmisljala sam razne nacine da predstavim da sam svoj uslov ispunila, kojima ne bih bas mogla da se pohvalim, ali me je samomotivisalo i samopravdalo to sto je suvise velika stvar bila u igri.

Najvise me je blam od secanja na praznjenja tanjira sa ruckom ili vecerom u wc solju, sto nije bilo bas lako izvesti. Trebalo je prvo neprimetno odneti tanjir do klonje, a posle povlacenja vode i uklanjanja tragova akcije, vratiti se bez nezgodnih susreta a sa praznim tanjirom u rukama. Al eto, nekako se to odradjivalo uz prilicnu nelagodu i strah,  koje je ubrzo zamenjivalo euforicno osecanje  osvajanja cilja..

“Idem napolje” je najcesce izgovarana recenica i mogla je naprosto biti snimljena na nekom aparatu na ulaznim vratima, koji bi se aktivirao pritiskom na dugme,… kako bi se samo obogatio onaj ko bi inovirao takvu spravicu.

Svakodnevni scenario je podrzumevao, da se povremeno baci pogled kroz prozor i proveri, da l je neko vec uspeo da osvoji slobodu i onda krene u pregovore sa Nadleznim organom. Naravno, pristajalo se bez pogovora da se obavi sve trazeno. Cesto smo dolazili jedni kod drugih, da asistiramo u otapanju strogosti u dobrovoljnost necijih roditelja. “Tetka Cico, pustite Milicu samo pola sata, necemo dugo, evo tu smo ispred zgrade… i moja mama je rekla da mogu samo malo-ka oglavni adut”…i te fore, a posle bi bilo, Miliceee, dolazi kuci, je smo li rekli samo pola sata.

A onda, izlazak na vrata, najveci dnevni domet, bez obzira sta je sve u tom danu bilo ranije, neki kontrolni-recimo iz mate, odgovaranje kod nastavnice ostrokondje, vezbe u muzickoj, sta god, ti koraci sa druge strane ulaznih vrata doma su bili dnevna pobeda svih prepreka i muka.

I onda-uranjanje u beskraj radostii zadovoljstva.

Mi smo bili ona genercija lako mentalno ometena dobrotom i ljubavlju, nevina i naivna, koja je bila poslusna i skromna i znala za stid i odgovornost i sta je vaspitanje i postovanje . Ono sto je najvaznije, mi smo se voleli.

Ta ljubav je bila cista i iskrena, neiskvarena i podrazumevala je bezuslovnu uzajamnu  podrsku i lojalnost. Sve smo radili zajdeno i sve delili.

Razmenjivali majce, onu jednu iz Londona, svakog dana je nosio ponosno neko drugi, farmerke iz Italije su menjale vlasnika, kako je ko negde treblo da se pokaze, krug biciklom, spust rolsuama, liz sladoleda,  griz tek ispecene krofne, kockica cokolade, menjali smo ploce, knjige, ne mogu da prebrojim koliko “mojijh” naslova  cuci na tudjim policama, al ne marim.

I konacno, u prostoru Napolje, pocinjao je pravi zivot.

Tu je sve bilo nase, nasa klupa, drvo, zbun, kamen, ograda, ulicna macka,…sve.

Igrali bi zmurke, skolice, skakli preko lastisa i naravno igrali  klikere. Imali smo skoro idealno utaban teren u jednom delu  izmedju zgrad i iskopanu rosu tako pravilnu, kao da je bila iscrtana sestarom i tu su se svakodnevno fulali staklenci, plastenc i imetalci. Jednom sam se vratila kuci sa punim dzepovima klikera koji su zveckali pri svakom mom koraku, prasnjavih ruku al ponosnog srca.

Posle nam je tetka Dana iz prizemlja prekopala rosu jedne noci, jer joj je smetala decija galama-I dan dans joj to niko nije oprostio, iako zena vec davno nije medju zivima, a mi svi vec dugo u nekim drugim zivotima u nekim drugim dvoristima, toliko je ta mala rupa u zemlji, iskopana  necijom zaostalom plasticnom decijom lopaticom bila vazna.

Kasnije smo montirali kos na neku banderu koja je tu stajala i igrali neumorno basket u mesovitim timovima, loptom koju smo zajedno kupil od skupljene sice iz uglova postave ispod pocepanih  dzepova. Tu se gubilo i dobijalo, izgaralo na terenu, gurkalo i galamilo, al smo posle, kada padne mrak, zajdno odlazili na Balvan City, kako smo bili krstili naslagne drvene pragove u nekom cosku naseg carstva i tu svirali gitaru i prevali-"When the moon is in the seventh house, and Jupiter aligns with Mars, then peace will guide the planets, and love will steer the stars." Naravno da je onaj sa gitarom bio glavni baja.

Tu su zaiskrile prve simpatije, radjale prve ljubavi, desili se prvi nespretni poljupcii stidljivi zagrljaji, posle bi osvanuli grafiti sa inicajlima ”zaljubljenih” u srcu na nekoj zgradi, na koje smo se mi klinci smejuljili, ne znajuci, da ce uskoro i nasi negde osvanuti.

Jednom smo organizovali nas festival,najozbiljnije moguce, svako je spremio pesmu, otpevao najbolje sto je umeo, pa smo glasali i pobednik je dobio kartonsku medalju na kanapu, nevesto ispisanu rukom. Al ju je ponosno nosio celog dana.

