SoBe - Siboney, drugi deo

Foto: Mira Zdjelar

Svaka zemlja ima svoju emigraciju, i svaka je specifična, ali kubanska zajednica u Miamiju (mada zajednica verovatno nije prava reč) predstavlja jedinstveni primer potpunog ideološkog raskida i, istovremeno, emotivnog neraskidanja sa maticom, koji jedinstvenim čini što je do najsitnijih detalja pohranjeno sećanje na predrevolucionarnu ili, još bolje, metarevolucionarnu Havanu. Ovo uključuje paralelne mape grada sa starim nazivima ulica, katastarske knjige sa tačnim popisima imovine, i, verovatno najvažnije, stalno podgrevanje mita o povratku. Kubanci u Miamiju (neki, mnogi) uporno odbijaju da se odreknu ideje da su oni sad stanovnici Sjedinjenih Država, i da je to to. Njihova Havana je grad u mašti koji je napravljen kao slika u ogledalu Havane u kojoj su živi ljudi, u kojoj se maše zastavama za revolucionarne praznike i čeka u redu za pirinač.

Umesto toga prave se detaljni planovi povratka, šta i kako će se učiniti da se izbriše poslednjih 50 godina kao da nisu ni postojale. Od onih najglasnijih koji vode zapaljive emisije na Radiju Martí, preko bivših vlasnika fabrika ruma i cigara, do ljudi sa mnogo skromnijim ambicijama i interesima, u Miamiju mnogi nose u sebi neku ideju paralelne Kube u iščekivanju da se režim na Kubi raspadne i da ta, mitska i paralelna, postane stvarna Kuba.

Kao što je dobar deo života proveo tražeći izgovore da ne putuje u Havanu, sada je Juan Berasategui zapravo tražio izgovore da putuje. Takvih izgovora bilo je nekoliko. Na nedeljnom porodičnom ručku otac mu je spomenuo kako je mislio da ode i odnese ovog puta malo više novca rodbini na Kubi, ali kako sada ne može da putuje. Naravno, novac se može poslati i na mnoge druge načine, ali lična predaja uvek je jedna od najboljih metoda. Pare se ili daju nekome od poverenja ko putuje ili se lično uruče. Juanov otac uvek je zajedljivo govorio da su novci koje šalju nesrećnoj rodbini na Ostrvu ustvari glupi porez koji plaćaju režimu, ali ipak nije prestao da šalje jer je znao koliko znači onima koji ga primaju. Verovatno mu je to u neku ruku i prijalo, mislio je Juan Berasategui, pošto ga je činilo velikim i važnim u očima siromašne ostrvske rodbine.

Jednoga jutra, dok je Juan arhitekta izlazio iz svoje zgrade, Juan čuvar mu se približio i, uz veliko izvinjavanje, pitao zna li nekoga ko će uskoro ići za Havanu, pošto mora svom bratu da pošalje neki deo za kompjuter. Berasategui mu je odgovorio da možda on sam planira da putuje, na šta je Juan Kubanac rekao da bi mu bio jako zahvalan ako bi mogao da ponese tu sitnicu. Pitao ga je gde namerava da odsedne, na šta je Berasategui rekao da će verovatno odsesti u nekom od velikih hotela. Juan čuvar mu je rekao da zna ljude koji imaju vrlo pristojnu kuću za izdavanje, casa particular, sa bazenom, u Siboneyu, što je Berasateguiju bilo vrlo zanimljivo pošto je to bio isti kraj grada gde je njegova porodica imala kuću. Rekao je da će razmisliti.

Više od svega ovoga, zapravo, Juana Berasateguija zanimalo je u poslednje vreme šta se to moglo desiti sa čitavom jednom malom populacijom kada dođe do tačke da ljudi, ljudi koje poznaje i sa kojima je ceo život proveo u Miamiju, izlaze na ulice da slave što se jedan stariji čovek ozbiljno razboleo. Mislio je već neko vreme na to zlurado slavlje koje je usledilo u Miamiju na vesti o Fidelovoj bolesti. Juan je shvatio da kubansku zagonetku neće bolje razumeti sve dok ne poseti Havanu.

Devojka mu je rekla da se čuva. Majka je insistirala da ga odveze do aerodroma, što je Juan smatrao sasvim nepotrebnim, ali je pristao shvativši da će tako majci biti lakše. Let razdrndanim starim avionom koji je čarter kompanija očito dobila od American Airlines (izlizani simboli AA još uvek su se videli na raznim mestima u avionu) trajao je jedva nešto duže od uobičajene Juanove vožnje od posla kući u popodnevnom saobraćajnom špicu po autoputevima Miamija sa mnogo nervoznih vozača. Juan je primetio kako avion zaobilazi centar Havane prilikom sletanja i kruži oko grada. Na to su mu skrenuli pažnju pre nego što je krenuo, rekli su mu da su Kubanci paranoični i da se plaše diverzija. Diverzija je, doduše, i bilo, mislio je Juan.

