Boža zakon

Boža je bio težak čovek u svakom pogledu. Krupan, širokih ramena i još širih bokova, kratkog vrata na kojem je ukočeno, malo unazad zabačeno stajala četvrsta glava i jakih šaka kojima je lupao po stolu kad ga ponese diskusija, izazivao je neprijatnost kod većine kolega. Posebno kod koleginica i posebno kad bi nešto žučno objašnjavao, jer mu je glas postajao prodoran i sasvim nalik urliku ranjene zveri od koje se treba što pre skloniti. Ooooo, daleko od toga da je Boža ikad nekog fizički napao, čak se zgražavao nad svakim oblikom nasilja, ali taj glas... Prosto je izazivao jezu kod sagovornika, mada su neki  tvrdili da ih je više bilo strah za Božu nego od Bože. I treba im verovati, jer kad mu iskoče vratne žile, pa zakoluta očima, a u obraze mu udari rumenilo i sve to zaokruži drekom i pljuvačkom koja mu se penušala niz bradu, stvarno je izgledao kao čovek u samrtnom ropcu.

U nekim mirnijim fazama mogao si ga doživeti kao sasvim pristojnog, čak, gospodina! Tada mu je glas zvučao baršunasto, nešto nalik osmehu se pojavljivalo na usnama, a imao je neverovatan asortiman tema i, na momente, duhovite opaske na svoj i tuđ račun. Kažem, mogao si s njim o svemu povesti razgovor, a kako će se završiti zavisilo je, uglavnom, od toga da li vam se mišljenja poklapaju. Već kod prvog nagoveštaja diskusije, glas mu je dobijao na decibelima i što si mu više izbijao argumente, to je njegova dreka postajala nepodnošljivija. Zvali smo ga Boža Zakon i Boža Paranoja, zavisi u kakvoj je fazi bio. Pročitao je svaki pravilnik koji je u školi postojao, svaki zakon koji ima ikakve veze sa radom i obrazovanjem, ali se na neki neverovatan način uvek hvatao za diskutabilne paragrafe koje je samo ovlaš preleteo. Normalno da su ga svi oponenti hvatali na istu foru – navuku ga na zakon, pa ga dotuku tamo gde je najtanji. Odlazio je besan i punih usta pretnji da će nas sve tužiti i da će nam zatvoriti školu. Par puta se uputio pravo kod prosvetnog inspektora da nam dokaže ko je u pravu, pa posle pretio da će i njega prijaviti ministru lično, jer nema pojma o zakonu!

Jednom je ispričao kako se obreo u maloj vojvođanskoj varoši, dvesta i kusur km daleko od rodnog grada. Kaže: „Zaposlio se ja u fabrici, mlad inženjer, tek završio fakultet i to sa prosekom iznad devet. Nisu me baš lepo primili, al sam razmišljao – ma baš me briga, nisam ja tu došao da se družim, nego da radim, pa jel nije tako? I radio sam svoj posao, sve po propisima. Radno vreme od sedam do tri sam striktno poštovao - ni minut ranije, ni minut kasnije. Ovi moji iz kancelarije k'o raspuštena banda, dolaze do osam, izlaze s posla kad im se prohte, pauze svaki čas, a sve što im se nagomila prebace na mene. Ja šta ću, uradim sve, kad na kraju meseca njihova plata skoro duplo veća od moje! Pitam šefa zašto to dozvoljava, on kaže da im ne može ništa, nema dokaze ko je šta radio na projektu. Nemaš, je li? E imaćeš, samo polako.

