SoBe - Siboney, peti (i poslednji) deo

Foto: Mira Zdjelar

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

Posle preko potrebnog popodnevnog odmora (spavanje noću na ovom putovanju nije mu išlo baš najbolje), istuširao se, obukao majicu i pantalone, i krenuo prema kući iz koje je izbegla njegova porodica. Nije mu bilo teško da je nađe, nalazila se vrlo blizu mesta gde je odseo, a i izgled i položaj kuće bili su mu već odavno poznati. Stigao je pred zatvorenu kapiju i pokušavao da nađe nekakvo zvonce kojim bi dozvao stanare, kada je začuo brektanje neke šklopocije od starog motora. Nekoliko sekundi zatim, u manjem oblaku dima, na travnjaku ispred kuće pojavio se stariji čovek, sasvim sigurno iznad šezdeset godina a možda i od celih sedamdeset, koji je tom razdrndanom starom kosilicom kosio travu. Onda je motor sa manjim praskom stao, i čovek je, brišući znoj sa čela, bespomoćno gledao u uređaj.

Juan Berasategui pitao je može li da mu pomogne. Čovek je otvorio kapiju, i samo odmahnuo glavom pokazujući rukom prema kosilici. Berasategui nije bio ekspert, ali nije bio ni bez dara za mehaniku, i nekako je uspeo da namesti kosilicu i ponovo je upali. Pitao je čoveka da li hoće da je isproba, na šta mu je ovaj rekao, što je Berasateguija poprilično iznenadio, da bi bilo dobro da Berasategui završi travnjak, a on će za to vreme da poradi na biljkama iza kuće. Naš putnik bio je suviše zbunjen tim neobičnim zahtevom da bi ga odbio. Stariji čovek se odmah izgubio iza kuće, ne davši mu vremena da bilo šta kaže. Ulaz u samu kuću, sa fasadom sveže okrečenom u zeleno (!), ionako je bio zatvoren, tako da se Berasategui u narednih nekoliko minuta pozabavio travnjakom. Travnjak je bio u prilično dobrom stanju, što je olakšavalo rad, mada je kosilica bila toliko slaba i toliko je brektala i štektala da nije bilo lako manevrisati.

Posle nekoliko minuta ugasio je motor i krenuo da potraži svog neočekivanog naredbodavca. Stariji čovek na trenutak je prekinuo posao, i nasmešio se prijateljski. Berasategui ga je pitao da li je to njegova kuća, na šta se čovek nasmešio još prijateljskije kao da kaže: Ličim li vam ja na nekoga ko bi mogao da ima ovakvu kuću? Objasnio je da on tu radi kao baštovan dva puta nedeljno, ali je zamolio Berasateguija da nikom ne kaže. Juan ga je uverio da nikom neće reći. Pretpostavio je da baštovanov rad tu nije bio legalan i da on nije hteo da se za to zna, jedino mu je bilo čudno što se istovremeno poverio potpunom strancu.

Baštovan je pitao Juana da li hoće čašu vode. Juan je pristao. U senovitom delu bašte bila je jedna drvena klupa na koju su seli i pili vodu koju je Juan doneo iz aparata sa hladnom vodom koji se nalazio na stražnjem tremu kuće.

Baštovan je pričao Juanu kako on tu u komšiluku radi već petnaestak godina. Pre toga radio je kao knjigovođa u nekoj državnoj firmi, ali ovo mu se mnogo više sviđa a, među nama rečeno, plaćaju ga u konvertibilnoj valuti. Radi u tri kuće, dve u Siboneyu, jedna malo bliže gradu, kod Nautica, ta je posebno teška zato što ima veliki vrt, a i gospođa koja tamo živi mu pravi probleme i stalno nešto zanoveta. Sa druge strane, sa Laurom je lako, ona je vrlo dobra osoba. Da li je gospodin njen prijatelj? Berasategui je rekao da jeste jer je tako bilo jednostavnije, i razmišljao je kako da počne sledeću rečenicu, ali ga je baštovan preduhitrio: sada mora da radi više nego inače, jer njegov sin Victorio našao je drugu ženu, druga žena je trudna a ima i dete iz prvog braka o kome mora da brine. Na svu sreću, dok je Kube biće i vrtova, uvek ima posla, samo mora da se čuva Agencije, ne bi nikako bilo dobro da saznaju da on tu radi. Jednom njegovom komšiji već su došli u kuću i pravili neprijatnosti... Uz ovaj razgovor na klupi, pijuckajući vodu sa baštovanom, Juan Berasategui više je saznao o položaju radnih ljudi na Kubi nego iz svih zvaničnih i nezvaničnih medija sa obe strane Floridskog moreuza. A onda se pojavila i Laura, koja je čula glasove i ušla u baštu oko zaključane kuće.

Velikom brzinom baštovan se vratio na posao za koji je plaćen, a Berasategui je Lauru najpre zamolio da mu oprosti što se nalazi na njenom posedu bez dozvole. Iznenadio ga je Laurin izgled. Ona je mogla imati između 25 i 30 godina, prijatnog izgleda, vrlo neformalno odevena, u majici sa kratkim rukavima i farmerkama. Nasmejala se i rekla Berasateguiju, sa jakim akcentom koji je nedvosmisleno ukazivao na to da je ona iz Španije, kako on sigurno nije odavde čim se brine oko tih stvari. On se takođe nasmešio i rekao da zaista nije odavde, iako na neki čudan način i jeste, i objasnio da je njegova porodica nekada živela u toj kući i da on, eto, nije mogao da odoli radoznalosti, nego da je naprosto morao da dođe i izbliza, bar spolja, vidi kuću koja je predstavljala i predstavlja deo njegove porodične istorije.

