Bela siročad

U našem jeziku postoji izraz beli udovac. To je kad te žena ostavi, pa sam sebe gledaš. Izraz belo siroče nikada nisam čuo. To je valjda zato što je u univerzumu tradicionalnih srpskih vrednosti ta kategorija nemoguća, pa joj narod nije nadenuo ime.

Nama se nemoguće dogodilo. Ostali smo sami. Napušteni. Siročad. Doduše bela. Majka je otišla na službeno putovanje.

Vikend

Sve je počelo skroz OK. Do napuštanja je došlo u subotu pa smo vikend proveli u zezanju i džabalebarenju, te raznovrsnom hedonizmu. Ostali smo sami kao brod kojeg je kormilar napustio i ostavio da pluta po bonaci, pa putnici ne shvataju da glavnokomandujećeg nema sve dok ne počnu talasi. A kad se osveste, shvate da su samo slamke među vihorove i da nemaju plan, program, niti uputstva za vanrednu situaciju.

Ponedeljak

U bećarskom domu naslućuju se prvi znaci dekadencije. Već o doručku shvatamo da je kuhinja u haosu. Međutim ne može se prići sanaciji jer su sinovi/sokolovi opet u akciji. Jednom škola počinje u jedno vreme, drugom u drugo, jedan ima pauzu za ručak, drugi ne znam šta, pa strani jezici, pa sport, pa umetnost, pa druženje - ja im taksiram, asistiram, rešavam probleme, sačekujem ih i ispraćam... a usput kao nešto fol radim, uglavnom s mobilnog i dok oni spavaju. Naravno naviknuti na blagodeti diktature i na poslušnost bez razmišljanja (koja ima određenih prednosti) nijedan od nas trojice ne zna napamet raspored časova i aktivnosti te je dan prepun iznenađenja.

Utorak

Mi smo sveže useljeni. Još se nismo sredili, treba mi pola sata da pronađem čarape ili vadičep, stalno nešto stiže, neki paketi, neki nameštaj, neke isporuke, ja dakle stalno nešto dokupljujem, dovlačim, šrafim, montiram kucam... Na sve to tu je i Anđelina koja tek što se preselila sa sela u grad, iz kuće u stan, pa je skroz sluđena.

Sistem polagano puca po šavovima. Plan je sledeći: Sve aktivnosti svesti na minimum. Munjevitom akcijom dovesti dosada učinjenu štetu na prihvatljiv nivo. Zatim redukovati prljanje veša, posuđa, prostorija. Tako će higijeničarske dužnosti moči biti svedene na funkcionalni minimum a ja ću se baciti na traženje kućnjaka. Dajem oglas.

Sreda

Na oglas „Petočlana obitelj traži pomoć u kući“ javila mi se jedna simpatična Angolanka, po imenu Sonia. Došla je na razgovor, proćaskala sa razluđenim mnome i obećala da će sledećeg jutra doći da sredi stan.

Postalo nam je jasno da je raspad sistema bolna realnost u trenutku kada smo svo četvoro (tri čoveka i jedan pas dalmatinske rase) stajali zbunjeni ispred veš mašine koju treba uključiti. Baš tada je na vratima zazvonio komšija odozdo da nam javi da se Anđelina popiškila na terasi pa mu kaplje po cveću koje on jako ceni. Utešimo mi tu kao nešto komšiju, obećamo da nećemo nikad više i proglasimo vanredno stanje.

U novonastaloj vanrednoj situaciji svako je, u skladu sa osobenostima svog karaktera i uzrasta zauzeo drugačiji stav prema problemu. Stariji se povukao u svoju adolescentsku izolovanost pred računarom. Iz sobe izađe retko, provuče se kao senka. Mlađi je zauzeo pro-aktivan stav. Sam sve radi, čak je svoj prljav veš u mašinu, stavio u nju jedno 300 grama deterdženta i uključio na iskuvavanje sa maksimalnom centrifugom. Sreća da nije puno stvari stavio na pranje, jer bi šteta bila mnogo veća. Ovako su mu samo nekoliko pari gaća narandžasti a majica koja je pustila boju se sćebala. Vodu uzimaju sami, pahuljice u mleku isto, a samo u iznimnim trenucima dođu pred moj sto i zavape, kao gladni sokolići u gnezdu. Na vapaj odgovaram kuvanjem špageta ili naručivanjem pice.

