Brevet "4 corners of Croatia" (1500 km), 2. deo

1. deo: http://blog.b92.net/text/30248/Brevet-4-corners-of-Croatia-1500-km-1-deo/

 

Ponedeljak, 21.6.2021.

Spavao sam ponovo oko 4 i po sata, probudio se oko 10h, očistio i podmazao lanac, pa natrag u sedlo... Ubrzo stižem u Starigrad, svraćam u prodavnicu, zatim menjam još 60€ za Kune (i sa "menjačem" ulazim u kratak razgovor), nastavljam, pa nailazim na Tibora. U stvari, pozvao me, dok sam prolazio pored jedne benzinske na kojoj je on zastao, a kada je video da imam nameru da stanem, rukom mi je dao znak da nastavim, isto kao što sam i ja njemu pola sata kasnije, kada sam napravio pauzu za jelo u hladu ispod jednog drveta, a on naišao. Mislili smo, pošto smo tu negde, da ćemo se još sretati tokom dana. Ali nismo, sledeći put videli smo se tek narednog dana kasno uveče.

Vozim prema Zadru, vidim na mapi da uskoro imam skretanje ulevo od 90°, ali iz nekog neobjašnjivog razloga zaboravljam na njega i produžavam pravo. Stajem na INA benzinskoj, kupujem ko zna šta, vraćam se ka biciklu i čujem zvoni mi telefon. Naravno, bio je to Kornel, on jedini na svetu zna moj hrvatski broj, kaže: "Na krivoj si cesti". Uh, super što je video na sajtu da nisam skrenuo kad je trebalo i obavestio me, jer bih ja nastavio pogrešnim putem. Koliko, ne znam, ali ovako, zahvaljujući njemu, napravio sam svega 2 km viška. 

Vraćam se i skrećem prema Benkovcu. Nailaze sela sa neobičnim imenima, tipa Islam Latinski ili Islam Grčki. A inače mi je velika zanimacija tokom ovog breveta bilo posmatranje tabli sa imenima sela.

Prilično pust kraj i ne baš mnogo lepi predeli. 

20-ak km pre Benkovca "fijuuuu...". Uplašila me ta "eksplozija" zadnje unutrašnje gume, na jednom usponu. Ali, na sreću, odmah tu u blizini gde je prosvirala, bilo je veliko drvo, pa sam makar imao hladovinu dok sam je menjao.

Da mi se ovakav gumni defekt dogodio prvog ili drugog dana breveta, nema teorije da bih, koristeći samo levu ruku, uspeo da obavim sve potrebne radove (skidanje točka, pa gume, zamena unutrašnje, vraćanje gume i točka, pumpanje), za treći dan nisam siguran, ali danas, četvrtog dana breveta, moja desna ruka bila je delimično upotrebljiva, pa je postojala dobra šansa da se izvučem iz ove nezgode.

Skidanje spoljašnje gume zadalo mi je mnogo muke. Najgore je bilo kad zapnem, a onda plastična polugica sklizne. To bi mi izazivalo velike bolove u desnom ramenu.

No, skinuo sam je nekako, prebacio je u rezervu (nemam sad vremena da je opipavam, proveravam da nešto nije ostalo u njoj), a stavio novu i unutrašnju, i spoljašnju. I to sam uradio bez većih problema. Međutim, sad je trebalo pumpati, a to neće ići lako. Zovem Kornela, on nam je kao tata na ovom brevetu, i pitam ga da li mi se neko od kolega možda približava. Ako je tako, da sačekam da naiđe i uvalim mu pumpu u ruke, da mi napumpa zadnju gumu.

(mogao sam na Blackblox-u i sÀm da vidim gde se nalaze ostali, ali u tom trenutku odgovaralo mi je da se, makar na kratko, isplačem na nečijem ramenu)

"Ne" - odgovara Kornel - "svi su ispred tebe".

Super... Znači svi su me prestigli dok sam spavao tamo na onoj plaži i sad moram sam da pumpam.

