Koren

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem kući! Od pitanja – da, ne daj Bože, sad umrem, gde bi me sahranili? Ako me ostave u ovom mestu i odsele se, ko će mi sveću zapaliti? Hoće li se neko, posle par godina, setiti čiji je to grob? Ako moja deca ovde ne puste koren, jer ja to nisam nigde uspela. Stalno o tome mislim.

Priznajem, zavidim onima koji mogu da pokažu gde su mu sahranjeni otac, deda, pradeda... Čak i mužu. Raznežimo se oboje kad odemo na groblje u Pričeviću, pa sa spomenika pratimo porodično stablo. Ali šta ću ja tu, među njima? Ni živa im nisam pripadala, šta ima mrtva da im se namećem? A moji Cvetkovići se u svakoj drugoj generaciji selili. Svaki čas ih neki rat terao sa kućnog praga, pa odlazili nepovratno, verujući da je to poslednji put. I do kraja života tugovali za rodnim krajem, pokušavali da se prilagode i molili se da im deca ne odu daleko, jer otići će sigurno. Bar da ne zaborave odakle su krenuli, a daće Bog da im tamo gde su se uputili bude dobro. I da upamte gde im je otac sahranjen, jer u tom mestu su mogli i oni koren da puste.

Da je bilo sreće.