Izbegnuta katastrofa

Naslov iz novosadskog Dnevnika od 22. novembra 1967. Logično, naslov se odnosi na događaj od prethodnog dana, a ja se tog dana sećam do neverovatnih detalja, iako sam imao (samo) osam godina. Nije ni čudo, tog dana sam imao najsnažniji osećaj prekognicije u životu.

To jutro (utorak, 21. novembar 1967.) sam zatekao mamu u kuhinji kako pegla očeve košulje i pakuje mu kofer. Moj otac, Budimir, za prijatelje Buda, je bio novinar u novosadskom Dnevniku i tokom mog detinjstva je često putovao. Ta njegova putešestvija su mahom bila duga (tada se putovalo uglavnom vozom), dve, tri nedelje, a ponekad i više od mesec dana. Putovao je dosta po (zapadnoj) Evropi i Skandinaviji. Njegovi feljtoni o temi koju je on praktično otvorio – gastarbajteri, su dobijali neke tadašnje novinarske nagrade (Svetozar Marković npr.).

Ova digresija služi tome da kažem da sam navikao na njegova odsustva i nisam mnogo mario za njih, osim što bih željno čekao njegov povratak u nadi da će mi doneti poručenu igračku (na tom planu je bilo pogodaka i promašaja u, sad mi se čini, jednakom odnosu).

– Kuda ide tata? – upitao sam mamu, sedajući na stolicu i gledajući kako pegla (uvek sam voleo da gledam kako pegla).
– U Lajpcig, Istočna Nemačka.
– A što ide? – već ovo pitanje je bilo malo čudno, jer se uvek podrazumevalo da putuje službeno.
– Ide sa fudbalerima Vojvodine, imaju tamo utakmicu. Vraćaju se u četvrtak.
– Neka ne ide. – kažem ja, iz nekog, kako tada – tako sada, neobjašnjivog razloga. Jednostavno... toga se sećam, obuzela me je neka zebnja koja se pojačavala kako je vreme prolazilo i polako pretvarala u paniku.
– Pa zašto?
– Ne znam, – i tu udarim u plač koji je svakim minutom dobijao na intezitetu. Naravno, mama je sve vreme pokušavala da me smiri, ali ja sam se sve više zacenjivao od plača. Buda je za to vreme bio u redakciji i samo se vratio kući po kofer. Prestao sam da vrištim tek sat (ili više) pošto je otac otišao, a tokom rastanka sam bio totalno histeričan – obrgrlio sam mu noge, sve vrišteći – Tatice, ne idi!

Pošto sam pri svemu tome dobio temperaturu mama me tog dana nije poslala u školu. Sima Petković, moj najbolji prijatelj iz detinjstva (danas pilot), je došao posle škole kod nas, nešto kasnije i njegova mama Dušanka (bila lektor u Dnevniku). Dok smo se nas dvojica igrali, a mame pile kafu, bio je već mrak napolju, telefonom se javila Dobrila, sekretarica deska, da nam javi da se desila avionska nesreća u Lajpcigu, ali niko nije stradao, niko nije povređen i sve je u redu. Šeretski je dodala da nema sad puno vremena da ćereta jer menjaju naslovnu stranu – Ništa ne brinite, čitaćete u sutrašnjem Dnevniku.
– Rekao sam da ne treba da ide, – sada već smiren kažem ja.
Nešto posle deset uveče, dolazi Mirko Petković, da pokupi ženu i sina, i donosi nam sutrašnji Dnevnik. Naslovnom stranom dominira ova fotografija.

Fast Forward –» danas

Prelistavam album sa fotografijama o toj nesreći sa srećnim završetkom koji je svaki učesnik događaja, pretpostavljam, dobio. Naime, onboard je bio fotoreporter Dnevnika Stevan Lazukić koji je ceo događaj dokumentovao. Na prve dve strane albuma su fotke snimljene tokom leta, pre frke. Vidim oca kako sedi sa Lazarom Vasićem – Vasketom, bivšim golmanom Vojvodine, tada novinar Dnevnika. U redu iza njih su Ljubomir Vukmanović – Ljuba Vuk, novinar i Vladimir Rakić – Kela, takođe bivši fudbaler Vojvodine, tada (takođe) novinar Dnevnika, kasnije dokumentarista na TVNS. Atmosfera opuštena.

Slede fotke nakon udesa, neke od njih stavljam ovde. Album se završava fotografijama stranica Dnevnika o događaju i kasnije utakmici. Lupom se može pročitati tekst, ali nema potrebe za lupom. Kad sam ih iskenirao lako sam ga pročitao. Evo nekoliko detalja iz tih tekstova sa mojim komentarima u uglastim zagradama i kurzivom.