Četvrtak

I stvarno, zazvoni zvonce, a tamo, kakva sreća, „pomoć u kući“ ali ne ona od juče nego neka skroz druga žena. Niža i punačkija a i lice joj je skroz drugačije.

- Ko ste vi?

- Sonia.

- Čekajte, jeste li vi bili ovde juče?

- Jesam.

Da li je ova amnezija prvi znak mentalnog poremećaja? Ja ovo lice nikada nisam video! Nemam koga da pitam, deca juče nisu ulazila u kuhinju dok sam s njom pregovarao o poslu, a Anđelina koja je videla ne zna da govori, ali reži, što znači da tu nije sve u redu. Pitam ponovo nju, nemam koga: Jeste li vi sigurni da ste Sonia. Tu ona popusti:

- Ja sam u stvari Sonijina sestra.

E pa nećemo tako, još nije ni prešla prag a već me laže! Praviš me budalom, misli da ne razlikujem u licu pošto ste crna? Rračuna na onaj mit da su belcima svi crnci isti, i obratno. Sve to, naravno samo mislim, ne kažem, već kažem da je ovo bilo radno mesto za Soniu lično i da mi je žao. I tu se mi rastanemo i ostadoh ja sam u svom kršu.

Sada bi čovek s pravom mogao da se zapita: "Šta drami ovaj  Ipak je to samo jedan stan, jedno radno mesto i dvoje poodrasle dece."  Zašto se ne bavim domazlukom? Pa ne mogu, bavim se Anđelinom. Prevaspitavam je, učim je manirima, kako da živi u gradu. Ali to je posebna priča. Pričaću vam je drugom prilikom.

U jurnjavi srećemo Mariju, prijateljicu. Gleda me, brižna pita: "Šta je tebi? Ne možeš da se fokusiraš. Luta ti pogled. Ne završavaš rečenice a mene ne slušaš."

Petak

Rano jutro. Pokisao veš na terasi i svest da se u subotu (sutra) vraća mater familias podsetio me da se nešto mora preduzeti. Odlučio sam da stvar uzmem u svoje ruke i problem rešim muški, sopstvenim mišicama. I prihvatim se kućanskih poslova; kad može svaka snaša, mogu i ja. I brže, i bolje. Operi, pomeri, obriši, prenesi, složi, prostri, počisti, izbriši, istresi, izvadi, naređaj, odguraj, odmakni, primakni ... prođe prepodne a ja na samom početku. A posao što nas ’lebom ’rani čeka netaknut. Već u ranim popodnevnim časovima shvatio sam da vreme leti i shodno ubrzao aktivnost, ali vidljivog efekta nije bilo. Oko tri me obuzela panika. Oko četiri sam uzeo Žute stranice, pronašao spisak firmi za čišćenje stanova, pozvao onu sa najšarenijim oglasom i rekao: – Molim dve čistačice i jednu peglerku, ceo dan subotu, sve da bude gotovo do predveče. Vraća nam se majka!Ljubazna gospodična je shvatila da je reč o viskom stepenu emregencije, pa je organizovala ekipu za subotu.

Subota

Kuća se trese, usisivači zuje, perje leti, pegle šište od jutra do predveče, a nas trojica i Anđa krijemo se po ćoškovima. Uveče sve blista a majka samo što nije. Odosmo da joj kupimo cveće. Ja kupio ruže a oni kaktus – iz protesta. Rekao sam im, da nije fora, majka vam je, a oni kažu:

- Ovo je kapitalizam, sa svojim parama možemo da kupimo šta ’oćemo.

- Pa ne može baš sve...

- Gde piše na kaktusu da nije za naš uzrast?

- Sva prava - kažem ja.

Subota uveče

Došla keva! Mnogo nas se uželela. Vidi se. Čeka je postavljena trpeza, na njoj reprezentativni čaršav vezen rukom usedeličkom, lanene salvete, čaše na visoku nogu, sveće gore, cveće miriše. Čak se i kaktusu obradovala.Takav smo joj osećaj krivice nabacili da sad očekujemo titranje, samo tako.  Makar jedno 48 sati.

Nedelja

Božji dan. Ja sedim i pišem ovo (na poštedi sam zbog pretrpljenih trauma) a sinovi i majka nešto tamo vršljaju, pojma nemam šta, nit me zanima.