Zašto smo tu gde jesmo?

Vest o smrti Dejana Stankovića je odjeknula taman toliko koliko smo evoluirali, a evoluirali smo malo.

Dok sam tih dana boravio na (za mene) pokojnom Tviteru, Dejana sam branio kao kerber od napada raznih budala. Nikada nije reagovao na moje komentare jer je bio prekulturan da se upusti u takve diskusije.

Ni blog B92 se nije proslavio. Nekoliko komentara starih blogera i to je to.

Komentari na glavnoj strani B92 vesti bili su u fazonu:

"Dobro da nije onaj Deki."

"Ko je bre ovaj čovek? Šta je napisao? Šta je ovo "Tiago" između imena i prezimena? "

"Ode još jedna zvezda Tvitera i šampion mržnje prema svom rodu, ma kako ga drugi pokušavali opravdati..."

Naravno, ne može se nešto forsirati ako se prirodno ne desi. Problem je u tome što je kod nas to "prirodno" stanje jako zagađeno, nerazvijeno, nesolidarno.

Ono što mi najviše bode uši je ona floskula "neka mu je laka crna zemlja". Jedna od najodvratnijih stvari koje sam čuo. Pa, da li je to najbolje što možete da smislite? Fuj. Kao onih 100,000 na Đinđićevoj sahrani od kojih bih bar 60% strpao u zatvor za života.

Dejan Stanković me zarazio portugalskom kulturom, fadom, Lisabonom, svojom pozitivnom energijom, svojim vaspitanjem, odnosom prema prijateljima i svojoj deci. Zadatak umetnika je da otvori neka nova vrata za one koji ga prate i pozove ih da uđu bez ikakvog straha i oklevanja.

Juče sam plakao kao dete. Onda sam izveo psa, puštao fado i šetao kišnim pariskim ulicama. Bio sam u isto vreme besan i tužan. Ženu sam zamolio da se nadjemo u jednom malom kafeu i popijemo piće za Dekijevu dušu. Imala je puno posla pa sam odustao. Ostao sam sam. Jedini prijatelj u tom trenutku bio je mali pas koga sam izveo u šetnju.

Dejanu Tijagu Stankoviću ne treba ovaj moj blog. Njegovo delo je sasvim dovoljno. To je nešto o čemu svaki kulturan čovek treba da sanja. Da ostavi iza sebe nešto plemenito.

Ipak, nekako se ne treba zaboraviti da se seme njegove umetnosti zaselo ovde na blogu B92, i to je ono što me nateralo da se oglasim i doživim ga kao nekoga svog.

Ostace njegove knjige, osmeh, Lisabon, komša...

Juče sam pogledao ponovo Lisabonsku Priču Vima Vendersa. Dejan je stajao negde u uglu te sobe i sudelovao u sceni. On je glumio srce.