Sreda, 22. novembar 1967.
nadnaslov: Nezgoda fudbalera Vojvodine prilikom dolaska u Lajpcig
naslov: IZBEGNUTA KATASTROFA
lid: Tek posle četvrtog pokušaja avion je uspeo da se spusti na aerodrom, ali su tom prilikom otpale obe elise!
Niko od putnika i članova posade nije povređen
(Od naših specijalnih izveštača)

Lajpcig (telefonom) – Juče u 15.47 časova avion sa fudbalerima Vojvodine, koji su pošli na revanš-utakmicu sa Lokomotivom, nesrećno je aterirao na lajpciški aerodrom. Naime, u nekoliko navrata "konvejer" JAT-a pokušao je da aterira na aerodrom, ali nijednom nije uspeo. Tek u četvrtom pokušaju zahvatio je kraj piste i spustio se na svega 50 metara od autostrade izbegavši na taj način veliku nesreću. Prilikom spuštanja, obe elise aviona su otpale i avion se zario u zemlju! Na sreću, motori nisu eksplodirali i svih 36 putnika i pet članova posade uspeli su da se izvuku kroz vrata koja služe za slučaj nesreće.
...
Dok je avion kružio u vazduhu, na aerodromu je nastala panika. Tehničke službe su nastojale da obaveste vatrogasce i druge službe neophodne za slučaj nesreće, ali niko nije znao gde se avion nalazi. Od prevodioca koji nas je dočekao na aerodromu, saznali smo da je u pristanišnu zgradu motociklom dojurio jedan građanin i panično povikao da se kod autostrade nalazi avion zariven u zemlju!
[Boldovanje moje. Dok čitam gornji pasus zamišljam uspaničenog Grunfa kako uleće motocikletom u zgradu aerodroma da javi da se avion zabio u zemlju.]
...
Kapetan nem od čuđenja ništa nije mogao da nam kaže, već je samo izbezumljeno gledao u aparat bez elisa. Na njegovom licu su se mogli videti tragovi psihičkog mučenja. Čuli smo, međutim, da je služba sa aerodroma u nekoliko mahova davala pogrešne informacije o sletanju našeg aviona, pa je to, kako se neprovereno tvrdi, razlog što aparat nije sleteo u prvom pokušaju. Sve ovo, međutim, ne mora da bude tačno, jer posao oko istrage tek predstoji.
[Ovaj, blago rečeno, arhaični stil, morate priznati, deluje zabavno. "samo (je) izbezumljeno gledao u aparat bez elisa". M'sl'm, lako bi on za elise ali što je bre slupao aeroplan. O "tragovima psihičkog mučenja" na avijatičarevom licu ne bih raspravljao. Ipak treba imati u vidu da su Vaske i Ljuba Vuk pisali to pre više od 40 godina.]
...
Pre nego što su napustili mesto udesa, svi putnici aviona fotografisali su se za uspomenu na mestu gde su, po svemu sudeći, mogli – poginuti! Ustvari, tim Vojvodine je juče ponovo rođen. Prema onome što se dogodilo i onome što pričaju ljudi koji su već videli ovakve havarije, može se reći da se ovako nešto veoma retko događa. Naime, na avionu su slupani motori, bez obe elise, a niko od putnika nije povređen! Samo prilikom iskakanja kroz pomoćni prozor, zbog žurbe i straha od eksplozije, lakše se povredio golman Pantelić.
[Moj tadašnji fudbalski idol Ilija Pantelić se povredio, prema onome što sam saznao kasnije od oca, zato što je jedini iskočio na zadnja vrata, koja su bila udaljena najmanje 4 m od majke zemlje. Kurčenje ili panika, ne zna se.]
...
Fudbalere Vojvodine koji su već jedan sat posle udesa otišli na trening videćemo tek danas u 18 časova, kada se na Gradskom stadionu u Lajpcigu sastaju sa ekipom Lokomotive u revanš-utakmici za Kup sajamskih gradova. Dok ovo javljamo, oni su još uvek na stadionu i treniraju, a osam novinara i desetak navijača priprema se za večeru, posle koje će otići da obiđu grad.
L. Vasić
Lj. Vukmanović
[Ma koji crni obilazak grada nakon takvog uzbuđenja, nabili su se u hotelske sobe i šljokali. Otac mi je (mnooogo) kasnije pričao da ne zna koliko boca konjaka je popio te noći, a da pri tome uopšte nije bio pijan – adrenalin čini čuda.]

A onda u petom stupcu na istoj strani sa sve tom fotkom čisti Monti Pajton!

