Gospodjo, pa Vi još niste doručkovali?!

Pretekoh...jedva
Upozorenje: ovo će biti mnogo dugačko. Isprva sam htela skraćenu verziju, al' šta da vam kažem - nisam htela da vam kvarim ugodjaj. :))))
Upornim čitačima - svaka čast!

Vreme: pre jedno mesec dana, noć.
Mesto: krevet

Budi me oštar bol u stomaku. Ne znam šta se dešava, jedva ustajem, malo šetam po sobi, sve mislim - proći će. Prolazi dva sata i shvatam da se bol pojačava. Počinjem da se preznojavam i čini mi se da ću se onesvestiti. Budim Ivana, on me oblači i nosi me do kola.

Odredište: hitna pomoć

Ulazimo unutra, i sedam na neku stolicu. Posle par minuta prilazi mi neki čovek i pita šta nije u redu. Objašnjavam. Jedva govorim. Vučem se u ordinaciju, tu mi pritiskaju stomak, postavljaju razna pitanja i on kaže sledeće:

„Idite kući i popijte brufen."

A onda me pita:

"Jeste li doručkovali?"

Mislim se - helou, čuješ li ti mene?! (Vrištim iznutra. Bolovi su toliko jaki da mi se čini da ću se onesvestiti svakog trenutka.) A, njemu, tiho, pu, pu, ko pred smrt, jedva prozborim:

„Ne, nisam doručkovala."

„Gospodjo, pa Vi još niste doručkovali?", kaže zgranut „Kupite neko pecivo.." i dodaje nešto što prestajem da slušam. Ponavlja mantru o brufenu i šalje me kući. I da,

pošto u svoj frci nismo mogli da nadjemo knjižicu (cena navratnanospreseljenja), naglasio je da nakon doručka i brufena dobro pretražim svoje prostorije i ukoliko bude potrebe obratim se lekaru.
Ivan me vuče do kola. Na ulasku, kažem da neću da pijem ništa i da neću da jedem, jer osećam da nešto nije kako treba.

Pita me šta da radimo.

Kažem da me vozi kod privatnika. (pošto nemam knjižicu)

Kreću ultrazvukovi, rentgenovi i slični stvarovi. (neke od kojih vam ne bih sad opisivala...recimo da sam nakon tretmana mogla komotno gola na ulicu da izadjem, ne bi me bilo sramota - komentar: svakog dana o sebi nešto novo naučim)

Razni lekari gledaju snimke, to traje čitavu večnost. Ona sprava mi zlokobno deluje, a još gore što kroz prozorče vidiš da se nešto domundjavaju i prstom upiru u ekran. Bol ne osećam više. Samo strah.
Sa snimkom se vraćam kod one što mi ne traži knjižicu i ona odradi tretman.

Dva puta.

Na kraju kaže da se uveče javim lekaru ukoliko nivo (tako se to valjda zove) ne nestane, što ću znati i sama. (ne pitajte kako)

Ulazim u kuću i manično tražim knjižicu. Nalazim je u rancu posle detaljnog uništavanja sobe i osetim olakšanje.

Čekam.

Situacija ostaje nepromenjena.

Uveče odlazim u urgentni centar.

Odrednica: hirurgija i vrata kod ulaza gde toliko cepa promaja, da ukoliko ste i došli zdravi, sigurno izlazite sa nekim problemom.
Ispred mene petoro njih. Pitam koliko čekaju. Kažu: Oko dva sata.

Super.

Gledam u Ivana molećivo i pokušavam da pobegnem.
„Ej, ajde da se vratimo kući, pa ću ujutru..."

Samo me je pogledao.

„A je l' može ovako. Da, ukoliko moram u bolnicu, da se mi prvo vratimo kući da se spakujem i to." (i to je - da popušim jedan cigar)

Onda se smejem (čudno kako čovek, kad nema kud prestaje da se plaši) i kažem:

„Ko zna, možda mi je poslednja."

Tras.

Zveknuo me po glavi.

Vreme:

Čekamo već sat vremena. Smrzavam se. Ivan me tera da se zavučem u neki hodnik gde je toplije, a on da čeka red. Odbijam i nastavljam zezanje:

„Ko zna da l' ću da te vidim sutra."

Opet me treska. U očima mu vidim strah koji uporno pokušava da sakrije. Vilice su mu stegnute.

