Supermarket u Kaliforniji

 Video sam najbolje umove moje generacije uništene ludilom, izgladnele histerične gole,
kako se vuku po crnačkim ulicama u zoru tražeći besni fiks,
anđeoglavi mangupi gore za drevnu nebesku vezu sa zvezdanim dinamom u mašineriji noći...

           Ono što me privlači u džezu jeste upravo sloboda, neizvesnost. Od onog trena kada pesma počne, vi joj se prepuštate, ali ne znate gde ćete stići, niti kako ćete putovati. Improvizacija. Hrabrost. Pesma može da menja ton, čas je vesela, čas tužna, čas ovakva, čas onakva. Slušati džez, to znači putovati. Čas kroz gradove i zadimljene barove, čas kroz spavaće sobe i parkove, čas preko monotonih ravnica. Slušati džez, to znači biti lutalica. Nemati šta da izgubiš. Još je Dženis otpevala one fantastične stihove: Freedom is just another word for nothing left to lose.
          U književnosti se takav efekat postiže nešto teže. Potrebno je fantastično majstorstvo da bi se napisala pesma u koju mogu utonuti stotinu puta za redom i u kojoj stotinu puta mogu otkriti nešto novo, od koje ću se iznova i iznova osećati oslobođeno ili makar rasterećeno. Napisati pesmu koju ću razumeti tako što isključim razum i opustim se. Pesmu koja će aktivirati sva moja čula. Takvu poeziju nisu pisali ni najveći. Jer mnogo je lakše intelektualizovati nešto nego preneti doživljaj neposredno tako da ga čitalac oseti onako kako ga je osetio i pisac-pesnik. Takva poezija se ne može uklopiti ni u kakvu formu, ona je nedosledna, neuredna i često šizofrena. Ona je slobodna i neponovljiva.
          Sinonim za takvu poeziju je (makar u mojoj ludoj glavi) Alen Ginzberg, i njegovo ime svi znaju, pa makar ne znali ništa o poeziji. Bio je budista, bitnik, komunista, pesnik, politički aktivista i, iznad svega, znao je da živi. Kao pesnik - a to je deo njegove ličnosti o kom želim da pišem - Ginzberg će biti upamćen kao autor dve grandiozne poeme. Jedne posvećene svojoj majci - Kadiš i druge, posvećene prijateljima bitnicima - Urlik, koji će za mene verovatno zauvek ostati nešto najlepše što je poezija XX veka dala. Stihovi na početku teksta su iz ove poeme. Ono što će svakom potencijalnom čitaocu svakako biti nepremostiva preperka u pokušaju da prodre do Ginzberga, jesu prevodi na srpski koji su bezmalo po pravilo nakazni. Da bi se preveo Ginzberg, potrebno je mnogo više od dobrog poznavanja engleskog jezika. Pre nekoliko godina sam mesec dana posvetio prevođenju Urlika, ali prevod nikada do kraja nisam završio. Ostalo je nekoliko komplikovanih stihova i ostala je negde daleko i moja energija za taj uzaludni posao. Jer, kome prevoditi, kada poeziju niko više ne čita? A tu je i moja večita nesigurnost - da, verujem da ga mogu prevesti bolje nego što je preveden, jer (za početak) ja znam da get laid ne znači „leći" ili „biti polegnut", kako je to davno prevođeno, jer ja Ginzbergovu poeziju osećam toliko intenzivno da ponekad pomislim da ću poludeti čitajući je. Sa druge strane, tu je i ogromno osećanje odgovornosti. Ovo nije Danijela Stil ili nešto jeftino i trećerazredno. Ovo je Alen Ginzberg. Ovo je Pesnik. Ovo su Osećanja. Ne bih želeo da budem taj koji će ubiti lepotu.
          Neka ovo bude moj pokušaj da vrbujem makar još jednog čitaoca u svet poezije uz pomoć pesnika koji je uspeo da regrutuje mene.

          Kako nekom približiti Ginzberga?
          Volt Vitmenom. I Blejkom. I (naravno) džezom. Apstraktnim slikarstvom.
          Alkoholom. Marihuanom. Pečurkama. Za početak. Alen Ginzberg je kao i Dorsi. Da bi se moglo uživati u Morisonovim pesmama, potrebno je biti pijan, makar na prvo slušanje. Ginzberg je pisao pijan i drogiran i trezan i mamuran. Pisao je onako kako je pričao - muzikalno, razuzdano, nepravilno, nelogično, nepovezano. Neposredno.
           Pored psihoaktivnih supstanci, druga stvar koja je neophodna za čitanje Ginzberga je razumevanje njegovog odnosa prema ljudskom telu i seksu.

