Zaborav

Ukoliko ste mislili da je zaboravnost isključivo loša, i da bi pre mogla da znači kako bi zbog nečega trebalo da se zabrinete, više međusobno nezavisnih istraživačkih timova bi imali štošta da dodaju na tu temu. Naime, ukoliko ponekad i zaboravite nečije ime ili rođendan, kao i razne druge detalje, to bi, pored mnogih stvari koje bi vam inače verovatno prve i pale na pamet, moglo da znači i - da ste hiperinteligentni.

Jer, po istraživačima, to što neko ima bolju memoriju uopšte ne mora da znači da je, kolokvijalno rečeno, obavezno pametniji od nekog drugog. Takođe, to da se stariji zapisi u memoriji prepisuju nekim svežijim nije nikakva novost, ali jeste spoznaja o tome da različiti ljudi pamte i zaboravljaju različite stvari, i da je suština delom upravo i u tome koje bi stvari trebalo zaboravljati. Odnosno, to da se merilo inteligencije dobrim delom upravo i nalazi u pravilnom zaboravljanju, odnosno u ispravnom odabiru manje bitnijih detalja koji se mogu zanemariti.

Sad, mi najčešće na to uopšte i nemamo nekakvog posebno svesnog uticaja, i osnovno bi pitanje bilo, kada se već govori o manje ili više inteligentnom zaboravljanju, kako se u nama kriterijumi zaboravljanja uopšte vremenom i formiraju i razvijaju. Jer, osnova ispravnih odluka, bar prema pomenutim istraživanjima, upravo delom i jeste u tome što su manje bitne informacije izbrisane, odnosno zaboravljene.

Na primer, stoji i pitanje koliko i samo okruženje može da utiče na stečene algoritme po kojima zaboravljamo. Jer, zar nam se kroz različite kulturološke, ideološke, političke ili obrazovne modele u dobroj meri, ako ne i pre mnogih drugih naizgled čak i bitnijih, upravo i ne prenose - obrasci zaboravljanja.

Pa čak i sve nenapisane ili napisane istorije - zar se i one u mnogo većoj meri upravo i ne zasnivaju na određenom pravilu zaboravljanja, možda čak i pre nego pamćenja. A i mnogi od naših istorijskih i drugih heroja, u filmu, muzici ili u književnosti - zar nisu i svi oni na određeni način slični u smislu da u početku u principu imaju vrlo plitko pamćenje, koje započinje otprilike tamo gde se i rađa njihova priča - kao i čitava istorija koja se kasnije upravo njima i ispisuje.

Ipak, neko će reći da pametno zaboravljanje možda i jeste stvar sreće, kao i odlika određenog vida inteligencije, ali da bi opet nekakav suštinski vid mudrosti morao na određeni način da predstavlja spoj dubokog pamćenja i pameti.

Kao i to da su možda ne i najmudriji, ali u svakom slučaju blaženi oni koji se u životu sećaju u principu samo dobrih stvari.