Ništa, zavrnem rukave, što se ono kaže, pa na posao. Namestio sam pumpu tako nekako da kad guram, ne radim to samo rukom, nego i desnom butinom... ma guram celim telom, zapravo. I išlo je to dosta dobro, mnogo bolje nego što sam očekivao, lakše nego ono skidanje gume sa felne. Jedino što mi se desio peh: kad sam već završio sa pumpanjem i odvrtao crevo, sa njim zajedno izašao je ceo ventil... SREĆA moja da sam imao kod sebe onaj mali ključ za zatezanje ventila, inače ne znam šta bi bilo (*). A imam ga tek od pre dvadesetak dana (nikad pre u životu), poklonili mi ga u jednoj radnji u Trikali (u Grčkoj), kad sam kupovao nastavak za ventil (pošto mi je na jednoj gumi prekratak, a felne su mi "duboke" 30mm). Kažem da ne znam šta bi bilo, jer za 65 minuta, koliko sam izgubio za zamenu gume (u normalnim okolnostima završio bih posao za 15-20 minuta) NIKO nije prošao putem. Auto, kamion, autobus, traktor, motorcikl... ma niko živ.

(*) To sam mislio u tom trenutku, pa sam tako i napisao kad sam pisao ovaj tekst (odmah nakon povratka kući), ali stvari, ne bi ništa bilo, samo bih morao ponovo da menjam gumu i stavim drugu rezervnu.

Znači repriza pumpanja, pakovanje razbacanih stvari, pa put pod točkove.

Prolazim Benkovac, vozim kroz predele koji mi se baš i ne dopadaju, da budem iskren, i jedva čekam ponovo da izađem na morsku obalu. I usred te "nedođije" odjednom nailazim na mesto prepuno turista, Skradin. Ja jesam 25 godina živeo u SFRJ, ali mi je ime ovog gradića zvučalo potpuno nepoznato, moram priznati. Nikad čuo. A prelep je predeo. Mislio sam da je to tu neko jezero u koje se uliva reka Krka, ali sad na mapi vidim da nije jezero, već se more, u stvari, zavuklo duboko u kopno. I dok sam u odlasku, sa uspona, uživao posmatrajući Skradin i zeleno-plavo "jezero", pomislio sam da, eto, ipak je vredelo motati pedale ceo dan. Ovo je bilo baš prijatno iznenađenje.

*

Stajem da u jednoj kući zatražim vodu, pojavljuje se starica, vodi me do česme i dok ja točim, pita me kako sam. Tu sam se malo posramio, jer trebalo je ja nju da pitam kako je ona... Ekspresno sam ispravio grešku, a ona će "eto... ostarila sam". Pitam je koliko ima godina (znam da su starijim osobama omiljene teme za razgovor godine i zdravlje), a ona će "šezdeset osam". Ja je posmatram onako... procenjujem kako izgleda za te godine, ali ona se ispravlja "ne, ne... osamdeset šest". Pitam je da li ima još nekoga tu ili živi sama. Ona mi priča nešto drugo, ali se vraća na moje pitanje (ipak ga je čula) i kaže... šta beše, zaboravio sam... valjda da ima nekoga, nije sama. I ništa, dok skačem na bajs, zahvaljujem joj i kažem "vidimo se sledeće godine", a onda se brzo korigujem sa "vidimo se za 10 godina", na šta će ona: "ali ne znam da li ću ja žiiiviit..."

*

Sledeća kontrolna tačka je u mestu Dugopolje, ali nikako da stignem do nje. Sporo napredujem, ima mnogo uspona. Sunce koje je celo popodne bilo u nekoj kao izmaglici, polako zalazi, pada mrak. Ipak, nekako sam se dovukao do tog Dugopolja i našao hotel Katarina, ali on ne radi, zatvoren.

Zovem Kornela, kažem mu "Ovaj hotel u Dugopolju zatvoren, šta da radim, samo da ga fotografišem?"

On odgovara "Pa da, tako sam vam i rekao na brifingu u Iloku".

Jeste, kad bih se ja sećao šta je sve rečeno tada tamo...

Ali, pre nego što smo završili razgovor, kaže meni Kornel: "Slušaj, sustići ćeš sad uskoro Tibora. Ima velikih problema i hoće da odustane, sad na samo 300 km od cilja. Ohrabri ga malo, a ja ga čekam ispred Makarske da mu dam još jedne gaće".

