Ima ih svuda. Možeš ih sresti na ulici, u prodavnici, pošti, bolnici… Hodaju slobodno i vrebaju žrtvu. Najgori su oni koje svakodnevno viđaš na poslu. I najopasniji, jer ih ne možeš izbeći, a samo čekaju priliku da te zaskoče. Siledžije, o njima pričam. Verbalne ili fizičke, svejedno. I jedni i drugi ti nanose bol. I čine da se osećaš jadno.

Bahati, nevaspitani, bezobrazni. Nadahnjuje ih neprijatnost koju izazivaju  i savršeno su ravnodušni prema odbijanju. Njima se sviđa da povređuju druge i uživaju kad su u centru pažnje. Nemoj ni pokušavati

Ne, nisam mislila da pišem o istorijskom značaju ovog datuma, ni o emancipaciji žena, ni o smežuranim karanfilima i plastičnom cveću kupljenom na uličnoj tezgi. Htela sam da vam ispričam kako sam se provela na sindikalnoj proslavi Dana žena i to 6. marta. Dobro, malo smo poranile, al' to je samo zato što smo preduzimljive žene i ne čekamo da nam praznici dolaze na noge, nego mi njima idemo u susret.

Dakle, spremim se ja u subotu najbolje što sam mogla, što znači kompletan tretman kod frizera + šminka + nove cipele uparene uz tašnu. Toaleta nenapadna varijanta s naglaskom

Kad dobiše telegram da je Jelena u bolnici, ni trena Aleksa ne sačeka, no  osedla konja i kod Obrena se, u Goleša, zaputi. S vrata ga, bez „Pomoz’ Bog“, pitanjem presek’o:

-          Kad krećemo?

-          Gde?

-          Šta gde? U Banat. Znaš li  da ti je šćer teško obolela?

Obren taman zaustio da izgovori rečenicu kojom je redovno Grozdi usta zatvarao: „Ja šćer nemam“, pa mu do svesti dopre šta to Aleksa izgovori. Smrko se, a k’o da mu neko ralom preko čela pređe, tol’ko mu se one brazde

Znaš kako se sećam svojih rođendana iz detinjstva?

Taman kad se završi berba kukuruza,  poseče tuluzina i poveže u snoplje, i spuste se dosadne magle, a jesenje ruže u dvorištu oklembese i počnu da crne po ivicama reckastih listova, znam da mi je rođendan blizu.

Onda jedno jutro krene užurbano spremanje kuće, skidanje zavesa, štirkanje svega što vuče na belo i besomučno glancanje trokrilnog šifonjera. E to je značilo da mi je rođendan prekosutra.

Sledeće jutro me budi cičanje praseta i mirisi, k'o slavski, iz kuhinje. Pomešani

Ima kod mene u komšiluku jedan mini market koji u žargonu zovemo Šupa. Nije to bezveze, stvarno je ofucana i štrokava i sve u njoj bazdi na buđ, a i prodavačice im se nekako utopile u enterijer, pa ne znaš od čega ti je veća muka – od njih ili robe kojoj je odavno istek’o rok. Dobro mesto za izbegavanje, al’ nekad ti lakše tu da svratiš, nego da šipčiš do grada i čekaš u beskrajnom redu sterilisanog mega marketa za kilo ’leba i litar mleka.

Onomad čujem da su promenili vlasnika i da je sad na mestu legendarne Šupe, jedan od onih slatkih porodičnih 

Kako čovek, uopšte, donosi neku ozbiljnu odluku? Mislim, kako da presečem, a da se posle ne kajem? Ja se, bre, danima dvoumim i koje cipele da kupim, sve mi se čini one druge su lepše! Pa se posle kajem i žderem, mnogo i dugo i za neke sitnice... Koliko ću se kajati za nešto ozbiljnije? A vidim, ljudi to ’ladno preseku, imaju spremne stavove o svemu i kao da znaju šta će se i posle deset godina dešavati. Sve nešto mislim da imaju uvid u budućnost. Možda neki horoskop, kristalnu kuglu, baba Milevu u komšiluku... Moram jednom da ih pitam, kako su tako sigurni da znaju šta hoće.

Beše nekad taj svinjokolj praznik...  Čekalo se da sneg obeli banatsku ravnicu i zemlja smrzne taman koliko treba da ne gacaš po blatu u donjem dvorištu, pa da prođe mladina, jer ne valja ništa veliko tad da se radi, pa da se namesti neka svima neradna subota – i familiji iz grada i domaćinu na selu. Doduše, naši gradski rođaci nisu baš mnogo marili i malo su nam se podsmevali zbog sujeverja, al’ smo mi zagledali crkveni kalendar i po njemu se upravljali, da ne ogrešimo dušu radeći na neki sveti dan, pa makar i ne bio crvenim slovom zapisan. Šta ćeš, navik’o seljak da

E breeee, tol'ke godine proživeh misleći da kad nešto kažem, to uradim dovoljno jasno, nedvosmisleno i bez zadnjih (često ni prednjih) namera. Neke rečenice toliko često izgovaram, da me niko više i ne čuje. Ali mi pamte facu, posebno u nekim prilikama, pa mi se dešava da kako zinem, čujem odgovor: „Znam, sad ćeš da kažeš...“

Znaš ti..., da ne budem prosta! Slušaj me, možda ćeš i razumeti nešto!

Pričamo, bre,  pričamo svi u glas, a uopšte se ne sporazumevamo. Dajemo neke izjave, misleći pri tom na nešto sasvim drugo, pa tu stvarno

Velizar ćelavi od muke. Od desnog uveta do temena proteže se ogolela koža, a one, tek izbile tanušne vlati nesvesno čupka čim razgovor o Marini sklizne na druge teme. Sluša krajičkom svesti, vrebajući trenutak kad će se ubaciti nekim sitnim sećanjem na nju i niko nema srca da ga prekine dok zagrcnuto priča. Na čas utihne, kao da osluškuje, a pogled mu se izgubi i nervozno čupkanje pojača.
Velizar je Marinu voleo dugo i mnogo i čekao je, kao u priči, da i ona njega zavoli. Predugo je čekao, toliko da su svi digli ruke od njega. Uglavnom se opijao, sedeći negde po strani društva i prostora u kojem je ona dominirala. Marina je bila centar i zamajac kruga u kojem su se, kao u kovitlacu, smenjivali likovi i događaji, u kojem se odvijao čitav varoški život.

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.