Alis Gi Blaše - Majka filma

Istorija je laž oko koje su se složili pobednici.

Pre nego što je postao veliki biznis kojim su suvereno zavladali veliki studiji, filmom su se bavili ljudi koji su imali volje, mašte i želje, a pre svega beskrajnog entuzijama. U najranijem razdoblju istorije filma, pre 1920. godine, u filmu je bilo najviše žena. One koje nisu uspele da se nametnu kao glumice, svoje mesto su našle iza kamere, kao rediteljke, scenaristkinje, producentkinje, montažerke, pa i vlasnice studija.

Žene su svoje mesto u Holivudu dobile pre nego što su dobile pravo glasa (to pravo dobile su tek 1917. godine). Kako je filmska industrija postajala sve veća i moćnija, tako se uloga žena u njoj smanjivala. Dvadesetih godina prošlog veka u Holivudi bilo 26 rediteljki, dok se taj broj posle Drugog svetskog rata smanjio na sedam.

Alis Gi Blaše (Alice Guy-Blache) je prva žena reditelj, iliti rediteljka, prvi reditelj igranog filma uopšte. Prema zvaničnim izvorima istorije filma, Alis kao da ne postoji. Retko se pominje ili se spominje u nevažnom kontekstu.

U Rečniku filmskih stvaralaca objavljenom 1972. godine, njen autor Žorž Sadul ovako opisuje Alis: "Sekretarica Leona Gomona dok je on još prodavao filmsku tehniku. Počinje da pravi kratke filmove kao reklamu za klijente. Svoj prvi film snima 1896. nekoliko meseci pre Melijesa i tako postaje prva žena reditelj na svetu."

Zanimljivo je da se u istoj knjizi Melijes opisuje kao prvi reditelj (otac) narativnog filma. Ne kao prvi MUŠKI reditelj, nego kao reditelj uopšte. Time istoričar Sadul izmišlja podkategoriju "žena reditelj", da bi titula „prvi reditelj“ pripala muškarcu.

Rođena je u Parizu (1. Jul 1873), kao najmlađa ćerka prodavca knjiga, koji je naučio da voli umetnost. Alis je filmom je počela da se bavi sasvim slučajno. Bila je sekretarica slavnog Gomona, prodavca foto opremom. Limijer je 1895. pokazao Gomonu svoje novo otkriće: kameru koja seriju statičnih slika prikazuje kao pokretnu sliku. Alis je bila oduševljena onim što je videla.

Ubrzo, Gomon pravi svoju verziju kamere. Jedini problem bio je to što Gomon nije mogao da shvati čemu bi takva naprava praktično služila. Alis je odmah shvatila genijalnost nove igračke i predložila mu je da snime film koji bi reklamirao njihovu robu. Njen šef se nije hteo preterano mešati u posao jer je to za njega sve bila obična igračka. Nikada nije nove izume shvatao ozbiljno. Ona je za vikend snimila kratki film „La Fee aux Choux“ koji se veoma dopao Gomonu. Film je prikazan iste godine (1896.) na Međunarodnom sajmu u Parizu. Fim je postigao neverovatan uspeh koji je veoma pomogao prodaji Gomonove opreme da je vrlo brzo posao sekretarice za nju bila prošlost.

Potom je Gomon osnovao produkciju „Gomonova filmska kompanija“ u kojoj ona postaje direktorka produkcije i reditelj, te snima preko 300 filmova.

Alis je je prva uvela narativnu strukturu u film.

Njen prvi igrani film "Život Isusa" snimila je 1906. godine, s velikim budžetom i s preko 300 statista. Te godine snima i jedan od prvih filmova u boji uopšte pod nazivom (na engleskom) „Spring Fairy“. Jedna je i od pionira korišćenja zvuka na filmu (doduše, u to vreme zvuk se snimao na cilindru od voska, ali je snimila preko 100 zvučnih filmova do dva minuta), zatim je koristila specijalne efekte koristeći duplu ekspoziciju, čak je i puštala film unazad.

U novinskom tekstu iz 1915. pod nazivom "Prvi ženski producent" stoji da je Alis uspela da dotakne sve filmske žanrove i da ih uspostavi: fantastika, melodrama, komedija, religijski filmovi, mitovi, čak i naučnu-fantastiku u filmu „Godine 2000“ u kome žene vladaju svetom.