"Ma nema problema" - odgovaram - "kakvo odustajanje, ja ću ga vući do cilja".

"Slikam" hotel Katarina, pa nastavljam prema Makarskoj. Ima oko 70 km do nje. Vozim, vozim, ali Tibora ni od korova... Na jednom mestu zastanem da bih uradio nešto (ne sećam se sad šta tačno), kad eto njega, sustiže me. Znači, prošao sam ga negde usput, a nisam ga video. Nastavljamo zajedno. Kaže zvali ga sa posla iz Budimpešte, ali neće odustati, voziće do kraja. Jedino ga dupe zajebava...

27 km pre Makarske nailazimo na Kornela i njegov kombi. Poslednja bag drop tačka na brevetu, 220 km pre cilja u Molunatu. Dok uzimamo-ostavljamo neke svoje stvarčice (ja se, pre svega, oslobađam debelih baterija), dajem Kornelu da mi, dok smo tu, tih desetak minuta, u kombiju malkice dopuni powerbank, za svaki slučaj. Imao sam još oko 25% baterije na telefonu, ali nije mi trebalo ni toliko, jer put do Molunata nije komplikovan, treba se samo držati Jadranske magistrale. 

Tibor oblači još jedan donji deo dresa, tj. gaće.

Ponoć je već prošla, pitam Kornela šta je s ostalima. On kaže da svi već spavaju. Pa da, stigli ranije, našli smeštaj i sad su u krevetu, a ti se, Mićo, ponovo grči u nekom žbunju...

Pitam Tibora šta ćemo mi, da li da tražimo sobu ili da spavamo negde napolju. On kaže "OK". (pa šta od te dve stvari?)

Ni ja ne govorim engleski kao Novak Đoković, ali njegov je baš slab i prilično teško se sporazumevamo. Olakšavajuća okolnost je da ni njemu, ni meni, engleski nije prvi strani jezik. On bolje poznaje nemački, a ja italijanski. Kornel, kome je mađarski maternji jezik, pomaže nam u komunikaciji i mi se tu dogovorimo (tj. ja predlažem, a Tibor se svim slaže) da je glupo da u ovo doba noći tražimo smeštaj, već nam je pametnije da najpre odpedaliramo do Makarske tih 27 km koliko ima, nađemo nešto fino za jelo, pa onda neko zgodno mesto za spavanje. Moj predlog bio je - neki kafić pored mora, stolice sa sunđerima, bla, bla...

*

Spuštamo se prema Makarskoj, noć je i propuštamo uživanje u pogledu od kog danju sigurno zastaje dah. Svraćamo na Crodux benzinsku pumpu, cepamo 'ladne sendviče, pa nalazimo INA benzinsku, koja nam je kontrolna tačka. Pošto noću ne radi, slikamo je. Ja tu shvatam da mi zapravo nećemo ulaziti u Makarsku, već ćemo je proći odozgo, tako da pada u vodu moj genijalni plan o spavanju na mekanim sunđerima stolica nekog kafića na obali mora...

Kud ćemo, šta ćemo... vidimo tu, pored te INA pumpe, neko nisko drveće, pa kao ajde zavući ćemo se ispod krošnje i tu ćemo prenoćiti.

Dok smo se raspremali, nailazi policijski auto. "Šta radite tu?", pitaju. Ja im prilazim i u 3-4 rečenice objašnjavam situaciju. Oni kažu "ok, ali da odete pre 6 sati, kada se otvara benzinska". 

Tibor podešava alarm na telefonu da nas probudi u 5:45. Sada je 2:45.

Nisam mogao odmah da zaspim, mučio sam se petnaestak minuta.

U neko gluvo doba noći, valjda je bilo oko 4h, probudi nas nešto. Ko li to pravi galamu? Pa ovi naši, kolege brevetaši. Naspavali se, krenuli dalje i svratili da se čekiraju na toj (INA) kontrolnoj tački. Ja se razderem, dozovem ih. Zezamo se malo, smejemo se, oni nas slikaju u tom žbunju. U tom trenutku, da sam se samo ja pitao, vrlo rado bih nastavio sa njima, ali ne bi bilo u redu da izigravam zapovednika i Tiboru naređujem pokret, možda čovek hoće još da spava, a da samostalno odem s kolegama nije dolazilo u obzir, jer obećao sam da ga ne ostavljam do cilja. Tako da nastavljamo da spavamo još sat i nešto...

