Draga saveta!

Ponudili mi nedavno da honorarišem za jedan mesečnik.

- Ma ništa strašno! Samo odgovaraš na pitanja u rubrici „Draga saveta" - objasnio mi urednik.

Ja se tu malo štrecnem, pa gde ja da nekog savetujem! Imam haos od života, tri mačke, kuče, sestru i još nekoliko, khm, problema i problemčića muškog roda.

- Treba nam fina osoba, koja ume onako ženski nežno da pronikne u srž, otresito odgovori, kao što bi komšinici kad pije kafu s njom a ova joj se jada.
- Pa zar nema na tržištu nikog iskusnijeg od mene?
- A ne, preporučio te taj i taj, kaže da si savršeno rame za plakanje.

Nije baš da mi je imponovalo, ali šta ću. Nastavim da se koprcam.

- Da nije to posao za nekog psihologa, ipak!
- Nikako! Prošli koga smo angažovali napravio nam je jedno samoubistvo, tri pokušaja i četiri dolaska policije. Ne, stručnjak nikako.

Kad kaže Glodur, poštuje se. Ja prihvatim, rukujemo se i on me pita:

- Jesi kolima?

Šta njega briga da li ja u centar dolazim kolima (a ne dolazim), ali promrmljam onako mhmmmmm, da znači i da i ne.

- Dobro, onda neka ti sekretarica da pisma od ovog meseca.

Ja kod sekretarice, dugonoge plavuše, mora da je glupa ko noć, prvo sam pomislila. Ona me posadi da sednem tik pored polumrtvog fikusa u ćošku, i ode na jedno pola sata. Vraća se konačno, nosi dve pune crne djubretarske kese. Pomislim, jao, prešla sam se u proceni, vrednica mala, baca djubre, kad evo ti nje kod mene.

- Evo izvol'te.
- Šta bre izvolite??!!!
- Pa pisma.
- Kakva crna pisma!!!??
- Od ovog meseca.
- SAMO ovoliko? - štrecne mene količina, kad krenu plavuša da se izvinjava:
- Pa izvinite, bilo ih je još, nego tri kese bacila čistačica Cica, mislila djubre.

Uprtim ja svoje dve kese pisama na ledja, k'o pravi obučeni i iskusan fizikalac, obećam sebi da ću sledeći put Cici čistačici da donesem dvesta grama kafe, pa pravac da pozavršavam još nešto, pre nego se bacim na posao.

Prvo banka. Srećom, blizu mi, odmah levo od redakcije. Zvonim, kako je to propisano. Pojavi se s druge strane neki patuljak, o pojasu mu visi pištoljčina, do kolena.

- Šta 'oćeš? - dreknu s one strane.
- Kako bre, šta 'oću! 'Oću unutra!

Urla se on sa svoje strane u ono sokoćalo na zidu, derem se i ja sa svoje strane, valjda po inerciji. Izmedju nas dvoja vrata i komora puna ustajalog vazduha.

- Ne može!
- Kako bre ne može. Ti ćeš da mi kažeš da ne može!
- Ne možeš s tim djubretom.
- Kakvo crno djubre, gde ti vidiš djubre!
- Kad kažem ne može, to je onda ne može!

Vidim nema vajde, moram i ja djonom. Okrenem svog bankara, on ljubazan, ne može biti ljubazniji. A kako i ne bi bio, kad mi svo poslovanje ide preko tog računa, pa dobra mušterija, pa provizija od svih mojih transakcija. Kaže on, sad će, da proveri šta je, mora da je neka zabuna.

Iza mene, na ulici u centru, okupilo se ljudi. Iza onog picopevca unutra, neki bi da izadju, on ne da. Mene sve nešto sramota, požurujem narod da prodje.

- Teto, a je l' ovo skrivena kamera!? - pita klinja što sa mamom stoji dobrih deset minuta i gleda moju golgotu.
- Kakva j...b..ena skrivena kamera! - iskezim se ja, a njega mama odmah odvuče dalje:
- Pusti, mora da je ONA televizija.

Nisam ni stigla da je pitam koja to ONA, čisto da znam šta je razlikuje od OVE, kad, pojavi se iza onih vrata i ustajalog vazduha moj bankar. Gleda u mene, crveni, ne zna šta će.

- Jao, Gospodja MMMila, ne možete unutra. Pa pobogu, šta vam je u tim kesama!
- Ne znam ni ja šta je! Tako mi dali. Nego otvaraj da ja uzmem svoje pare pa da idem - ja uporna da udjem.
- Ko vam dao?
- Ma šta znam, tamo neki... - nije mi se baš objašnjavalo da ću da „dragosavetujem", pa prećutim malo.
- Gospodja MMMila, kažete NEKO vam dao!!!