Trpeo ja to, trpeo dok nisam položio pripravnički. E kad su me primili za stalno, stani malo, bato! Pa nisam ni ja mutav. Napravio sam tabelu i upisivao kad ko stiže, koliko puta izlazi na pauzu i koliko ostaje, kad odlazi s posla i na kraju meseca odnesem kod šefa i kažem – Na! Ovo ti je šihtarica za obračun plate, aj sad da vidim koliko će ko da dobije? On se izbečio, ko me je ovlastio, šta ja misli ko sam da njega učim poslu, a ja ga samo pitam jel da idem kod generalnog da se žalim ili će da radi svoj posao kako treba. On samo ćuti, ne zna šta ja sve znam, a jasno mu je da sam čovek od reči i čvrst ko stena. Kad je jednom uzeo moju tabelu, stvar se totalno preokrenula. Ovi još neko vrema kasnili, ali kad im se i trećeg meseca odbilo ohohooooo od plate, da vidiš kako su se uveli u red! Samo što su mene zamrzeli i samo čekali priliku da mi smeste. Bilo tu svega, i podmetanja i sakrivanja dokumentacije i poturanja lažnih informacija, ali ja sam bio čvrst. I sve lepo dokumentujem, pa kod šefa. Pa da vidimo ko kome smešta! Provociraju oni mene i verbalno, ali ni tu mi ne mogu ništa.

Uglavnom, dođem jedan dan na posao, kad moj radni sto izneli iz kancelarije i stavili na sred hale! Pitam šefa o čemu se radi, on kaže da je stigla nova sistematizacija. Kaže, eto uveo si biro u red, sad to primeni i na proizvodnju, mnogo se ošljari. Jel tako, pitam? Kaže, tako. Dobro, meni ne smeta. Mesec dana sam dolazio na posao i niko, ali baš niko nije prišao mom stolu niti mi se obratio nešto da me pita, a kad ja njima priđem, oni svi u velikom poslu, kao ne primećuju me. Vidim ja šta su oni smislili i dam otkaz. Mislio sam, pa bolje da odem sam, nego da me vi oterate. Ma znaš šta, da je tad bio ovaj mobing, ne bi ono lako prošli, ali…

Nisam se odmah zaposlio. Jedno vreme nisam ni hteo da tražim posao, krckao sam ono što sam imao i smišljao šta ću dalje. Tad nisam bio oženjen, živeo kod oca i majke i nisam žurio. Međutim, kad sam hteo ponovo da se zaposlim u struci, vidim da sam se zeznuo. Gde god sam konkurisao, odbili me. Imam više od deset odbijenica i sad ih čuvam, iz svakog mašinskog preduzeća u gradu i okolini. Nekom sam se opasno zamerio, nikad nisam otkrio kome. Uglavnom, kad sam skoro rešio da se preselim u Beograd, ukazalo se mesto u mašinskoj školi i primili me bez problema.

Znaš kako, moj otac je bio oficir Titove vojske, ja sam odmalena naučen na red i disciplinu i poštovanje i tu nema diskusije. A znaš ko dolazi u te mašinske škole? Pa tu se skrca sve što nije moglo nigde da se upiše, od zla oca i još gore majke. Ali kod mene se zna – red, rad, disciplina. Ja sam pravičan i nikad učenika ne bih oštetio, ali mora da zna i ima da me poštuje ko boga. U neku ruku mi profesori i jesmo bogovi, zar ne? Pa ko im daje znanje, ko ih osposobljava za život, pa jel nije tako? Pa da nije nas, ne bi bilo ni majstora, ni inženjera, ni doktora, ni... Ničeg ne bi bilo. Živeli bi kao neandertalci.

Dobro mi je bilo tu, znaš, samo sam imao silne probleme tamo devedesetih. Ja sam čovek otvoren za demokratiju i glasao sam, ne krijem i nisam nikad krio, protiv Miloševića. I predvodio sam proteste u gradu i ponosan sam zbog toga. Pa čekaj, ako nećemo mi intelektualci, ko će da povede ovaj narod u bolje sutra? Ja sam to osećao kao svoju dužnost, kao ispunjenje svoje životne svrhe i ne kajem se. Samo mi je krivo što su nas ovi moji izdali i čim su zaseli u fotelje krenuli u pljačku i bezakonje i napravili još gori haos nego što je bilo pod Miloševićem. A znaš šta mi je najkrivlje? Što su se oni koje smo smenili vratili na mala vrata. Auuuuu, kako su mi se osvetili! Napakovali su mi aferu i dobio sam otkaz, na pravdi boga. Jedanaest godina sam se tužio sa školom i dobio sam ih na sudu, samo je posle apelacioni sud oborio tu presudu jer bi državu mnogo koštalo da mi isplati sve što mi je dugovala za tih jedanaest godina. I ponudili su mi nagodbu, da me vrate na posao, ako odustanem od zahteva za obeštećenje. Al ja nisam hteo i evo me ovde. Ovo je prva škola na potezu dvesta km od mog rodnog grada koja me je primila u radni odnos. U svim ostalim su mi zauvek zatvorena vrata.“