U svojim razmišljanjima pred put u Havanu ovo je bio trenutak koji je Berasategui pokušavao da zamisli mnogo puta. Najčešća slika u glavi bila mu je krajnje nelagode domaćina (tada još nije znao da će to biti domaćica), i u većini tih u glavi zamišljenih scena domaćini su ga, manje ili više učtivo, molili da ode i da ih ostavi na miru. Sad, bilo je i trenutaka kada je zamislio da će ga ukućani pozvati da uđe i pogleda kuću. Laura je uzela ključ, krenula da otvara vrata koja su sa trema vodila u unutrašnjost kuće, i pozvala ga sa smeškom i rečima kako ne može baš da mu kaže mi casa es su casa pošto kuća nije njena, nego je samo iznajmljuje od kubanske države. Da je njena, rekla je, za početak ne bi okrečila fasadu u zeleno. Oboje su se nasmejali. Berasategui je tako ušao i dobio priliku da bude turista u kući koja je njegovom dedi i njegovom ocu toliko značila.

Slike je video i ranije. Nameštaj je, naravno, izgledao potpuno drukčije. Ono što je porodica Berasategui posedovala odavno je prodato na nekoj od buvljih pijaca, ili raspoređeno po siromašnijim kućama onih koji su imali priliku da se dočepaju stvari. Nameštaja nije bilo mnogo. Bio je to generički, postmoderni polupotrošni nameštaj, i cela kuća delovala je poprilično prazno. Laura je rekla kako je, naravno, kuća prevelika za nju samu, ali da nije imala previše izbora, jer je tu zapravo smestila firma za koju radi. Ona je bila predstavnik španske firme koja je bila vlasnik dobrog dela deonica kubanske duvanske industrije. Teških devedesetih godina Kuba je počela da dozvoljava strana ulaganja, i veliki broj javnih kubanskih preduzeća danas je pod upravom i delimičnim vlasništvom stranih ulagača. Jedino pravilo jeste da, tehnički, bar 51% mora da pripada kubanskoj državi. Juan je za to čuo, ali nije bio siguran kako to funkcioniše u praksi.

Od četiri spavaće sobe dve su bile gotovo sasvim prazne, jedna je bila Laurina spavaća, druga njena radna soba. Juan se sećao fotografija svih ovih prostorija koje je video u Miamiju, na njima je sve vrvelo od života, sobe su bile, za današnje pojmove, pretrpane. Te požutele crno-bele fotografije, shvatio je Juan, pripadale su nekoj drugoj realnosti koja se nikada neće vratiti, ma koliko se mnogi njegovi sugrađani iz Miamija nadali i pretvarali da to nije tako. Atmosfera u kući bila je prijatna, baš kao što je i Laura delovala kao prijatna osoba, ali osim okruglog betonskog stuba koji je, iz nekog nedokučivog arhitektonskog hira, stajao nasred dnevne sobe nekada i sada, nije bilo previše detalja koji bi pomogli Juanu da to doživi kao kuću o kojoj je toliko slušao. Za trenutak je zatvorio oči i pokušavao da zamisli zvuke iz pedesetih godina, dok su se, recimo, njegovi preci spremali za obed a kuća vrvela od aktivnosti. Zatvorio je oči i nije čuo ništa.

Laura je napravila limunadu i pozvala ga da je zajedno popiju na tremu. Rekla je da im neće biti previše vruće, i da ona više voli da sedi napolju, gledajući u drveće banane i manga u dvorištu, udišući mirise suptropske vegetacije. Tek kada je ponovo izašao Juan je na fasadnom zidu pored vrata primetio malu tablu na kojoj je pisalo Inmobilaria Palco, sa istim simbolom koji je imala i samoposluga. Kuća je, dakle, sada pripadala istoj državnoj firmi koja je prodavala plastičnu američku votku i krvavo južnoameričko meso.

Razgovor sa Laurom bio je srdačniji i duži nego što je Berasategui mogao sebi da predstavi u mnogobrojnim mentalnim verzijama ovog trenutka iz faze pripreme za put. I to je, zapravo, to. Juan je video grad iz kojeg je potekla njegova porodica, kuću u kojoj su mu živeli preci, i bio je spreman da se vrati u Miami pun utisaka. Došao je u Havanu sa mnoštvom pitanja na koja i dalje nema odgovore. Ima samo utiske, ali ni to nije malo. Utiske o ostrvu na kojem se sunce, valjda kao i svuda u tropima, brzo rađa i brzo zalazi, na kojem su prelasci iz svetlosti u mrak i opet u svetlo brzi i nagli.

U ovoj hipotetičnoj priči o putovanju bilo je dosta narativnih elemenata. Kad bi ovo bila čista pripovedna proza, ovde bi mogao biti još jedan: te noći Laura i Juan prenoćiće zajedno, u Laurinoj i Juanovoj kući koja nije ni Laurina ni Juanova, u spavaćoj sobi u kojoj su nekada spavali Juanovi baba i deda. Ležaće tako Laura i Juan te noći jedno pored drugog, stranci u stranoj zemlji. Ujutro bi, u toj verziji, Juan tiho izašao iz te kuće, pokupio svoje stvari iz pansiona u kojem je odseo i otišao na aerodrom, istim putem kojim je i došao.

Samo još jedan detalj za kraj, u svakoj verziji: kasnije, na aerodromu, kada je prošao pasošku kontrolu, sedeo i čekao da se ukrca na avion u prostoru koji se zvanično i formalno, u vidu nehotično poetičnog natpisa na zidu, zvao Poslednja čekaonica, Salón de última espera, u tom kubanskom sudbinskom trenutku napuštanja Ostrva, Juan se osećao Kubancem više nego ikada u životu.

KRAJ