Saobraćajni direktor JAT-a Vojislav Rakić:
SLETANJE JE BILO NORMALNO!
Odmah po prijemu vesti iz Lajpciga pozvali smo telefonom Operativni centar Saobraćajne direkcije Jugoslovenskog aero-transporta u Beogradu. Obaveštenje o događaju koje smo primili "iz prve ruke", od direktora saobraćaja JAT-a Vojislava Rakića, bilo je vrlo šturo i donekle se razlikovalo od informacije naših saradnika.
● Avion je sleteo sasvim normalno i na vreme – rekao je Rakić – Jedino, bio je "malo duži", pa je preleteo pistu, jer je u trenutku sletanja nad aerodromom u Lajpcigu bila magla.
[Opet boldovanje moje. Koji eufemizam "donekle se razlikovalo", a?
O "normalno" i "na vreme" da se ne govori. "Malko bio duži", eto dešava se. Ako je to normalno kako izgleda nenormalno? Siroti kamarad Rakić, verovatno u vreme davanja izjave nije imao pojma da postoje fotografije.]

Naslovi u Dnevniku od petka, 24. novembra 1967. su: Dve radosti u Lajpcigu i Podvig novosađana u Lajpcigu. Naime, Vojvodina je pobedila domaćine sa 2:0. Iz članka Dve radosti u Lajcigu izdvajam sledeću rečenicu: Ima mnogo razloga da putnici veruju da im je život poklonjen, pa su se međusono dogovorili da se sastaju na ovaj dan i u ovaj čas kao na svoj drugi rođendan. Zaista, godinama su se okupljali u prostorijama FK Vojvodina na taj dan. Živo me zanima da li je tradicija preživela.

Verzija bliže istini

Zbog guste magle iliti veoma slabe vidljivosti kontrola leta u Lajpcigu je upućivala JAT-ovog kapetana da nastavi za Berlin. On je to saopštio upravi FK Vojvodina, na šta su oni počeli da kukaju kako će im se "bebe" (fudbaleri) umoriti od putovanja vozom ili autobusom od Berlina do Lajpciga, te počeli da moljakaju kapetana da on ipak proba. Po sistemu "ma možeš ti to majstore". Majstor to iskomunicira kontroli, oni kažu OK, navodićemo vas, ali sve je na vašu odgovornost. "No problemo!"

Posle prvog ili drugog pokušaja pilot shvati da se on sa kontrolom ne razume baš najbolje, odnosno da kanda oni njega navode na pistu pod uglom od 90°. Te on, majstor, isključi radio. Naći će je on sam. ("A moj Miško je jednom za opkladu vozio dva kilometra vezanih očiju." , mislim da ne treba da navodim izvor). Elem, našao je pistu posle 47 minuta kruženja i dva ili tri "nabadanja", samo "bio malo duži", što reče komrad Rakić. Posle psihički izmučen majstor zanemeo i samo izbezumljeno gledao u aparat bez elisa. A zbog isključenog radija kontrola leta nije imala pojma gde je avijon, pa moro izbezumljeni motociklista Grunf da im javlja da eno ga na ledini.

X godina kasnije u nekom vikend naselju, da l' kod Beške ili Slankamena ne znam, znam da je na sremskoj strani, otac i ja smo sasvim slučajno upoznali jednog pilota JAT-a. Budimir u razgovoru pomene tu nesreću ali onako usput kao omanji incident. Na šta mu taj pilot kaže da je to bila veoma ozbiljna nesreća, ali da je JAT te godine bio kandidat za, ne znam kakvu, sećam se da je rekao prelaznu zastavicu, prestižno međunarodno priznanje za avio kompanije, pa su iz sve snage (a kolege iz ist. Nemačke su im izašli u susret) umanjili ili bolje fertušovali tu nesreću da im nagrada ne bi izmakla. Takođe nam je rekao da je zanemeli i izbezumljeni kapetan bio interno kažnjen sa dve godine neletenja, što pokazuje da je i JAT bio svestan ozbiljnosti nesreće kao i neozbiljnosti majstora koji je do nje doveo.

=========================================

Beleške na margini

Naravno, događaj se u porodici pamti kako po nesreći tako i po tom mom prekognitivnom divljanju. Ništa slično od tada nisam doživeo.

Jedna od bitnih posledica je da sam sa osam godina na vrlo očiglednom primeru naučio da sve što je štampano u novinama ne mora da bude istinito. Pokušavam da cinizam, čiji je kamen temeljac položen tada, držim pod kontrolom, odnosno da ga svedem na meru zdrave skepse.

Otac Buda se ni pre toga nije plašio letenja, a posle toga još manje. Rezonovao je da je statistički nemoguće da mu se slično (ili gore) iskustvo ponovi.