Slušali smo ga otvorenih usta, neki i iskreno dirnuti. I posle toga je svima bilo daleko jasnije ono histerično pozivanje na zakon za svaku budalaštinu koja mu se učini sporna, ali je dobio novo ime – Boža paranoja! Uglavnom, nekako su ga ljudi posle te priče prihvatili i, ako ga i nisu svi zavoleli, bar su imali razumevanje za stalno isterivanje pravde. Stekao je status dobrog, poštenog, čak čestitog  čoveka sa nepokolebljivim stavom i hrabrošću da se za njega bori.

A onda se desila još jedna promena vlasti na lokalu i mnogim direktorima su se opasno zadrmale fotelje, pa i Božinom. E sad, nikom živom nije jasno, a njih dvojica ne žele da otkriju oko čega su se zamerili, tek Boža je odigrao ključnu ulogu u obaranju dojučerašnjeg druga sa funkcije. Kolektiv se našao u čudu, ali rekoh li vam – Boža je uveliko uživao ugled čestitog i poštenog gubitnika, a direktori su po difoltu korumpirani vlastodršci i nije teško pogoditi ko je izašao kao pobednik iz tog sukoba. Uglavnom, novo rukovodstvo se svojski odužilo svojoj udarnoj pesnici i Boža je postavljen za pomoćnika direktora.

Malo je reći da je dobio unapređenje, nesrećnik je bukvalno doživeo ispunjenje sna. O ljudi moji, taj preobražaj nije zabeležen u skorijoj istoriji srpskog obrazovnog sistema. Taj hod, ta zabačena ramena, taj pogled s visine, taj način na koji klimne glavom umesto pozdrava.... to je trebalo videti! A viđao si ga svuda, prosto je bilo neverovatno kako je stizao na sve strane.

Prvog dana je postrojio pomoćno osoblje i gromkim glasom ih upozorio da neće tolerisati nerad, nečistoću  i dosadašnju praksu ogovaranja i svađanja oko metle, a onda im podelio sasvim nove rukavice, naručio kafu i zadovoljno štiklirao stavku "tetkice". Onda je prešao na radionicu i istim tonom započeo govor: "Vi znate da sam ja ovde provodio mnogo vremena i odlično znam koliki je javašluk i nerad, a i ko je i šta mažnjavao  za privatne poslove i sad vas upozoravam da toga više neće biti. Što ste krali, krali ste.  Evo ti,…" Nije stigao da završi, jer su ga dočekali psovkama i pretnjama da će ga modrog vratiti u rodni kraj i još mu spakovati debelu tužbu za izjave bez dokaza. Tu se ozbiljno lecnuo, ali je uspeo da zadrži smirenost i zagrmi: "Dobro, nemoj posle da bude…" i zbrisao u sigurnost direktorske kancelarije gde se dugo žalio i tražio odrešene ruke da zavede red. I dobio je, bar je on tako tvrdio.

U debeli rokovnik je svakom zaposlenom dodelio dve strane i danima iscrtavao tabele sa rubrikama: kasni u dolasku, otišo ranije, prilježnost, važna napomena. Uveo je i svakojutarnje izveštavanje direktora o kuloarskim šaputanjima koje je prethodnog dana uočio, sa posebnim osvrtom na to ko se s kim druži i ličnim utiskom koji je uglavnom glasio "garantovano nešto muljaju".  