Zvoni telefon. Ivanova majka plače i kaže kako hoće da dodje da me vidi.
Bodrim je da je sve OK i da nema potrebe. Završavam razgovor i počinjem da se nezadrživo smejem i lupetam. Onih petoro me saučesnički pogledaju (svi čekaju čika hirurga) i tako.

Vreme:

Ističe drugi sat. (negde oko 22.30 je) Utrnuli prsti na nogama me podsećaju na jajnike, bešiku i sl. stvari. Pitam Ivana (pošto još uvek ne mogu da hodam) da ode do portirnice jer tamo radi grejalica i da pita mogu li tamo da sedim.

Vidim da odrično klimaju glavom, a onda izlaze zajedno. On ulazi kod čika hirurga i otvaraju se vrata. Čika hirurg izlazi okupan svetlom i pita:

„Gde je ta žena sa bolovima u stomaku?"

Ponosno dajem knjižicu i ponavljam celu priču. Kad, šta, kako, koliko puta i to.
Gleda me začudjeno i ponavlja ono što mi je rekla i gdja ne treba knjižica:

„Šta su Vam rekli?! Brufen!!!"

Sležem ramenim pojasom i skidam se.

„Sve, sve, gospodjo."

Gledaju onaj snimak rentgenski i nalaz gdje privatnika. Pritiskaju stomak.

„Je l' boli?"
„Boli."

Onda kreću pitanja da opišem bol, da kažem odakle počinje, gde se završava, da li se išta promenilo od jutros (noćas) i tako. Čika hirurg me pritiska, ponovo gleda snimak i daje uput za mokraću, krv i još jedan snimak.

Pitam gde da idem, a sestra mi pokaže crvenu traku (il' beše zelena) na podu. (dobra fora, ne moš da se izgubiš nikako)

Odlazim u laboratoriju, tamo radi šesnaest klima i dve kvarcne.

„Uuu, što je kod vas toplo!"

Kaže da se vratim za pola sata. OK, taman da odradim snimak.

Čekam jedno pola sata, a onda me čika snimatelj posadi opet na onu mašinu i ode iza stakla. Sad mi je bilo lakše jer nije imao sa kim da razgovara.

Kaže da odem u čekaonicu i čekam. OK, taman da trkne Ivan za rezultate mokraće i krvi. Gledam ih i očajavam. Leukociti (to je prvo što je tražila gjda privatnik) se od jutros udvostručili. U mokraći imam sve. Da, sve - plus mnoooogo gljivica. Gledam one rezultate i padam u depresiju. Histerija je došla po svoje i više me ništa ne boli, ne plašim se ničeg, samo se smejem.

Ko budala.

I onda vidim ponovo tog klinca. Prošao je pored mene nekim hodnikom ranije. Trčkara po čekaonici i stalno nešto zapitkuje starijeg brata i majku. Ne shvatam odmah šta je to moglo da se snima kod klinca od 4 godine koji ne izgleda bolesno.

„Nisam ja plogutao 5 dinala. Sami su se plogutali"

Majka je zabrinuta, a nas dvoje, onako kao pravi znalci kažemo da će sve sigurno biti dobro. Ona se smeši i ostaje tu pored nas iako je čekaonica ogromna i prazna. Posmatram ih i osećam kako se polako topim. Povezanost ljudi i slučajni susreti me odvlače iz ovog objekta i po prvi put u toku dana osetim kako je moje telo živo. Na kvarno snimam Ivanove sede lokne i klizim niz njegovo lice. Upijam ga. Razmišljam koliko sam puta zaboravila da se ništa ne podrazumeva...

Čika snimatelj donosi snimke i pozdravljamo se sa klincima i majkom. Svako na svoju stranu.

Vreme: 23. 30.

Mesto: Čika hirurg

Gleda prvi snimak, pa drugi snimak. Gleda rezultate krvi od jutros, pa ove od pre pola sata.
Onda sledi zamrzavanje. Upućuje mi brižan pogled i pita kako mi je. Kažem da se osećam bolje. On ponovo odradi ono iz prethodne rečenice:

„Skinite se."
„Sve, sve", dodaje sestra.
„Znam, znam", kažem naglas.

Ponovo pitanja i pritiskanje stomaka. Opisivanje bola i uporedna analiza intenziteta.

Presuda:
Rezultati krvi i mokraće nisu dobri. Nivo (a to vam je zastoj u crevima) se ne vidi. Nije za operaciju, ali da dodjem sutra ujutru. (na nalazu piše: i ranije, po potrebi)

U, bre.