Budimo se ranije, pre nego što je Tiborov alarm zazvečao, skupljamo stvari. Tibor me još dok smo "cepali" sendviče u Croduxu pitao da li imam ulje za lanac, jer ga nije podmazivao još od starta i sasvim se osušio. Odgovorio sam da imam (ja čistio i pomazivao već 5 puta), ali kad sam pokušao da pronađem bočice, nisam uspeo, pa sam pomislio da sam ih verovatno greškom prethodno veče ostavio u svom boksu kod Kornela. Ali ne, odmah da kažem da sam ih zapravo zaboravio na onoj plažici, na kojoj sam spavao prošlog jutra. Bočice (odmašćivač i ulje) bele, kamenčići na plaži beli, ja brljiv, ne vidim ni belu mačku, i eto štete... ostaše tamo.

Nastavljamo dakle vožnju s prljavim lancima i u prljavim gaćama (on u duplim), svraćamo u supermarket, gde najpre ja odlazim u šoping. Kupujem brdo hrane, a kad se vratim s punim kesama, Tibor mi traži da mu pokažem šta sam sve uzeo, valjda da bi dobio ideje za svoju kupovinu. On uzima 50% manje stvari, ali ipak, kasnije se ispostavilo, ja sam brže smazao sve to moje, nego on svoje. Sad, da li ja previše jedem tokom vožnje ili on jede premalo, ko će ga znati. Ja jesam stalno gladan, priznajem, apetit mi je dobar dok vozim, ali mislim i da on premalo jede i pije (da, i tečnost "trošim" mnogo više od njega).

*

Od mesta na kom smo spavali, pa do cilja u Molunatu, imali smo samo 193 km, a do isteka vremenskog limita breveta celih 19 sati, tako da smo bili mirni, iako danas imamo vetar u facu... A kod Ploča, na ušću Neretve u more, baš je bio jak.

Više i ne gledam u telefon, jednostavno je, samo treba da se držimo magistrale sve do skretanja za Molunat, a to će biti 20 km pre kraja našeg puta, tamo negde kod aerodroma Čilipi.

Usput sustižemo jednog biciklistu. Iz Imotskog je, ali živi u Švajcarskoj. Tera neki električni bajs od 5 'iljada evra... Pričali smo (ja, Tibor nije) sa njim desetak minuta.

Vozimo dakle po magistrali, prelazmo Netetvu, vetar poludeo, ja stajem da namažem ruke i noge kremom (tek drugi put, prvi je bio u Gorskom Kotaru), jer upekla Zvezda opasno. Tibor produžava, ali ubrzo ga sustižem, jer staje na jednom parkingu da pravi fotografije.

I dok on posmatra prirodne lepote Hrvatske, ja posmatram lubenice, koje je na tom parkingu prodavao neki lik. Prilazim prodavcu i pitam ga da li može jednu lubenicu da iseče na pola, jer su prevelike, ne možemo toliko da pojedemo. On kaže da ne može, nema najlon, tj. foliju (da bi pokrio onu polovinu koja bi mu ostala), a nema ni nož. Ali, kaže, tu na magistrali, malo dalje od njega, jedan drugi prodavac verovatno prodaje lubenice na kriške...

I tu me je osvojio, "kupio" svojim poštenjem.

"Ne" - kažem - "uzeću celu lubenicu, nema veze".

(iako su prilično skupe [8 kuna kilo], još je jun mesec)

I filozofiram mu ja sad kako je veoma fer i kako bi većina drugih prodavaca gledala samo svoj interes, baš bi ih bilo briga i za mene, i za ostale prodavce lubenica. On, onako naivno, objašnjava mi da je tek odnedavno počeo da prodaje na magistrali, još nema nož... Ja mu ponovo objašnjavam da nije baš "normalno" to što je bio spreman da se odrekne zarade, a u korist drugog prodavca (koga možda i ne poznaje), ali i on ponavlja svoju istu priču, kao da ne kapira poentu... Dobri ljudi i ne znaju da su dobri, njima je normalno to da budu dobri.