Terminal 2 aerodroma u Havani, osim što je izgledao poprilično tužno i zapušteno, nije predstavljao nikakav poseban šok. Iskreno govoreći, Berasategui je video i gore aerodrome u životu. Prtljag mu je stigao, koliko je mogao da vidi, netaknut, službenik na granici nije mu pravio nikakve probleme; tačnije rečeno, nije uopšte ni komunicirao s njim, samo mu je uzeo pasoš, ukucao nešto u svoj kompjuter, proverio mu lični opis, i vratio mu dokument, ne izgovorivši pritom ni jedne jedine reči. Jedino što mu je upalo u oči, i što ga je nateralo na ironični smešak, jeste što je to bio prvi aerodrom na koji je ikada sleteo na kojem je morao da prođe rentgensku kontrolu i prilikom dolaska. Tu se malo zaglavio u redu, bilo je nekoliko nestrpljivih ljudi pre njega, sevnula je poneka varnica, i onda se sve smirilo. Petnaestak minuta kasnije bio je u taksiju.

Pričajući kasnije o svom putovanju u Havanu Berasategui će reći da je ta vožnja taksijem od aerodroma do Siboneya, sa svojom neminovnom svežinom prvog utiska, bila jedan od upečatljivijih momenata. Deda mu je uvek pričao o svojim vraćanjima sa aerodroma davnih pedesetih godina, kada je išao nekoga da isprati, i Berasateguiju se činilo da je mogao da oseti mirise i vidi slike tih autobusa sa malim prozorima, firme Leyland, sa tapaciranim sedištima. Sada se on istim tim putem vozio u dosta pristojnom, iako ne baš idealno čistom, taksiju marke Škoda; istovremeno, video je da javni prevoz uglavnom postoji samo u vidu kamiona u čijoj prikolici, na otvorenom, na drvenim klupama sede radnici koji idu na nekakav, verovatno naporni i tužni, posao.

Posebno je bilo čudno i začudno to što je Berasategui u neku ruku dobro poznavao grad u kojem nikada nije bio, ili bar njegov tlocrt. Kada je taksista prolazio 114. ulicom kroz Marianao, Juan je znao gde je, kao da mu je Havana na neki način bila usađena ne samo kroz informacije koje je vremenom skupljao, već i u genetski kod. Onda su skrenuli na 31. aveniju, koja je kasnije postala 25. Mnoštvo starih zgrada sa krajnje oronulim fasadama podsećalo ga je na ono što je racionalno već znao, ali nije do tada imao u svom iskustvu, naime da je većina zgrada iz vremena njegovog dede još uvek tu, samo su sada, poput ljudi, pedeset godina starije, duboko nagrižene zubom vremena. Arhitekta u njemu prvo je pomislio na to kako će Havana, kada se otvori prema svetu, biti raj za arhitekte, i kako bi se tu moglo naći dosta zanimljivog posla, koji bi obuhvatao čistu arhitekturu i nešto kao arhitektonsku arheologiju, što bi mogao da bude fantastičan izazov.

I onda, taman kad je mislio da iznenađenja nema, sačekalo ga je jedno: što su se više približavali Siboneyu, sve više je shvatao kako je u glavi ipak imao jednu potpunu zabludu. Za njega je Siboney iz priča bio deo urbanog kompleksa Havane, priča koje su često govorile o vožnji skupim američkim kolima, oblačenju po poslednjoj modi, odlascima u restorane i u jazz klubove; međutim, pejzaž oko njega nije delovao ni najmanje urbano. Sa desne strane puta smenjivala su se manja poljoprivredna imanja, koja su često imala tezgu uz put na kojoj se prodavalo tek ubrano, neoprano povrće i voće. Ta imanja često su se zvala Organopónicos, što je ukazivalo na to da su namirnice bile organskog porekla. Pohvalno, mada su izgledala malo jadno. Kada je taksi skrenuo u 222. ulicu, imanja su postala još veća, i osim Klinike za tropske bolesti i poneke kućice pejzaž su uglavnom činile livade sa obe strane puta, a sama ulica izgledala je kao lokalni put između dva sela. U jednom trenutku zastali su jer je ispred njih lagano skretala konjska zaprega. Nedugo zatim pojavila se tabla se nekim crtežom i natpisom Siboney. Juan Berasategui stizao je kući koja, pravo govoreći, nikad nije bila njegova kuća. Padalo je veče, i bilo je vruće i vlažno. Nekoliko ulica dalje nalazila se casa particular koju mu je njegov čuvar iz Miamija preporučio.

Nastaviće se...