Onako...

Subota je, sedim na poslu. Iz nekog razloga mi ne pada teško. Mirno je popodne, sama sam, sa terase se čuju vrapci, sa cd-a Tom Waits. Ovo bi bio trenutak u kom bi nekada davno zapalila cigaretu, povukla jedan dugačak dim, zadržala neko vreme a onda lagano pustila da napravi oblik u vazduhu. Neki čudno prijatan osećaj me ispunjava celog dana pomešan sa onom slatkom lenjošću i neradom vikenda. Mogu da zamislim milion i jedno mesto na kom bih sada radije bila. Ima dana kada imam potrebu da zapišem kako se osećam, ali mi sve beži i migolji se pod prstima. Možda je ovako, a možda i onako, možda bih se smejala, a možda se ceo dan i smešim a da toga nisam ni svesna. Nešto bih rekla, a ne znam šta, zbog nečeg bih bila srećna do neba, a ne znam tačno zbog čega. Volim buđenja vikendom ujutro, kad zvone perlice na vratima moje terase, kad je usporeno i mirno i svaki zvuk izgleda jako daleko, kad mogu da čitam knjigu ceo dan i kad telefon ne zvoni, kad popodne pada kiša, pa posle sve miriše...