Ponekad smo na nekom skrivenom mestu, jer nam je to bilo zabranjeo, palili vatru, koju smo posle opcinjeni preskakali iz zaleta. Tako sam zaradila svoje prve opekotine na nozi, jer onako mala, nisam dobro procenila doskok, upala nogom u sred plamena, koji mi je zhvatio soknu  i napravio opekotine do mesa. Vise sam se uspanicila od grdnje koja mi je predstojala i zabrane izlaska, nego sto sam brinulao ne bas jednostavnoj povredi i bolu koji sam osecala. I danas imam te oziljke da me podsecaju, kao i fleku na listu od limfnog  klobuka koji se napravio, kada sam ne znajuci da je motor upravo prakiran, prislonila nogu na vreo auspuh, u uobicajenoj pozociji za paljenje. pokusavajuc da startujem pedalu.

Ah, bilo je tu jos raznih ludosti, pentranja po drvecu, ljuljanja na ljuljaskama stojecki bez ruku-kako sam samo mucki aterirala sa potresom mozga kao krajnjim razultatom-spustanje niz padinu na kraju ulice na rolsuama, tako sto te neko prvo zalaufa vukuci te biciklom dok se drzis za paktreger na zadnjem tocku, pa se onda pre nizbrdice pustis- noge bride od brzine, a ti odrzavas balans i ujedno pazis da ne naidje autobus da te pomete sa puta. Srecom, moji nikada nisu saznali za tu opsnu nesmotrenu znaimaciju.

Pa letnja kartanja pod drvetom u slicice za album, zvake i ki-ki bombone u ekipi promenljivog sastava, u odnosu na to, ko trenutno nije bio na moru ili kod babe. Ti odsutni su obavezno slali razlgednice i pisma, izvrljana cveticima, zvezdicama i slicnim kreativnim dodacima, koji su bili prethodnica smajlija na porukama telefona. Eh, tada tvoji drugari nisu bili stalno dostupni, pa su raspusti delovali beskrajno dugo i svi smo nestrpljivo ocekivali trenutak ponovnog okupljanja.

Nista fejsbuk, instagram, selfi, pucenja, sms, viber, sve se desevalo uzivo, zgrljaji, dodiri, prica oci u oci,…zamisli.

 I jos nas nije bilo briga, da l se neko zove  Agim, Davor, Mirsad ili Milan, niti smo primecivali da tu ima neke razlike, koja bi trebala da nas se tice,  odredi prema nosiocu-ime ko ime i svakako im ne gine nadimak, Aki, Daxi, Sadi i Miki i jos da budu srecni sto nije neka zahebancija. Bio neki Dule, ko od brega odvaljen a zvali ga Beba-imao je stariju sestru, pa kada se rodio, ona mu tepala, bebo, bebo i tako ostalo i onda  ide Rambo Dule ulicom i cujes, e Bebo dodji da se igramo-pa gde ces ludje. U stvari ima, to sto smo mi, neuprljani besmislenim ideologijama i mrznjom, zajedno  danju gledali bele paperjaste tragove aviona kako se na nebu ukrstaju, a nocu, kad pokrov potamni, razaznavali sazvezdja.

Jedno vreme, valjda pod uticajem filmova, smo se podelili u bande, svaka je imala ime, znak i obelezja i svoje skroviste, pa smo izmisljali neke nase, navodno specijalne tajne i akcije, no to nije dugo trajalo, taman do prvog raspusta i zbijanja redova.

Zime su bile fantazija-jer su naprosto bile takve, da je padao sneg. Sankalo se, klizalo-na uglacanom parcetu leda, grudvalo do izbezumljenja i morktih promrzlih nogu. Posle se kompletna obleka susila na peci u  kuhinji, a noge grejale u lavoru sa toplom vodom,…zvocanje included…al je brate vredelo,…i sutra ce.

A svakako cemo se skupiti u jednom od ulaza, kao uvek kada zahladni i tu brbljati dok nas ne pozovu da se vratimo kuci. Eh, cega su se ti haustori sve naslusali…i  komsije u prizemlju.

I tako, u tom nasem Napolju se vrteo svet, od Robina Huda i strela od kuvane vrbe u tobolcu na ramenu,Vinetua i Kit Krsona, do ozbiljnih prica i poveravanja sa obavezno pogresnim zakljucima, namestanja otpalog lanca na biciklu i vezbanja horok ubacivanja za sutrasnji okrsaj, grickanja semenki na balvanima dok se pored nogu zute  maslaci  iznikli izmedju pukotina na asfaltu.  Smeh i graja i po neke tuge u stalnom vrtlogu, sve dok se jednog dana nije zaustavio nepoznati auto  i odvezao nasu drugaricu u bioskop.

I polako, skoro neprimetno, od razdraganog bucnog roja, otkidala se jedna po jedna tackica i udaljavala se kroz vreme, dok nije postala potpuno nevidljiva.

DRUGE SE PESME ČUJU

Nešto se desilo

sa našim životom,

i kuda da krenemo sada

kad snovi se gube.

Leteli smo visoko

ali smo pali potom,

i ostali smo tako

zatečeni životom.

Druge se pesme čuju

i svi pevaju o tom,

kako smo i mi negde nestali

sa svojim jedinim životom.

Nešto se desilo

sa našim životom,

na ljubav ne misli niko.

l kada misll - laže.

Izgubili smo jasnu metu

svi smo nekome krivi,

i divimo se novom svetu

u kome se od ljubavi ne živi.

Druge se pesme čuju

I sve pevaju o tom,

kako smo i mi negde nestali

sa svojim jedinim životom.

DUŠKO TRIFUNOVIĆ