Za nepunih mesec dana uspeo je da se posvađa sa većinom zaposlenih, optužujući ih za nerad, krađu, zloupotrebu službenog položaja i nepoštovanje zakona. U naredna dva meseca je toliko puta bio kod inspektora i predsednika opštine, da su portirima izdali striktno uputstvo da ga ne puštaju dalje od ulaza.Onda je počeo da se dopisuje sa raznim instancama. Kod sekretara su se gomilale njegove službene beleške, prijave i izjave optuženih, a svako malo je neko pozivan kod direktora na ribanje i poslednje upozorenje. Izlazili smo iz te kancelarije uznemireni i ljuti što smo prinuđeni da se pravdamo i dokazujemo da nismo učinili to zašta nas optužuju. Ljudi su masovno otvarali bolovanja ne bi se zaštitili od tolike agresije i uterivanja u red, a u školi je, čak i među đacima,  zavladao onaj muk koji prethodi nesreći. I desilo se.

Tokom žučne rasprave i Božinihinih pretnji da će mu smestiti otkaz i gubitak licence, jednom starijem profesor je opasno skočio pritisak. Dok smo osluškivali zavijanje sanitetski sirena i strepeli nad šlogiranim kolegom, Boža je ponavljao: "Samo sam radio svoj posao, jednom mora da se zavede red. Pa zar nije tako?" Osvrtao se tražeći potvrdu i podršku, ali mu niko nije odgovorio. Postoji taj neki trenutak kad se više nema šta reći.

Odjurio je kod direktora da se požali, objasni, dobije potvrdu svoje ispravnosti. Dočekao ga je hladan prijem i izjava: "Ja s tim nemam ništa, a ti… Ako onaj preživi,  ne gine ti tužba za mobing." Džaba se Boža kleo da nije mislio ništa loše, da je samo radio što mu je naloženo – otkrivao nepravilnosti, dovodio stvari u red i držao se slova zakona, od neradnika i lopova štitio školu, sistem, državu… Direktor je za trenutak podigao pogled sa mobilnog po kojem je do tad kuckao, zagledao se u Božu kao da ga prvi put vidi i tiho procedio: "Ko ti je to naložio?" Zatim mu je okrenuo leđa i nekome s druge strane linije, zabrinutim glasom rekao: "Molim Vas učinite sve što je u Vašoj moći da pomognete čoveku. Znate, to nam je jedan od najboljih profesora, bio bi nesaglediv gubitak da ostanemo bez njega... Da, da, javiću ja njegovoj porodici, a Vi me slobodno kontaktirajte za bilo šta što je potrebno." 

Malo je reći da se Boža razočarao, doživeo je potpuni slom. Sutradan je podneo pisanu ostavku i pokupio stvari iz kancelarije - dva velika registratora puna kopiranih ugovora, izjava i školskih dokumenta koji su mu dospeli ruku za tri meseca pomoćničkog rada. Pokazivao je papire svakome ko bi ga okrznuo pogledom i govorio: "Aaaaa, nije Boža lud, znam ja kako da se zaštitim. Aj nek proba uprava da mi smesti, sve ja ovde imam crno na belom. Oni tužbu, ja kontra tužbu!" Kako je školska godina bila u toku, nije dolazilo u obzir da mu se dodele časovi, pa je ostao u istom zvanju, ali je do juna vreme provodio u zbornici, uglavnom ignorisan i usamljen. Njegov nezvanični naslednik na mestu pomoćnika je mesecima uveravao ljude da je dobronameran i baš se trudio i uspevao da tiho, nenametljivo dovede stvari u red.

A mi? Recimo da smo odahnuli tek kad je otišao u penziju, krajem septembra sledeće školske godine. Čak je par kolega velikodušno dalo prilog za oproštajni poklon,  ali je ostala gorčina i neprijatno sećanje. A onda, pre neki dan, naleteh na par divnih, toplih ljudskih priča na nekom sajtu, sa opisima ove naše varoši i simpatičnim dogodovštinama  koje mi se učiniše poznatim. Ispod njih ime autora i Božina slika.