дисциплинабилношћу милосета

                  život je zanat koji treba marljivo učiti (Мon. Honoré de Balzac)
- само плачи, мање ћеш пишкити , тешила ме моја Mаајка научена умећем живљена,када сам одераних колена од сокачких игара, а очију пуних суза, јер се болне повреде колена хладиле па пекле кад би се предвече враћао кући, а пре тога по целе дане зујио са исписницима по Селу ,те обалом Дунава вурасмо камење око пецаљки пецароша да им рибу растеривамо....

Бокица ,дружили се навелико током бгд студија после он запалио за Немачку у арх.биро свог рођака Vurst-a и...остао тамо .....оженио,скућио и сад се након пола века сретосмо у центру нсада, дошао ради наследства повелике куће ту у центру, која му је враћена реституцијом, па да ували посао адвокату да се он тиме не пача и ево се присетио, вели, рођака архитекте Molnar-a који је тамо давне 1892. за муфте урадио планове нове рим.католичке цркве у Центру пред којом се набасасмо, па му се она одужила тако што је поставила његову бисту у ниши испод хора у богомољи, а што је баш необично за световно лице ,па Боки ужелео да направи селфи поред рођака ,кад ето мене ,па ме замоли да га усликам. ретко улазим у ову богомољу ... и утом присет ( та моја све учесталија старачка фалинка)... на рим. кат Цркву , али у нашем Селу ....те догађања око ње...но .....ај'мо редом.

ту негде млађи од мене ,Дрекан и Вриштана (драли се од рођења - па отуд им имена) те да их одуче , причали ми моји , јер сви су у једној просторији спавали, родитељи су их потапали у дунав (вода им била на пар корака од собе) а беше лето, са тиквицом око врата везаном да се не подаве , у шталу мећали да спавају, ваљда ће се уплашити од гласања марвеног, у кукурузе их затрпавали ,ал' дрека не престаје ,плашили их, тукли држаљицом од камџије ...али ништа...... брат и сестра близанци нуз Дунав су одрастали од рибе коју им је Отац пијандура мрежом и динамитом украденом из каменолома где је радио, али и крађене живине по Селу, док га комшија Чучко није рокно сачмаром у шупак па осто непокретан, те је потом у неком преправљеном бурету на точковима само седео на обали и пецао наливајући се вином које му је нештедимице (зарад гриже савести, ваљда) доносио исти онај комша који га је несрећно упуцо. син Дрекан му се окренуо католичкој цркви и био Свећенику потрчко ,а сека му Вриштана се већ с'16 г дала у међуножни промет ,док је једног августа ,била врелина баш ,аласи неки који се Дунавом спуштали, видли ди се купа гола, па је њих тројица ухватили и применом методе оплодило моје спермом дарежљиво изјебли у чамцу им , те је родила сина што је иницирало сина комшије оног који јој је оца убогаљио да је ожени. онда је (она млекара) дојила по Селу туђу децу , а новопечени муж није силазијо с'ње ,јеб'ли се по цео дан, ал' он није мого да направи своје дете, им'о буџу немош касти ,ал ‘јалову. Отац Чучко му радио у цигљани ,плате јок добијо десетак цигаља да зида кућу месечно, па се тај посо отего, жену му умеђувремену заскочио мужев пословођа па цигље убрзале долазак на градилиште и кућу склепаше а оно синово усвојено дете већ трчкало врбовитом обалом дунава ....и онда кад хоће,а здеси се... да су се у Село вратили неки Druker-ови (сеоски староседеоцi Швабе који у еуфорији после великог рада, презрени због националности , га напустише ( но руке у рату не прљајући,али да сачувају главе од послератне одмазде) а до рата су били омиљени сеоски трговци шпецерај робом, давали на вересију и баш се дружили са сељанима прихватајући им обичаје).Хајнцика ћерка им била нераздвојна са мојом матером посебно на Singer курсу која је нека Вука организовала уз помоћ Шуха једног муљатора са шиваћим машинама послератним представником фирме Singer & Co . изОсека ,који ми је узјашио даљу рођакињу ,па нам к'о род испао.е тај је после рата путово до Немачке и тамо у неком Traunstein-у у Баварској се срео са поменутим Druker-овим,указао им на доказану некривицу им у рату и предложио да наставе посао трговине у Селу тамо ди су стали. и би тако. ко данас, сећам се Folksvagen поштанског жутог комбија званог Fridolin којим се после две деценије Druker-ови током једног лета вратили у Село у своју (доста рушевну кућу) коју су мотивисани убрзо уз помоћ сељана довели у ред ,муж Јосип се запослио у пошти јер је то у Немачкој и радио ,а жена Фрида умолила па јој у кућном локалу отворили задружну трговину бр 2. названу, у којој им се и Унука активираше, а кћер Хајнцика шнајдерка крену да шије за сељане и ....живот им крену испочетка .унука повучена девојка без познатих у Селу окренула се религији и онда кад оће,а хтело, ту се сусрете са Дреканом, посве посвећеном религији, црквенослужитељу сеоске римокатоличке цркве имена Светог Јосипа зидане 1776 г. љубав је то била онако изнебуха, на први поглед. њему је одговарала смерност девојачка, а њој католкињи, његова преданост црквеним обавезама. ....па се скућише у помоћном дворишном објекту Цркве .деда,баба и мати њени су их искрено подржавали и помагали скромно материјално, али они незахтевни одбијаше сваку помоћ и сами се организоваше (Она са баком у радњи, а Он прихватајући без одбијања послове које су му сељани нудили) плус усвојише и под исти кров приведоше и неплански рођеног богом даног брачног сина сестре Дреканове Јозу, примереног ученика сеоске осн.школе, но ту негде око распада СФРЈ њих троје се иселише у Немачку код имућне Druker-ове фамилије и немајући своје деце труд уложише у црквено школовање усвојеника Јозе који је ....од 2010. ено у Ватикану захваљујућу ургенцији првих им комшија, (тјст. утицајне фамилије Rajzinger-ovog старијег брата код млађег) Папе Benedictus-а XVI, на promissum place у тамошњој црквеној хијерархији .......
да, и не мање важно ....пре 10ак г. на адресу Черевићке рим.кат. Цркве св Јосипа стигао је пакет из Ватикана, а садржај је била репрезентативно урамљена колор фотографија папе Бенедикта 16 и Јозе са својеручним им посветама, која је гласила на цркву Примаоца и би изложена у олтару, проширили су вест верници поменуте цркве по Селу ,а ја грешан, ево повукох паралелу (без обзира на incomparabilitas) арх Molnar-a и Јозе.