Pre dvadeset osam godina na kauču u dnevnoj sobi buljio je u mene, rekao sam:
"Želim da vidim psihijatra - imam seksualnih poteškoća - homoseksualnost"
Bio sam se vratio iz teških studentskih godina. Ovo je bio vikend kad sam trebao pričati sa njim.
Prepadnut mu pogled izmeni lice, "znači, voliš da stavljaš muške penise u usta?"
Jednako prepadnut, "ne, ne" slagah, "to ne znači to."
(iz pesme Nemoj ostariti)

          Alen Ginzberg je bio homoseksualac i to je u dobroj meri obeležilo njegovu politiku i njegovu poeziju. Analizirajući poemu Urlik Ginzberg kaže: „I opet imam stih poput: «koji su pušili i kojima su pušili oni ljudski serafimi, mornari, zagrljaji Atlantika i karipske ljubavi», [...] to je bilo prepoznavanje osnovne realnosti homoseksualnog uživanja. To je bio prodor u smislu javnog izražavanja osećanja i stavova koje nisam želeo da moj otac ili moja porodica vide, i koje sam čak oklevao da obznanim. Dakle toliko je bilo prodor: književno javno deklarisanje."
           U vezi ovoga, citiraću ga još jednom: „Barouz je zapravo pisao o tome nadugačko na način koji su hipici pa čak i radikali smatrali zanimljivim: seksualna navika - seks kao još jedna forma đubreta, luksuz, čije konzumiranje ohrabruje država da drži ljude zarobljene u svojim telima. Dokle god su zarobljeni u svojim telima, mogu biti ispunjeni strahom i šokom i bolom i pretnjom, i mogu biti držani pod kontrolom. Taj put, rekao je, vodi u veliku palatu zelene mase, bašte zelene mase, zelenomasne zamke, dok svi gacaju po toj zelenoj tvari. Ne nalazim, kako starim, ništa manje treptanja predivne želje u mom stomaku i abdomenu."
           Majka i politika. To su dve stvari koje kod Ginzberga idu zajedno. Naomi Ginzberg, njegova majka, bila je depresivna i psihotična, njoj je Ginzberg posvetio Kadiš. Ona je bila i komunista, i njen je komunizam prihvatio u određenoj meri i Ginzberg. Često je govorio i pisao o tome koliko se divi velikim komunističkim herojima, voleo je Kastra, ali je bio deporotvan sa Kube kada je javno kritikovao netolerantnost tamošnjeg režima prema lakim drogama. Jedna urbana legenda kaže da je nezvaničan razlog njegovog proterivanja sa Kube to što je za Čea rekao da je „sladak". Kao malog, majka ga je vodila na ilegalne sastanke američkih komunista. Njegove simpatije prema komunizmu su se, međutim, završavale baš na tom nivou - bile su samo simpatije. Kada je pisao Na putu, Keruak je Ginzberga prekrstio u - Karlo Marks.
           I naposletku ostaje usamljenost, kao nešto što lebdi nad gotovo celokupnim Ginzbergovim opusom. U pitanju je ona najlepša i najtužnija vrsta usamljenosti: čovek koji je sam u gomili. Biće da je to ono čime je mene Ginzberg pre svega osvojio. A kako bih vam dočarao tu usamljenost, moram vas povesti u jedan supermarket. Supermarket negde u Kaliforniji, osvetljen nemilosrdnim neonskim svetlima, ispunjen pravilno raspoređenim rafovima gde su kao u muzeju poslagani artikli i gde je sve sterilno čisto. Moram vas naterati da se prošetati među policama i da pogledate šta je u ponudi. Krenite...

Kakve misli o tebi noćas imam, Volt Vitmane, jer i ja hodah ćorsokacima pod drvećem sa glavoboljom samosvestan gledajući u pun mesec.
U mojoj vrtoglavici od gladi, kupujući prizore, ušao sam u neonski supermarket, sanjajući tvoje proračune.
Kakve breskve i kakvi rafovi! Cele porodice kupuju po noći! Prolazi puni muževa! Žene u avokadima, bebe u paradjzu!- a ti, Garsija Lorka, šta si ti radio dole pored lubenica?

Video sam te, Volt Vitmane, bez dece, usamljeni matori baštovan, kako njuškaš među mesom u frižideru odmeravajući momke za kasom.
Čuh te kako pitaš o svakom: Ko je ubio svinjske šnicle? Koliko staju banane? Jesi li ti moj anđeo?
Lutah među sjajnim redovima konzervi prateći te, i praćen u mojoj mašti detektivom iz radnje.
Klizali smo po širokim hodnicima zajedno u našoj usamljenoj uobrazilji probajući artičoke, posedovajući svaki zamrznuti delikates, i nikad ne prolazeći pored kase.
Gde mi to idemo, Volt Vitmane? Vrata se zatvaraju za sat. U kom pravcu tvoja brada noćas pokazuje?
(Dodirujem tvoju knjigu i sanjam našu odiseju u supermarketu i osećam se apsurdno.)
Hoćemo li šetati cele noći kroz usamljene ulice? Drveće dodaje senke senkama, svetla ugašena u kućama, obojica ćemo biti usamljeni.
Hoćemo li paradirati sanjajući o izgubljenoj Americi ljubavi pored plavih automobila po ćuprijama, kući u našu usamljenu kolibu?
Ah, stari oče, sedobradi, usamljeni matori učitelju hrabrosti, kakvu si Ameriku imao kada je Haronova barka pristala a ti izašao na zadimljenu obalu i stajao gledajući čamac kako nestaje u crnim vodama Lete?