Kao Boje Dalijevih Satova

Poceo sam "ovo", da pisem dva minuta, pre Dvadeset Cetvrtog Marta.

Kad ovo zavrsim verovatno ce biti, dvadeset peti mart.

Jednog Dvadeset Cetvrtog Marta, dvadeset treceg da budem precizan (dva minuta pre Dvadeset Cetvrtog Marta) , pre desetak godina, shvatio sam da cu ja sa mojim drugarima ici u rat.

Ne znam o cemu je tacno, ovaj tekst. U principu, verovatno o tisini.

Verovatno.

Recimo da tih dana, ja i televizor nismo bili u najboljim odnosima. U principu sa izuzetkom sadrzaja za odrasle, pojedinih filmova, tesko da smo se vidjali.

Uz to, da situacija bude gora, ja sam tih dana bio odusevljen zenskom odbojkom, ne zbog sporta kao takvog, vec zbog klinke iz kraja kojom sam bio odusevljen mnogo vise nego doticnim sportom.

Treba imati u vidu da je moja sposobnost da razmisljam o bilo cemu drugom, tih dana bilo znacajno ogranicena.

O inter-galaktickoj zaveri protiv Srba i Srbije, tih dana nisam puno razmisljao. Znao sam da se nesto sprema, ali sta i gde.

Moji su bili prikovani uz TV, svi prijatelji mog oca sa posla, su ga zvali otprilike na svakih pet minuta.

Jer kao ako nesto neko zna, to je on. On je uporno cutao, a predlozi familije iz inostranstva (sa kojom, i o kojoj se ne prica nisu dolazili u obzir)

Ni tad, nisam skapirao sto, kad malo bolje razmislim, ja sam bio jako glup klinac.

Svi su se redom pitali, sta ce biti, dal ce biti, kako ce biti i slicno. A onda su pitali dal treba bezati, blizu je Hrvatska granica.

A po strucnom misljenju mojih komsija, NATO i Hrvatska su ko prst i zadnjica. Recenica "Svi su oni tamo katolici majku im **** ustasku", od coveka koji nikad nije video Hrvata mi i dan danas odzvanja u usima.

Tu sam ja onako laicki, krajnje nestrucno, iz zezanja, ispalio, "Ljudi a gde cemo mi bezati".

Reakcija je bila prilicno "zanimljiva", kao kad bi sutnuli dobermana koji je hranjen salatom mesec dana.

"Molim, sta si rekao, gde cemo bezati ?"

"IZ OVE KUCE NIKO NECE BEZATI, AKO TREBA, I GOLIM RUKAMA CEMO IH DAVITI, PA KAD DODJU NA OVA VRATA, IMA DA ZARIJEM NOKTE U LICE PRVOM KOJI UDJE, I KAD NAS SVE POBIJE, KAD ODE KUCI, I KAD GA PITA KLINAC GDE JE DOBIO TAJ OZILJAK, DA ZNA, KRV IM J**** FASISTICKU"

To je sve izgovorio u jednom dahu.

Polako sam izasao iz sobe, bez naglih pokreta, hodajuci unazad. Kao da sam sutnuo gore pomenutog dobermana.

I dalje nisam imao pojma koji je mom caletu, k****. U mojoj familiji u kojoj vlada matrijarhat, psovanje, podizanje tona su kaznjivi smrcu. Tako da je ovo za mene bio malo zesci sok.

Tek kad sam stigao u parkic, u kom je moja ekipa vec rezervisala okrugli sto u pesku. Poceo sam polako da kapiram sta se dogadja. Jedan od mojih drugara se najzad smuvao sa nekom klinkom.

Pitala me je jel znam koji je datum, da zna kad se prvi put poljubila sa deckom, lupio sam, Dvadeset Cetvrti. Odgovorila je "super, znaci prvi, Dvadeset Cetvrtog Marta"

Meni je tad sinulo da ce poceti rat, jer moj cale odlepi samo kad treba da objasni mojoj kevi da ide u rat.

Onda, sam se ispravio, cekaj, sad je tacno dva minuta do Dvadeset Cetvrtog Marta, morate da cekate jos dva minuta.

