SoBe - Siboney, četvrti deo

Foto: Mira Zdjelar

As you know, young Cubans often feel alienated from their Cubanosity roughly from ages 15 to 30. Then it comes back with a vengeance! (komentar korisnice pod nadimkom Victoria na stranici http://futuremd.blogspot.com/2006/02/smells-like-mistolin-spirit.html, posećenoj 4. januara 2009.)

Preskačemo turističke delove, opšta mesta o Kubi, zemlji boja, zvukova i slika, koju je naš junak pomalo opijeno razgledao i upijao. On je namerno odlagao, kao dobar kockar koji ni sam ne gleda svoje karte do poslednjeg trenutka, posetu bivšem domu svoje porodice. Dao je sebi vremena da malo vidi taj drugi svet u koji je došao kako bi bio spreman da se suoči sa svojim položajem u njemu i prema njemu.

Još jedna noć u Siboneyu koja nije donela puni odmor Juanu Berasateguiju. Ovoga puta nije ga probudila ni mariachi muzika (ko još dolazi u Havanu da sluša mariachi?), ni klanje svinja, ni psi, ni deca, već kukurikanje petlova. Juan je znao da petlovi u svetu svuda kukuriču pred zoru, ali izgleda da petlovi u Havani kukuriču četiri sata pre zore, pošto je bilo jedno pola tri ujutro kada je Berasategui kapitulirao pred novom čudnom vrstom buke.

Jedna od najupečatljivijih stvari u Siboneyu upravo je to mešanje grada i sela. Siboney je legitimni deo milionskog grada u kojem se kolju svinje i kukuriču petlovi - ne jedan ili dva, nego gomila petlova sa manje živinarske farme. Oni koji u Siboneyu žive znaju da se tu kod komšija po kućama može kupiti hrana, i to od svežeg voća i povrća do tamales i kuvanih jela koja se prave po kućama i prodaju polulegalno ili ilegalno. Kuće imaju manje ili veće bašte, a u baštama se uzgaja svašta, od manga i banana do paradajza, salate, paprike ili, recimo, marakuje.

Zvuci koji se čuju variraju od krajnje urbanih zvukova vrtnih zabava sa velikim razglasnim uređajima do nesrećnog kukurikanja koje Berasateguiju nije dalo da spava. Bio je u zemlji čiji puls bi trebalo da oseća u genima, o kojoj dosta zna i čiji jezik razume, a istovremeno ništa nije shvatao i u nekim trenucima se osećao kao da je hiljadama kilometara daleko od Miamija. Malo je razmišljao o tome, a onda je ponovo nekako zaspao.

Kada se Berasategui probudio, bilo je skoro već prekasno za doručak, ali ljubazni domaćini su mu ipak servirali kajganu (verovatno od jaja uzgajanih preko tarabe, na susednom placu gde su oni petlovi, pomislio je), seckano voće i kafu. Uz doručak je malo sedeo i pričao za gazdaricom pansiona u kojem je odseo. Pitao je kako im ide posao. Ona je rekla da ne može da se požali, s obzirom koliko su inače teška vremena. Naravno, porezi su veliki, država ih strogo kontroliše, šalju im inspekcije skoro svake nedelje, i neće se obogatiti izdajući sobe, ali bolje prolaze od većine ljudi koja nema te mogućnosti. Osim toga, imaju prilike da stalno viđaju ljude koji dolaze iz inostranstva, da komuniciraju s njima, i tako se osećaju manje izolovani. Juan je pitao šta je po njenom mišljenju najteže u vezi sa životom na Kubi. Gazdarica je rekla da je za nju to odsustvo najosnovnijih stvari. Preporučila je Berasateguiju da odšeta do samoposluge koja se nalazila na desetak minuta hoda, prema moru, i da pogleda šta tamo ima, rekavši mu pritom da je to ubedljivo najluksuznija i najbolje snabdevena samoposluga u gradu.

Juan je rekao da je to odlična ideja, i zaista se posle doručka uputio u tom pravcu. Posle kraće šetnje koja je još uvek bila podnošljiva, mada je postajalo toplo, stigao je do nečega što se zove Centro Comercial Palco. On se sastojao od jedne samoposluge, jedne kafanice, prodavnice čokolade, i još dve ili tri radnje. Ušao je u preterano rashlađenu samoposlugu, i shvatio o čemu mu je govorila gazdarica.