Kupujem dakle celu lubenicu, bila je teška oko 9,5 kg (i koštala više od 10€), i nakon što nas je "dobrica" naterao da se što više udaljimo od njegove radnje (da se mušice ne bi sakupljale oko prosutog soka), sečem je na pola svojim crvenim kineskim nožićem. Pa posle, koliko mogu, njime iskopavam komade iz sredine. Od svoje polovine pojeo sam možda tek nešto više od 50%, dok Tibor od svoje nije pojeo ni 30%. Jeste da i inače slabo jede, ali sada je dodatno izgubio apetit, jer kada je stao da slika prirodu (dolinu Neretve), skinuo je rukavice i stavio ih negde na bajs, pa posle nikako nije mogao da nađe jednu. Vetar ju je, očigledno, oduvao u provaliju... I kako sad da jede lubenicu, a platio je rukavice 50€? Posle smo se na večeri u Molunatu šalili, kao ostala mu jedna, znači šteta je samo 25€. Neka ponovo kupi iste takve, a ovu sa breveta neka čuva za uspomenu, kao neku relikviju. 

I treba da je čuva, jer će mu ovaj brevet zauzimati značajno mesto u karijeri, pravi podvig: najduži koji je prethodno vozio bio je 600 km. Ja sam, na primer, pre ovog vozio 1200 i dva puta po 1000, a on sa 600 km skače pravo na 1500...

*

A te nedovršene polovine lubenice, zafrljačili smo dole u provaliju. Ja sam tražio od Tibora da me snima dok bacam svoju.

*

Bio je neraspoložen neko vreme, zbog te drljave rukavice.

*

Ulazimo u Bosnu, kod Neuma, pa se vraćamo u Hrvatsku.

Bočni vetar duva, samo gvozdena ograda deli nas od provalije, Tibor vozi previše desno, pa ga u jednom momentu pretičem i pokazujem mu koliko daleko treba da vozi od ograde i govorim mu da ne treba da ga bude briga ako nam vozači trube... Bolje oni da nam trube nego da nam limena glazba svira "Posmrtni marš".

Da, ja sam uglavnom vozio negde 10-20 metara iza njega, pratio sam ga kao neko obezbeđenje. Jer ako bih bio napred, ne bih znao da li držim odgovarajući tempo ili vozim prebrzo. On ga je onako, da kažem... malo "utupio". Na nekim deonicama pokušao sam da ga "vučem", rekao sam mu da ću voziti konstantnom brzinom, a on neka se zalepi pozadi iza mene što bliže i samo neka dobro pazi. Ali bilo mu je opet prebrzo. Pa smo usporili, pa smo batalili...

On mi je rekao da ja slobodno nastavim dalje sam, da ne moram da ga čekam, na šta sam mu ja odgovorio "ne, ne, napravili smo sinoć plan i idemo zajedno do cilja". On se samo osmehnuo krajičkom usana.

*

Približavamo se Dubrovniku, vrućina je, ponestaje nam vode, pa svraćamo u jednu kuću, gde nas jedan mladić vodi do česme. Ja inače koristim fazon da kad negde uzmem vodu kažem na kraju domaćinu/domaćici "hvala vam, spasili ste mi život". Iako uglavnom i nije baš tako (ali ponekad vala i jeste), obično se "spasioci" osmehnu, drago im je da su učinili dobro delo.

*

Stižemo do Dubrovnika, vrlo značajnog grada u mom životu (ali to je sad jedna druga i duga priča), pa pošto ga mnogo volim, skidam telefon sa držača da s njim pravim fotografije, a ne sa akcionom kamericom, koju nosim u džepčiću dresa i sa kojom sam do sada tokom breveta slikao. 

I tako... polako prolazimo i taj Đubrovnik, kako sam nekad davno u šali znao da ga nazovem, i opet vozimo metar od provalije, pa se trudim da ne gledam previše u desnu stranu.

Nakon spusta, svraćamo poslednji put na benzinsku (INA), kupujemo 'ladne sendviče, kroasane, nešto za piće... Dok sam napolju čekao Tibora, stvorila se tu neka žena, malo... onako luda, da kažemo, za...avala me nešto, zapitkivala me, pa sam jedva dočekao da se Tibor vrati i da skočim u sedlo i oslobodim se daveža.

