писати,уистину,није ли то стално бити на почетку (Р. Константиновић)
полако спознајем да блог приче требам сажимати и чувати се старачког мемоарског причања нашироко ,уствари, уклапати се у динамику тренутног живљења држећи се обриса који могу бити исто тако мамљиви као и јасне ствари, јер мала је разлика између мутног и изоштреног, обраћајући пажњу да у тој тематском замешатељству не залутамо у принцип чудних петљи који је био полазно основиште чувене Геделове теореме некомплетности, тог грандиозног логичког светионика модерне мисли ,те залутамо у оно што нам она поручује (ово је крајња банализација) - да има присета до којих можемо доћи, али их не можемо и доказати, па стога враћање у прошлост захтева и нови поглед на њу ,а у ово данашње мучно време ,тај чин претставља прави ужитак.
од како се навукох на писање ту махниту ,демонску страст и опсесију (лепљиву к'о употребљен презерватив), увек сам се, читајући, загревао за њега и то ме држи ,ево, 7 протеклих деценија. + Отац ми је често указивао колико је лепоте у животу кад је једини друг књига , те сугерирао да у писању ,посебно прозе, треба увек оставити понешто недоречено ,јер то је начин да се значења шире.да и још ово, да се најбоље ради на једном тексту ако у глави имаш други - но како си ти још у расцепу поезија-проза не сметни са ума да је духовно растројство за прозног писца погубно,а за песника стимулативно и знај колико ти желиш читати толико и књига жели бити прочитана ,но паралелно се клони изазова политике јер то је активност која унапред захтева искључивање свих емоција. наравски,није занемарљив податак да професионални писци користе дугорочно памћење док аматери користе краткорочно памћење и радну меморију, односно памте елементе који су им потребни само тог стваралачког момента.
у то време (седма је деценија с'почетка, века кљокнутог) приликом викенд посета н.саду сатима сам умео да седим у башти наше куће осећајући како лагано тонем у неко блажено стање отсутности од стварности схвативши колико ми је лековита та самоћа ,та изгубљеност, то откидање од београдских школских брига и у траговима наступајућег хаоса бг велеграда и ту је настајало подоста ми текстова за разлику београда где сам науци опредељен време проводио у креацији безброј техничких цртежа (успут пребирајући по глави размишљање о погрешном избору студија тако дијаметралног од писатељства) у просторијама универзитетског објекта код Вука, постајући на моменте чангризав ,но то се уз мој труд брзо окончало .... и живот кренуо судбински зацртаним током....
у оваквом размишљању (ево да се разоткријем) често дочекујем јутра обзиром да сам ноћна птица ,или је у питању старачка несаница (ангажован што стручним радом надзора на градњи саобраћајница по Србији ,што хоби писатељством ), наравно и блогописањем ,које ми је с'почетка те активности било прекраћивање слободног печалбарског времена, док данас га осећам као дуг мој према цца 190.000 до сада читача овогодишњих мојих постова,па отуд и наслова овог поста , али како уједно желим да испоштујем закључка ми из прве реченице остаје ми још за форму дорека целине строфа
2022
ево НОВЕ ........сам' што није
(ко зна шта све собом крије),
те поводом ....дочек- славља
блогерима желим ...здравља