Skener novčanika

Odem danas sa prijateljicom do Beograda, onako turistički i bez zle namere da zađem po prodavnicama. Mislim, ništa mi ne treba (sem jednih cipela, njih mi nikad dosta i još me duša boli za onom kolekcijom Imelde Markos), a i nisam baš nešto raspoložena za okršaj kreditnim karticama, jer su kod mene odavno sve u crvenom. Idem čisto da ubijem vreme, a i kiša pada pa bih verovatno ceo dan dremala ili mesila. Ovako ću malo da pokupim tračeve, popijem kafu na nekom finom mestu i malo se oraspoložim.

Ali, cvrc. Već u kolima čujem da idemo da ona vidi ponude za neku majsku turu po inostranstvu. Progutam malu zavist u trenutku, čak se i upustim u razmatranje ponuda, mada znam da dalje od snova neću maći u nekom doglednom vremenu. U onoj agenciji saznam da je krstarenje Mediteranom baš povoljno, ali to smo već izgustirali i planiramo ovo leto u Dominikani. Osećam kako se smanjujem u onoj fotelji i polako nestajem pod teretom pitanja – a gde ćete vi, ali se još držim, ne znam tačno čega, ali mora da ima nešto za šta bih se uhvatila. Ah da, deca su mi, hvala Bogu, dobra. Konačno izađosmo iz te agencije, prosto mi milo što smo to završile, ali se tu moje muke ne završavaju.

U jednom potezu smo obišle bar 6 ekskluzivnih butika u kojima rade isključivo devojke sa ugrađenim skenerom novčanika. I kako, bre, baš uvek znaju da im ja nisam mušterija? Mislim, tako me nekako gledaju kao da govore – možeš da razgledaš do mile volje, nemoj samo da pitaš pošto je. Bacala sam čežnjive poglede na one italijanske cipele sa petocifrenim cenama, sasvim sigurna da ih neću imati ni u snovima i lepo osećala kako tonem u sve dublje očajanje. Uz put slušam kako su stvarno udobne i vrede svakog dinara, ćutim da me ne izda glas i sad već pizdim što sam uopšte polazila.

Kafu smo popile u novom stanu moje prijateljice, eto kupili, bilo baš povoljno. Stan divan, 140 kvadrata na ekskluzivnoj lokaciji, sve u njemu dizajnirano. Kao da sam ušla u stranice nekog luksuznog časopisa. Jedva sam sastavila vilice od divljenja. I tu konačno počinje priča o njenoj patnji. Nesrećna, nezadovoljna, život joj nema smisla, stalno je pod pritiskom, ništa je ne ispunjava. Ja ne znam šta da joj kažem. A šta ja da ti kažem, sestro slatka? Ali slušam, to stvarno umem. I gledam je pametno. I ona kaže - blago tebi! Da nije onako izgledala u tom trenutku mislila bih da mi se ruga.

Nisam je pitala zašto misli da mi je blago. Bojala sam se da mi ne kaže – mali ljudi imaju male prohteve. Jer sam i sama o tome mislila.