*

Konačno silazimo sa magistrale, još samo 20 kilometara i nema više, kraj. Jedini problem je to što od tih 20 poslednjih km, pre velikog spusta, imamo 10 km teških uspona...

Tibor ima problema. Na strmijim deonicama silazi i gura bicikl uzbrdo. Ja mu savetujem da proba da vozi uspone stojeći. On pokuša, pa odustane. Kaže da mu je teško, ne može... Stvarno se muči, stenje, skoro da plače. Ajde što ga dupe zajebava, ali - kaže - sad mu i ruke klizaju sa upravljača, jer vozi bez rukavica. Ja skinem svoje i pružam mu ih. On se nećka, ali ubedim ga da meni ne znače mnogo, pošto imam sunđere na rogovima (mada mi bez njih klizaju znojave ruke sa izolir trake kojom su ti sunđeri obmotani, ali nije bitno).

Pokušavam da mu skrenem misli sa bolnog dupeta, postavljam mu razna pitanja, pričamo o raznim stvarima, a u jednom momentu uspeo sam i da ga rasplačem sa "ti sad kad se vratiš kući, bićeš pravi heroj kod svojih prijatelja, kolega sa posla, verenice (ženi se čovek ovog leta), roditelja..." I pitam ga za roditelje, na šta on odgovara da otac nije više živ... i tu se rasplače.

A sigurno bi ćale bio ponosan na svog sina...

Pa sam mu onda pričao kako sam i ja plakao pola sata kad sam završio svoj prvi brevet, pre 3 godine.

I tako, red plača, red smeha...

A smejali smo se mnogo kad sam mu rekao da bi italijani ovaj brevet 4CC, iliti "for si si", zvali "kvatro či či", jer na mađarskom to či či (ili ći ći ?) znači trudna žena, koliko sam ga razumeo.

(naučio sam i mađarsku reč "koči" koja znači auto, jer je on nju često upotrebljavao da bi me obavestio da nailazi neko vozilo)

I tako, kažem, red plača, red smeha i savladasmo mi nekako te uspone, pa jurnusmo u poslednji spust na ovom brevetu...

*

Dole u Molunatu, čekao nas je Kornel, slikao nas kako ulećemo u selo, čestitao nam, a Tibor me je zagrlio i kroz suze mi rekao: "Da nije bilo tebe..."

Dobićemo mi sa ovog breveta i medalje, i diplome, i dresove, ali sve to za mene je nula, ništa, nebitno u poređenju s tim njegovim rečima: "Without You..."

*

Pitam Kornela šta je sa ostalima, on kaže da su svi tu, svi ostaju da spavaju u Molunatu, skupićemo se kasnije na večeri u jednom restoranu. Ja sam mislio da će svi oni odmah uveče krenuti prema Zagrebu (nekoliko njih sa Kornelom), a da ja treba sAm da tražim neki smeštaj, ali ovako Kornel je meni i Tiboru našao sobu baš u tom restoranu gde je trebalo kasnije da se okupimo. 

Olazimo do njegovog kombija, uzimamo svoje stvari, ja žurim nazad u sobu da se prvi istuširam, pa silazim u restoran, u koji su, u međuvremenu, pristigli svi, osim Aresa, koji je ostao sa porodicom (na susretu u Istri rekao je da će ga u Molunatu čekati supruga i ćerka), a nešto kasnije dolazi i Tibor....

*

Neću prepričavati šta je sve rečeno za tim stolom, samo ću reći da je veče bilo mnogo, ali MNOGO prijatno. Koliko je bilo lepo voziti ovaj brevet, toliko (pa i više) bilo je fino tročasovno druženje sa ovim divnim ljudima. I jedva čekam da se ponovo vidim sa svima njima (i sa Josipom) sledeće godine, i u Iloku, i u Molunatu.

★ ★ ★

Sve to gore ↑, kao i deo №1,  napisao sam odmah nakon breveta, krajem juna, a ovo što sledi dole ↓ početkom januara 2022.

★ ★ ★