To je bilo interno zezanje jer su se medjusobno jurili manje-vise godinu dana. Bili su uzasno smesni, odvratni jedno prema drugom.

Jedine dve osobe na planeti koje vode ljubav tako sto se svadjaju.

Ma bili su uzasno bucni, isli su mi na onu stvar do imbecilnosti, nikad nisu cutali, ali nikad. Svako ko je bio dovoljno glup da njih dvoje dovede na istu zurku i ocekuje da se ne zakace, je u sustini ostavio narkomana u Kolumbiji, i nadao se da ovaj nece popusiti svaku sumu na koju naidje.

Veoma naivno. Ali opet ja sam bio veoma glup klinac.

Dopunjavali su ludilo, jedno drugog na epski fantasticne nacine. Iskreno, takvoj ljubavi mozete samo da zavidite.

Kako opisati, njih dvoje zajedno. Svakom je neka svoja ljubav bolja i savrsenija o tudje. Ali njih dvoje.

Kao savrsena harmonija zvuka, kao boje Dalijevih satova, savrseno odmereni samo jedno za drugo, spojiti te njihove boje i tonove sa bilo kim drugim, bilo bi nemoguce.

To je jedini put da sam nesto takvo sreo ili video. Apsolutna anomalija u odnosu na svet.

Meni su negde cetvrtog ili petog aprila javili da su oni poginuli na mostu. Njen cale je prebacen u Novi Sad kao vatrogasac, i isli su kod njenog caleta, da upozna tog "lajavog krelca" kog je nasla.

Njen cale je polako prestao da pije lekove za srce, upoznao je klinca, dve nedelje kasnije.

Moja najbolja drugarica se raspravljala sa mojom sestrom dal' treba da mi kazu ili ne.

Kad sam bio mali uzasno sam se bojao tog mosta, ne znam zasto, i kad bi me cale vozio u kolima nisam smeo da gledam kroz prozor.

Eto i dan danas, ja taj most zaobilazim. Do skora nisam znao ni kako se zove.

Ja sam mobilisan negde 5-6 dan bombardovanja. Jos sam bio u svom gradu, nisam odmah otisao dole a vec sam bio spakovan i znao gde idem.

Jedan odvratan razlog je bio, dva tipa iz inzinjerije iz Beograda, su isla okolo i trebao im je neko od lokalnog stanovnistva, planirali su odbranu i plansko miniranje mog grada.

Zamislite idete sa ljudima i govorite im, sta prvo treba srusiti, gde su linije sa gasom, gde je vodovod, koje zgrade su najstabilnije, gde bi bilo najbolje praviti "polja za ubijanje".

Igrom slucaja, po tim planovima, poslednji otpor mog grada, umro bi tamo gde se svi radjamo, u porodilistu.

Kad sad ovako pogledam, ima mnogo tuznih stvari iz tog vremena, mnogo sumanuto, psihoticno lepih.

Dosta smrti, koja je sama po sebi tuzna. Dosta ljudi koje sam znao, su poginuli tog pokvarenog proleca. Drugova sa ratista. Prijatelja za ciju smrt cujes tu i tamo.

Ja stvarno nemam nista protiv ljudi, protiv kojih sam se borio. Verovali ili ne, cak ne gajim, ni neki bes prema tipu koji me je ranio.

I sve je to strasno, i preko svega toga ovako ili onako predjes kao covek. I nekako licno, mogao bih da nekako predjem preko svih tih ljudi koji su poginuli. Kad bi bilo do mene, mozda cak i da oprostim. Mozda.

Ali preko njih dvoje.

Ako postoji Bog koja salje ljude u Raj i Pakao, ja bih znao gde idem zato sto sa ovim sto ja osecam,  prema ljudima koji su to ucinili, sa tim se ne ide tamo, gde su njih dvoje.

Svaki ovaj Dvadeset Cetvrti Mart, ja se setim kad je sve pocelo, i ogluvim od te tisine.

Sve bi moglo da se oprosti, da nema te tisine.