Dok je snimala borbu bikova u Nimi, upoznaje svog budućeg muža, snimatelja Herberta Blašea, sa za koga se udaje 1907. godine.

Nih dvoje se sele u SAD gde Herbert postaje direktor produkcije Gomona. Vrlo brzo njih dvoje, pre svega zahvaljujući Alis i njenom novcu, osnivaju svoju kompaniju (1910. godine) „The Solax Company“. Alis postaje umetnički direktor kao i režiser mnogih filmova nove firme.

Za dve godine, njih dvoje postaju veoma uspešni i to im omogućava da investiraju 100.000 dolara u savremenu tehnologiju i studio koji otvaraju u Nju Džersiju, koji ubrzo postaje glavni filmski grad, i dom mnogih filmskih studija. Alis je postavila veliki natpis u studiju: "Glumi prirodno".

Za četiri godine „Solax“ studio producira 325 filmova, od kojih je Alis režirala najmanje 50.

To je vreme kada se filmska industija naglo menjala, od malog naučnog eksperimenta postaje jedan od glavnih zamajaca ekonomije. „Solax“ studio je tako bio osmišljen da je na istom mestu bila filmska laboratorija i savremeni filmski studiji koji su imali staklene krovove, produkcijska postrojenja, s garderobama, radionicama, kao i malom fabrikom za kostime.

Alisina ćerka kaže da je njena majka u mnogim aspektima bila žena devetnaestog veka. Verovala je u porodične vrednosti. Ali, sa druge strane, imala je jake feminističke poglede.

Posle jedne posete zatvoru Sing sing, bila je vidno uznemirena i užasnuta, da je vrlo brzo kroz svoj film „The Lure“ počela da se zalaže za reformu zatvorskog sistema. Uspela je da prođe Odeljenje za cenzuru bez ijende izmene u filmu, ali je zato Njujork tajms sasekao film.

Zanimljiv je podatak da Alis 1912. godine snima kratki film „A fool and his money“, za koji se veruje da je prvi film snimljen isključivo s crncima (afro-amerikacima).

Čuveni MGM, tada „Metro Pictures“ počinje sa radom 1916. godine kao distributer „Solax“ filmova. Nekoliko poznatih glumaca je počelo u „Solax“ studiju, Džon i Etel Barimur, Kler Vitni, Olga Petrova i Bili Kirk.

Kada nisu radili sopstvene filmove, Alis i Herbert su studije iznajmljivali drugim produkcijama, „Goldwyn Picture Corporation“ i „Selznick Picture Corp“.

Nažalost, „Solax“ studio, kao i mnoga druga studija propadaju tokom dvadesetih godina prošlog veka zbog neverovatnog rasta broja filmskih studija u Kaliforniji, u Holivudu, koji su nudili mnogo bolje i jeftinije uslove za rad. A ni klima nije bila za zanemarivanje jer je omogućavala snimanja tokom cele godine.

Nekoliko godina kasnije, Alis se razvodi i time prestaje i filmsko partnerstvo s Herbertom. Ubrzo odlazi da radi za Vilijama Randolfa Hersta. Vraća se u Francusku 1922. godine i od tada nije snimila nijedan film., ali je zato držala predavanja o filmu, i pisala romane.

Ceo život je verovala i u brak kao instiuciju ali i pravo da može da radi kao žena. Decenijama zaboravljena, francuska vlada joj ipak 1953. godine dodeljuje Legiju časti. Tada je imala 78 godina.

Nikada se nije ponovo udala, i 1964. se vraća u SAD gde je živela sa jednom od dve ćerke. Umrla je u Nju Džersiju 1968. godine, kao potpuni anonimus, u gradu odakle je promenila tok i istoriju filma. Ni jedne jedine novine nisu objavile informaciju o njenoj smrti. Imala je 95. godina.

U Francuskoj je 1995 godine snimljen film "Izgubljena bašta: Život i film Alis Gi Blaše" koji govori o njoj kao pioniru filma, dok se knjiga Alison Mekman "Alis Gi Blaše: Izgubljeni vizionar filma" pojavila 2002. godine.

Jedno malo obaveštenje

Povodom trogodišnjice pisanja na Blogu B92, rešio sam da do kraja maja ponovo objavim neke od svojih najdražih tekstova. Neke stvari nikad ne zastarevaju. Hvala svima na čitanju. 

Srdjan Mitrović