Мој млађи брат НЕНАД ШВРАКИЋ (1952-2022)

Било је то давно, моје сестре и ја смо имале старијег брата. Слободан је тада страдао, и постао нам, после неког времена, лепа и топла успомена. У то доба тек сам био престао да будем дечак, а дечаци се увек угледају на оца или старијег брата. Желећи да копирам свог, ја сам као он акробатски возио бицикл, као он читао књиге и као он почео да пишем. После сам се био навикао да Слободана више нема, али тај нарочити однос међу браћом (да, стигли смо и то, да се потучемо), то су оне непоновљиве везе и љубави, блискост других светова.

Мог другог брата, Ненадa Швракићa, упознао сам пре петнаестак година. На тад главном интернет порталу, некада утицајном Блогу Б92, као један од његових учесника ступио сам у некакву жучну расправу са извесним типом коме је nick био nsarski. Тај ми је мангуп, напокон, затражио и телефон, а онда ме и назвао. "Хеј, Пеђа, Ненад Швракић nsarski овде, зовем те из Америке." И тако је почело наше дружење.

Ненад је био старији од мене. (Управо ми паде на памет: кад човек умре, он више не стари, заувек остане дечак, или у ком се добу већ затекао.) Ненад је, дакле, старији од мене, али мало шта је на то указивало. Био је младалачки радознао, насмејан, ведар, живих мисли и погледа, плећат, некада вешт гимнастичар ("Хеј, ја кад сам се удварао Љиљи, ходао сам 50 метара на рукама до њене капије.") Био је и леп. По образовању, докторирао је физику, али како је био радозналац, знао је свакаква чуда, од медицине, генетике, биологије, математике (мислим да је ту био једнако добар као у физици), све до литературе, историје, антропологије, филозофије. Он је један од последњих полихистора које сам упознао, а поред свега, гајио је и страст према кувању, па чак и завршио неки курс за chef-а у Америци.

И? И, он и ја убрзо смо почели да се помало опчињено дружимо, и развијамо неки однос који је прерастао обична познанства или пријатељства. Причали смо страсно, интернетом или уживо, о храни, о кувању, о Мексичким варијантама чварака, о литератури, о науци, о женама, о уметности ‒ причали смо толико и тако, да сам ја, када је умро, себично а растужено помислио да више ни са ким нећу моћи водити такве разговоре. Наравно, ја нисам могао имати ни знања ни разумевања физике и математике и природних наука као он, али је поред њега све постајало лако. Ненад је, наиме, имао чудесан дар да и најкомплексније ствари, математичке теореме, концепте или неке законе и зачкољице физике, објасни тако да се чини како свако може да их разуме. Просто је фасцинантно како је успевао да приближи лаику Риманову хипотезу или "ефекат лептира", или да опскурне и тешке логичке концепте учини разумљивим или бар разумљивијим.

Том његовом чуду имао сам прилике и да најлепше могуће сведочим, када је мом сину а код мене у канцеларији близу Ненадове куће, недељом преподне држао средњошколске часове математике и физике. Не знам шта је од свега тога ученик Лазар научио и запамтио, али оних првих сат времена, када смо сва тројица седели заједно и причали о свакојаким животним темама, мени су се чинили најбољим делом тог програма.

Напокон, ми смо се и породично дружили, а ја бих, често, пролазећи крај његовог дворишта у Ламартиновој улици, вирио преко ограде, да га дозовем, да седнемо или одемо некуд заједно на пиво. (Ја не пијем пиво, тако се само говорило.) У неколико наврата кували смо један за другог, размењивали рецепте (божемесаклони, два одрасла балавандера који надугачко и нашироко расправљају како је најбоље спремити неко јело), и у свему томе, наспрам његовог дечачког осмеха, некако се време преокренуло: ја сам, у том пријатељовању, постао онај старији, озбиљнији и одговорнији учесник, који га је "штитио", па чак и некад лагао за њега. И тако сам, у својим четрдестим годинама, добио млађег брата, који ми чак није био ни род.

Своје веште, паметне и питке текстове о разним темама, од науке до књижевности, Ненад је објављивао махом на Блогу Б92. Били смо се договорили (наговорили га) да их обједини и среди, а ја му обећао да ћу их прегледати и дотерати за штампу, што ми је некад била професија. Чак смо нашли и издавача, али ништа се од тога није обистинило: Ненад је умро, на мору, од срца.

Данас се навршава годину дана од његове смрти. Велики, насмејани, незлобиви дечак, Ненад Швракић, мој млађи брат и мештар, отишао је заувек. Ја с њим никада више нећу причати о кувању, књигама, људима, науци и литератури, о лепотама и снази овог света. Последњи пут, недоговорено, срели смо се у пијачној куповини на Каленићу. Растали смо се, одлазећи својим путем, не знајући да следећег сусрета неће бити.

Људи тако и одлазе, без договора и најаве.