Odlazimo kući i zovem doktorku od jutros. Kaže da je možda i upala slepog creva jer su leukociti ogromni, a i da rezultati mokraće ukazuju na nemam pojma šta, ali da nije dobro.
I tu mi sine.

Pitam je je li moguće da su rezultati zamenjeni, pošto se sada osećam bolje?
Kaže da je moguće, al' ne mora da znači.
OK.

Vreme:
Stižemo kući oko 24. 30. Zamrznuti. Piškiriškimo oboje na pola sata.

________________________________________________________________________________

Jutro.

Odlazim ponovo u urgentni. Ispred mene šesnaest hiljada ljudi. I ovde ću da skratim.
U bolnici sam ostala 6 sati. Procedura: čekaš kod čika hirurga, on pregleda sve papire i rezultate, skineš sve, sve, on te pritiska, zove kolegu, pritiska te i on, lupka po ledjima, postavlja pitanja, traži nove analize i tako...

„Ovo Vas sigurno ne boli?"
„Ne."
„A ovo?"
„Ne."
„I osećate se bolje?" (ovo poslednje pita sa krajnjom nevericom)
„Da."

Obučem se. On ponovo gleda one rezultate, pokazuje ih kolegi i kaže:
„Je l' mene neko ovde zajebava?"

Pitam i njega, za svaki slučaj da li je moguće da su rezultati zamenjeni. Šalje me ponovo da dam krv.
Znate drill - čekaš da daš krv, a onda čekaš rezultate. Cirka 45 min. A onda se vratiš dole i čekaš...

Pogledam rezutlate -leukociti normalni.
Odlazim ponovo kod čika hirurga, on gleda sve ponovo i naravno... skidam se.

Presuda:
Nije za operaciju, ali zbog ove mokraće idite kod urologa.
I tako. Čika urolog je pregledao sve papire (nisam se skidala), napisao neke recepte za upalu i gljivice i rekao da treba da se odradi ultrazvuk, ali da se to zakazuje.

I odem da zakažem. Teta sa šaltera, se nakon 30 min pojavila da mi kaže da može tek za mesec dana.

OK, za mesec dana. Makar ću kod kuće da čekam.

Pitam za one recepte i ona objašnjava da moram da idem u svoju ambulantu, pa da mi moj lekar to sve lepo napiše.

Na izlasku iz bolnice pozovem prijateljicu iz laboratorije da mi lično i personalno odradi rezultate mokraće.

Pretpostavljate - nalaz sasvim uredan.

Epilog:

(1) Čitav dan sam razmišljala o nesrećniku koji je dobio moje rezultate i kako su ga vratili kući sa dijagnozom hipohondra i sl. Kasnije sam se raspitala - rezultati su bili bio o č a j n i. Ne znam da li su pokušali (i da li je to uopšte moguće) da nadju pravog vlasnika.

(2) I jedan i drugi čika hirurg su bili divni i profesionalni,

(3) Ženski toalet je renoviran - česma radi na senzore,

(4) Da sam se vratila kući po doručak i lekić brufenčić, moglo je čudo da me snadje. Kako su mi doce objasnile - u takvim slučajevima se uopšte ne daju lekovi za bolove, o hrani da ne govorim. Nakon svih pregleda, rečeno mi je da narednih nekoliko dana jedem samo supice.

(5) Pitam se, šta bi mi se desilo da nisam otišla kod gdje ne treba knjižica i da nisam imala rezultate koje je ona tražila. (o tretmanu i eufemizmu koji ona za njega koristi ne bih, al' fala mu)

(6) U hodniku u urgentnom ima šteker. Možda da se ponese grejalica?

(7) Imam prijateljicu u laboratoriji i 5000 dinži da platim privatnika. Ako nemaš - tvoj problem.

(8) Je l' bi me čika iz hitne pomoći bolje pregledao/uputio negde drugde, da sam imala knjižicu? I zar neko ko ne može da hoda niti da se uspravi ne zaslužuje makar 5 minuta vremena onog koji obradjuje hitne slučajeve? (pregled + razgovor = 3 min) U stvari, možda ja preterujem, možda to i nije bio hitan slučaj...

p.s.

nemam običaj da objavljujem blogove jedan za drugim,
al' nekako mi se uklopilo.