KRV

Imađah onda dvadesetjednu godinu, bio sam druga godina Prava i na pamet mi nije padalo davanje krvi. Provodio sam se sa drugarima kako god smo znali i mogli. Grgeč nam je bio polazna i dolazna stanica. Naravno da se nalazilo  vremena i za devojke! Pre predavanja, sedeli smo u holu i merkali devojke. I jednom baš u sred merkanja, prišao nam je kolega sa kojim se nismo družili ali smo ga znali. Rekao je da mu je sestra stradala u saobraćajnom udesu, u teškoj je situaciji, biće operisana ali je potrebno mnogo krvi. Pitao nas je, Gašu, Budu, Pecu i mene, da li bismo dali krv za nju. Bez razmišljanja smo pristali. Potrpao nas je u taksi i odvezao u bolnicu na Banjici. Uveo nas je u ordinaciju lekara kojeg je poznavao. Lekar nije zvao nikakvu sestru, sam nam je izvadio krv, prethodno proverivši kapljicom iz prsta koja smo krvna grupa i da li možemo da damo krv. Pošto smo se izređali, rekao nam je da sednemo i zapalimo a on je iz frižidera izvadio dve boce gustog crnog vina. Vino će pomoći da brže povratite datu krv, nasmejao se. Popismo vino, pozdravismo se sa lekarom i izađosmo. A sada vas vodim u Starca Vujadina da nešto pregrizemo, rekao je kolega.

Pregrizavanje je trajalo sve do fajronta, jedva su nas izbacili iz kafane. Bili smo najedeni i pijani kao klenovi, što bi rekao, sada već pokojni, moj drugar Ćeva.

Na svu sreću, operacija je bila uspešna i sestra našeg kolege se brzo oporavila. Doveo je jednog dana dok smo sedeli u Grgi i rekao ovo su drugari koji su ti svojom krvlju pomogli da ostaneš živa. Seli su, ona nam se neprekidno zahvaljivala, nikako da je prekinemo. Onda je Gaša rekao: Bojali smo se samo da zbog količine alkohola naša krv ne bude upotrebljiva. Nastao je smeh.

Život je tekao dalje ustaljenom kolotečinom sve dok me jednog dana ispred solitera nije srela moja drugarica i komšinica Olgica .H. i pitala da li bih pošao sa njom i još nekoliko drugarica i drugara u Zavod za transfuziju krvi da dam krv. Tu je kombi Zavoda, odvešće nas i vratiće. To je bilo godinu dana kasnije. Pristao sam. U Zavodu su nam opet proveravali krv, dobio sam knjižicu davaoca krvi i dao, odnosno, ispumpali su mi 300 ml krvi, tada još u teglicu sa sivom gumom na poklopcu. Posle smo jeli sendviče i pili sokove.

Onda sam odlučio da svaka tri meseca idem u Zavod i dajem krv. Pitao sam brata i on je pristao. U početku su nas pitali za koga dajemo krv a kako se naš odgovor ponavljao: Za onu ili onoga kome bude potrebna, posle trećeg ili četvrtog puta, već su nas znali i pitanja su prestala. I zaista, svaka tri meseca smo išli u Zavod. Često je sa nama išao i Buda, postali smo skoro domaći. Kuvarice su se trudile, kad bi nas videle, da nam naprave ogromne bogate sendviče. Limunadu i oranžadu su samo dolivale u bokale. Posle petog davanja dobio sam srebrnu značku a posle desetog i zlatnu. Burazer i ja smo čim bi proteklo tri meseca odlazili u Zavod. Već su bili uveli u upotrebu plastične kese. Pravila propisuju da stisneš šaku da bi se istakla vena, onda sestra uvuče dosta debelu iglu u nju, otpustiš šaku i gledaš kako se kesa puni. Ležiš na zelenom mušemom pokrivenom ležaju. I to je to. Posle ideš na sendviče i sokove. E, oko ubadanja igle u venu bilo je raznih situacija. Sećam se da je kao medicinski brat, šezdesetih godina, radio bivši bokser teške kategorije, ne mogu imena da mu se setim, ogroman, dlakav, hrapavog glasa ali majstor za uguravanje igle u venu! Bila je još jedna sestra, ogromne natapirane crne kose, zdepasta ali ono što kažu, lake ruke. Osim uboda, ništa drugo se nije javljalo na koži. Za razliku od njih bilo je sestara od čijih uboda sam po mesec, dva, imao ogromne plavo ljubičaste podlive na ruci. Posle nekog vremena dobio sam u crvenoj kutiji zlatnu plaketu.

Pošto imam retku krvnu grupu AB+ (krvna grupa AB je najređa krvna grupa na svetu. U Srbiji4% populacije je AB pozitivno a 1% AB negativno. Pitali su me da li pristajem da me zovu telefonom ako im zatreba krv ili plazma. Pristao sam naravno. Četiri puta su me zvali, od toga sam dva puta dao plazmu za tek rođene bebe..

I dok sam bio u vojsci nastavio sam da dajem krv, jednom u Somboru i dva puta u Mostaru.

Kada smo vakcinisani protiv Variole vere, posle propisanog vremena, brat i ja smo otišli u Zavod i dali krv za pravljenje vakcine.

Život je čudo! Godinu ili dve pre smrti, moja majka je polomila kuk i prebacili su je u bolnicu. Zadužen lekar nam je rekao da mora biti operisana, ugradiće joj veštački kuk ali da je porebno da bar tri osobe daju krv koju će oni zameniti odgovarajućom u Zavodu za transfuziju krvi. Brat i ja smo odmah pristali ali su nas odbili zbog godina i bolesti od kojih bolujemo. Pomalo izbezumljen objavio sam na ovom blogu i FB poziv za davaoce. Javili su mi se odmah drage prijateljice i prijatelji sa bloga a i sa FB. Mnoge su iz raznoraznih razloga odbili ali ipak su neki moji dragi i mili uspeli da daju krv. Operacija je uspela i majka se relativno brzo oporavila. Želeći da im se zahvalim, pozvao sam prijateljice i prijatelje u restoran Ušće. Hteo sam da zajedno ručamo ali oni su svi do jednog odbili, Popićemo piće, najvažnije je da ti je majka dobro. Neću pominjati imena ali ona su zauvek upisana u moje srce!

Krv sam dao preko sedamdeset puta i dalje bih je davao ali stigla me starost.

Idite u Zavod i dajte krv, pomozite nekoj ili nekom da ostane živ. Dajući krv za nekoliko dana u vama se stvara nova sveža krv u količini koja je data.