Naše komšije

Živimo na lepom mestu.. preko puta Ade Ciganlije, na čukaričkoj strani. Do skora bili smo jedina stambena zgrada u kraju (nedavno je sagrađena još jedna).. dakle, tu su uglavnom kuće, nekoliko gigantskih auto-salona (koji nam samo teraju vodu na usta) i oni, do skora naše prve komšije. Sad nas deli jedna zgrada, ali delimo istu lokalnu prodavnicu, banku, bacamo đubre u iste kontejnere i čekamo prevoz na istoj stanici.
Naše komšije žive u tzv. kolektivnom smeštaju, oličenom u jednoj velikoj kućerini, nekad verovatno namenjenoj nekoj državnoj ustanovi. Od kad su tu, ne znamo. Živeli su već tu kad smo se mi doselili u ovaj kraj pre nekih sedam godina. Koliko ih ima, ni to ne znamo, ali čini se da je puno porodica smešteno iza tih dvokrilnih drvenih vrata čija boja je davno izgubila ime. Kuću možete prepoznati po kilometrima štrikova na kojima se stalno, leti i zimi, danju i noću, suši veš... od najmanjih zekica i štramplica do ćebadi i prostirki. Naše komšije su siromašni ljudi, uglavnom žive od sakupljanja sirovina i fizičkih poslova. Možda su odnekud izbegli, a možda su starosedeoci.
Deca su im preslatka. Srećemo ih kada se u grupici vraćaju nizbrdo iz škole ili kad leti idu na Adu na kupanje... Najslađi je Mića. Mića još ne ide u školu, pa ga srećemo u lokalnoj prodavnici. Dolazi po sto puta i prodavačice ga nekad požuruju, ali je Mića sav važan. Izgleda da ga svi redom šalju u kupovinu i da je on najozbiljnije shvatio zadatak. Jednom stojimo nas dvoje na kasi, Mića prvi treba da plati nešto sitno i drži hiljadarku.. Ja stojim iza njega, isto izvadila hiljadu dinara, a prodavačica pomalo gunđa na večitu nestašicu sitnine. Mića sav ponosan pogleda u mene i kaže: -Jao, svi imamo po hiljadu dinara, kako će sad da nam vrati kusur? Nije Mići važno što je hiljadu dinara puno para, pa da se hvali, nego mu je važno što su njemu tako malom dali tako odgovoran posao.. da ode u kupovinu i da vrati veliki kusur, da ništa ne izgubi...
Kako žive naše komšije... hm.. lošije nego mi, sigurno. Kućerina je velika, deluje hladna i vlažna, a u dvorištu oko nje i uz nju ima i nekoliko improvizovanih nazovi kuća od svega i svačega. Kad zimi prođem pored zaledi mi se suza u oku pri pomisli da nečija beba tu zimuje. Nemaju automobile, čak ni one ručne izrade. Pa ipak, čini mi se da su zadovoljni. Za Đurđevdan peku jagnje na ražnju i vesele se. Inače su tihi. Odrasle slabo viđamo, uglavnom kad pakuju karton ili kad nešto popravljaju u dvorištu. Deca k'o deca, stalno se vrzmaju napolju, nekad se jure, a nekad, bogami, i čiste lišće po dvorištu koje je inače puno nekog drveća.
Iako znam da nemaju mnogo čega, nikad mi nije palo na pamet da bilo kome od dece naših komšija nešto udelim. Uvredila bi se sigurno ili bi me pogledala onim krupnim, kao lešnik velikim očima i čudila se. Ponekad ostavim kod kapije u kutiji zeke i bodiće koji su nam omalili, po mraku da me ne bude sramota ako mi neko zahvali i da njih ne bude sramota što im nešto dajemo. Nedavno je jedna mlada mama iz naše zgrade pozvala jednu mladu mamu iz komšiluka da dođe po stvari za bebu koje su njenom detetu omalile.. Spakujem i ja nešto malih stvarčica, a ona presrećna.. sve zbog jednih malih žutih patikica u obliku patkica koje pište kad se stisnu.. Eto..
Svašta je moglo ovih dana da se čuje i pročita. Prošetajte kroz naš kraj... šahtovi i kablovi su na mestu, niko ih nije odneo. Niko ne obija automobile, niko ne prosi, nema rasutog đubreta, nema majki okićenih zlatom sa musavom decom na rukama, nema automobila napravljenih od točkova i delova veš mašine, nema glasne muzike i svađe na nerazumljivom jeziku, nema uobičajenog kolorita kusturičinih filmova. Nema ni srceparajućih doživljaja u kojima se u suzama prevladavaju (nepostojeće) rasne, kulturološke, ekonomske i sve druge razlike. Jer ovo nije priča iz filma, pamfleta ili knjige, ovo je priča iz stvarnog života. I u tom životu naše komšije su Romi. Ne volimo ih, niti mrzimo ništa manje ili više nego druge komšije. Obični su ljudi, a i mi smo.