Iako samoposluga nije bila prazna, i izbor robe i cene bili su potpuno apsurdni. Voća i povrća gotovo da nije bilo, osim zelenog limuna i krastavca. Nekoliko rafova samoposluge zauzimali su raznovrsni slani i slatki keksi i krekeri, uvezeni iz Italije, Španije, Kanade i latinoameričkih zemalja. Drugo veliko odeljenje pripadalo je konzervama i teglama, sa impresivnim količinama španskih maslina i kubanskog majoneza. Bilo je tu i nekih artikala koji su zalutali iz neobjašnjivih razloga, na primer kanadski ren u maloj teglici, 5 dolara i 50 centi, smrznuta porcija quiche lorraine za jednu osobu, 17 dolara, tortilla chips iz Belgije, beli šećer uvezen iz Kolumbije (kako je ovo moguće, pitao se Berasategui, u zemlji čija se cela ekonomija kroz istoriju zasnivala na šećeru), nekoliko loših vina i viskija po dvostrukim i trostrukim cenama, sterilizovano dugotrajno mleko stavljeno u frižider jer drugog mleka nije bilo, i proizvod koji je Juana doveo na ivicu iskrenih suza, američka votka America's Corn Tradition, u plastičnoj flaši od litra, za jedva nešto više od tri dolara. Nešto mora da ozbiljno nije u redu sa Kubom kada uvozi ovo, i to iz zemlje pod čijim je ekonomskim embargom već 45 godina, mislio je.

Sve to, međutim, nije bilo ni upola zanimljivo kao deo samoposluge gde se prodavalo meso. Tri mesara obučena u belo stajala su iza dugačkog frižidera, u kojem su se nalazili čitavi goveđi butovi u metalnim koritima, koji su se bukvalno kupali u životinjskoj krvi. Odmah pored njih bili su zamrznuti komadi piletine, verovatno grudi bez kostiju, i neke mesne prerađevine, uglavnom uvezene iz Španije. Jedan od mesara donosio je na kolicima nova korita krvavog mesa. Po količini crvenkaste tečnosti Juan je zaključio da je i to meso moralo biti zaleđeno, pa se životinjska krv prilikom odleđivanja pomešala sa vodom. Gledao je kako ti mesari uslužuju mušterije, sekući to meso bez rukavica, zatim istim tim neopranim rukama šunku i sir, takođe bez rukavica, sve pod represivnim neonskim svetlom. Za meso i sir postojala je posebna kasa, moralo se platiti na licu mesta. Berasategui se setio onoga što mu je rekla gazdarica pansiona, a to je da je ovo ubedljivo najluksuznija samoposluga u Havani.

Samoposluga je stajala u punom kubanskom kontrastu sa prodavnicom čokolade koja se nalazila u jednoj kućici odmah ispred nje. Čokoladarnica je privukla Juanovu pažnju, i odlučio je da uđe i vidi šta ima. Unutra se prodavala upakovana čokolada i praline sa raznim primamljivim ukusima, od badema do papaje ili ruma, od tamne, mlečne i bele čokolade. Ljubazne prodavačice pomogle su mu u izboru. Kupio je tri bombonjere - jednu malu, za sebe, i dve veće, jednu za gazdaricu pansiona i drugu za ljude koji stanuju u kući koja je nekada davno pripadala njegovoj porodici. Na ovom mestu potrebno je reći da se Berasategui namerno nije raspitivao o tome ko sada živi u toj kući. Slutio je da bi njegov otac mogao da zna, ali nije mu postavljao nikakva pitanja, osim gde se kuća nalazi. Odlučio je tamo da ode popodne, kada se malo sunce smiri i kada se stanovnici vrate sa posla ako rade.

Prodavnica čokolade za Juana je podcrtala utisak koji je od prvog trenutka imao o Havani, a to je da je to grad izrazitih protivrečnosti. Stvari koje su tu bile dobre bile su jako dobre, a stvari koje su loše bile su jako loše. Kao da je celo društvo, cela zemlja sa dve valute i dve ekonomije, patila od odsustva standarda, od nemogućnosti da se poredi sa bilo čim. Samoposluga Palco bila je tužan pokazatelj teške krize u kojoj žive ljudi, a prodavnica čokolade (saznao je da su sve praline i čokolade pravljene tu u Havani, u maloj radionici samo 2-3 kilometra od prodavnice), koja bi opstala i u mnogo razvijenijim zemljama, dokaz da se stvari mogu uzdići do nekog nivoa ako postoji dovoljno energije i sredstava za to. Ovi kubanski kontrasti za Juana bili su u neku ruku osvežavajuća protivteža predvidljivosti njegove Amerike, zemlje u kojoj je izobilje postalo sredstvo a ne cilj, ali se onda setio svog rođaka, i shvatio da ta protivteža nije do te mere osvežavajuća da bi poželeo da živi tu.

Hodajući nazad po podnevnom suncu Berasategui je razmišljao o onome što će se desiti u njemu tog popodneva, kada vidi očevu rodnu kuću. U neku ruku, kada to obavi, moći će da zaokruži posetu ovom čudnom ostrvu sa kojeg potiče njegova porodica, samim tim i on sam, i da se vrati svom životu u Miamiju.

Nastaviće se...