Vidim ja komešanje, frka, panika, i dalje uporno pristiskam ono zvonce!

- Ama ljudi, puštajte me unutra, za ime Boga! Pa nisam ja terorista!

E, tu nastade opšta panika. Nekoliko posmatrača se baci na zemlju na reč terorista, desetak otrča vrišteći, a dva, do tri zamalo ne izvadiše pištolje. U banci uzbuna. Svi ko muve bez glave, vrte se tamo 'vamo, svi pričaju u telefone, ona za šalterom plače, moj bankar krši ruke, a mali kretenčić mlati pištoljem.

Nisam stigla ni da pitam šta je, kad se na mene baciše trojica maskiranih. Četvrti uhvati one moje kese u letu, pre nego sam uspela i AAAAAAAAA da kažem. Meni staviše lisice, a moje kese, ko da su, s oproštenjem, pune jaja, unesoše marsovci u neko čudo od kombija.

Izvedoše me u policiji, one lisice žuljaju, ja se sve brinem da mi ne zagube posao, a tek ga dobila. Dolazi neki rmpalija, dva sa dva, a pogled mu onako baaaaaš bistar. Skoro da prevari čoveka!

- Ime!
- Molim?
- IME! - zaurla taj.
- Čije bre ime? Nemam pojma ja nikakvo ime! - zbunio me načisto, nisam shvatila šta hoće.
- Tvoje ime!
- Aaa, što ne kažeš ko čovek. Pa MMMila!
- Prezime.

Sad sam bila odmah shvatila, nije morao da urla, ali izgleda čovi manir da se dernja što više može. I tako, reč po reč, ja mecosopranom, on onako izandjalim basom koji povremeno falšira, dodjosmo mi do mojih kesa.

- Šta je u kesama?
- Pojma nemam, nisam stigla da vidim, oteli ste mi ih.
- Aha, takooo! Ko ti dao kese?
- Pa gazda.
- Aha, takooo! Koji gazda?
- Ne znaš ga ti, šta da ti objašnjavam.

Vidim ja, ispašće neki belaj, nije mi da novog šefa uvlačim u to. Opet, vidim da grmalj ne odustaje, pa rešim da prećutim što mi se obraća sa ti, a mogu bre... Mislim, da mi je sin, dobro bih ga isprepucala tako nevasitanog, pa makar i toliko ogromnog.

Grmalj hukće iza onog stola, povremeno ustaje i šeta oko mene. Ja se uzvrpoljila, sve razmišljam kad sam se poslednji put farbala, da mi nije izrastak preveliki, kad me već gleda tako odozgo.

I potrajalo je to, vala, neko vreme. On pita, ja pojma nemam šta treba da mu odgovorim. Šta god da kažem, nije zadovoljan. Potrajalo bi to još, da njemu nije zazvonio telefon. Javi se, sve klima glavom, smanji se čova odjednom.

- Pa dobro, šta sad da ti radim.
- Kako te balavče jedan nije sramota! Ti bi nešto da mi radiš! Stid da te bude!

Ražestila se ja, sve vrcam.

- Joj, tetka, pa mislili smo da si terorista!

Ja još malo grdila, kad mi dodje do pameti šta je rekao.

- Šta ste mislili?
- Pa da si terorista, s onim kesama.

Nisam znala je l' da se smejem ili da plačem. Ja terorista!! Ja terorista? Ja!!???

- Pa vidi, neko ti dao kese, ne znaš šta je u njima...

Shvatim ja da nisam sasvim nevina u svemu ovome. Malo se pokunjim, dodje mi tužno što sam iscimala toliki narod da se bakće oko mene i mojih pisama.

- Iju, sine, pisma! Pa niste ih valjda bacili!
- Pa tetka, jesmo. Spalili smo ih, mislili smo da je bomba!

E, dodjavola! Nisam ni počela da radim, a već nemam posao! Tri kese čistačica, dve policija, a ja celu stranu u mesečniku!

Da kažem Gloduru šta se desilo, ne bi mi verovao garantovano. Imam još tri dana do roka, pa ću valjda smisliti nešto. Pa makar molila prijatelje da mi pišu pisma, a ja da ih savetujem!!!

PS
U stvari, nije se baš ovako desilo, ali bi, sigurno, da negde na polovini ja nisam bila pametnija i popustila.