Nešto što ljudima iz gradova nikad neće biti dovoljno jasno, je i to koliko je nama iz provincije teže i komplikovanije da pratimo scenu, posećujemo koncerte, izložbe, bioskopske projekcije, pozorišne predstave. Ne postoji ta neka udobnost da pešice ili gradskim odeš par stanica do mesta dešavanja, nego apsolutna svaki odlazak na neku svirku podrazumeva da planiraš vreme, prevoz, novac koji ide za sve ostalo osim same ulaznice, ... Ako ne voziš onda se snađi za prevoz posle koncerta (u najgorem slučaju smrzavaj se do prvog jutarnjeg busa) a ako voziš, traži parking, i ne zaboravi da nema pića ako voziš! Elem, kako to već biva, taj petak ujutru je padala ledena kiša koja se uveče pretvorila u običan pljusak koji se srećom nije ledio na tlu. Ipak nije bilo lako voziti ni po pljusku ... Naročito kada sam posle dvadesetak minuta shvatio da je iz nekog razloga prestalo da mi radi grejanje u kolima! Te večeri su u Pančevu nastupili Bitipatibi a na koncert je mojim kolima išlo nas troje, dvojac iz lokalnog webzina i Vlada iz Lenhart Tapes. Dok smo se smrzavali u hladnoj kabini mog automobila, Vlada je pričao malo o beogradskom Festivalu Novo doba to jest o Fijuk sajmu malih i nezavisnih izdavača i izlagača koji će u aprilu biti posvećen kovačičkoj underground sceni ...

 

Đorđe Kadijević (1933, Šibenik) je u srpskoj javnosti poznat kao filmski autor kojeg se setimo prevashodono kada se pomenu filmovi Leptirica i Sveto mesto. Iako je režiser koji se na jugoslovenskoj sceni pojavio još šezdesetih – filmovima koji su bili deo tzv. crnog talasa – i iako je njegov rad bio najšire dostupan kroz TV seriju Vuk Karadžić RTB-a, do danas ga mlađa i srednja generacija ipak najviše poznaje po njegovim – za naše prilike pionirskim – horor ostvarenjima. Već dugo se oko Đorđa Kadijevića gradi status kultnog autora horror filmova, ali ima tome evo već desetak godina od kako se i filmski kritičari mlađe generacije ozbiljnije posvećuju ovom autoru. Počelo je to studijom U brdima horori: srpski film strave (Niški kulturni centar, 2007) i zbornikom Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, 2008) da bi se kultni status Đorđa Kadijevića definitivno potvrdio ovogodišnjim monumentalnim delom, (auto)biografijom Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017). Za sve tri ove knjige, zaslužan je niški pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac i esejista Dejan Ognjanović.

 

Daniel Kovač je rođen u Beogradu (1974), po struci je elektroinženjer. Gitarista je benda Jarboli od njegovog osnivanja, a u poslednje vreme vodi i svoj paralelni, folklorni, muzički projekat Jesenji orkestar. 

Napisao je četiri romana, jednu unikatnu knjigu, pesme za pevanje, ali i za čitanje. Voli da crta, kao što je voleo i u osnovnoj školi. Pravi crteže u kompjuterskom programu Paint, pa od njih pravi grafike koje povremeno izlaže. Pre toga je imao izvesnu karijeru ilustratora i učesnika na likovnim izložbama, ali to je već stvar za dublje istraživanje.

 

Now, I wish I could write you 

a melody so plain

That could hold you, dear lady, 

from going insane

Tog subotnjeg popodneva sam bio pun nekih sumnji. Dan pre toga sam posetio TLO Fest i po prvi put pogledao moćni nastup grupe E-Play i još jednom se uverio u bespoštednu posvećenost i profesionalnost ekipe iz benda Artan Lili. Ova dva nastupa su bila baš ono što malo po malo vraća nadu u magiju zvanu rock and roll, u taj voodoo koji kao da sve više postaje samo neka vrsta sve opskurnijeg folkora iz XX veka. Osmeh koji mi nije silazio sa lica te noći dok smo se vraćali iz Tomaševca ostajao je tu i sledećeg dana, ali je preko njega pala neka senka. To subotnje popodne sam posvetio preslušavanju snimaka sa novih nastupa ponovo okupljene grupe Slowdive. Pesme poput When The Sun Hits najbolje deluju kada im se posvetimo kao graničnom iskustvu, kada je zvuk koji izlazi iz zvučnika tako jak da je na granici bola. To je shoegaze, to je jedan od poslednjih autentičnih pravaca u rock and rollu, pravcu poslednje dekade XX veka koji je obožavanje gitare kao glavnog instrumenta mladalačke pobune doveo do vrhunca. Ni dan danas ne znam, da li je to bio kraj muzike zvane rock and roll. Znam da su i grunge i britpop bili tek prva prežvakavanja nekih već viđenih fenomena, fenomena koji su svoje korene nalazili na početku XX veka, u bluesu ...

 

 Govorio sam svima koje poznajem

Da ću četrdeseti proslaviti

Tako da se pamti a oni su govorili

Dosta si u životu napravio ludosti.

Danas je preminuo Goran Kostić Kosta, gitarista i pevač bendova Studeni Studeni i Novembar. Kosta je bio predstavnik one generacije jugoslovenskih muzičara koja su trebala da stupi u centar pažnje baš u momentu kada se velika država i velika rock and roll scena počela u krvi raspadati. Njegov bend Studeni Studeni je stigao da objavi samo jedan singl - Čisto kao suza (Search & Enjoy, 1990) - sa pet fantastičnih pesama koje su lepo nagovestile šta je sve dešava u glavama ovih talentovanih momaka iz Karlovca.  

Ali onda je u Hrvatskoj izbio rat i Kosta se preselio u Niš. Tu je nastavio sa radom okupivši novi bend kojem je dao skoro pa isto ime - Novembar (za mladež, Studeni je 11. mesec, dakle novembar). Nikad neću zaboraviti kada se na tadašnjoj novosadskoj televiziji NS PLUS vrteo spot za pesmu Irena a mi svi mislili da to peva onaj političar Nenad Čanak. Šalu na stranu, Novembar se oglasio pesmom Irena i time najavio da Kosta najstavlja sa radom tamo gde je stao sa Studenim, ako ne i bolje. 

 

Danilo Milošev Wostok (1963) je andergraund strip crtač i scenarista iz Vršca. Osim stripa bavi se i slikarstvom, videom i muzikom. Wostok je, uz pomoć ostalih svojih pseudonima, izgradio prepoznatljivu poetiku koja je amalgam mračnih priča, ljutog sarkazma i parodije uz konstantna traganja za samim granicama strip medija. Od početka devedesetih godina prošlog veka, ovaj umetnik iz Vršca je zajedno sa Pančevcem Aleksandrom Zografom predstavljao opoziciju tadašnjem prilicno nemaštovitom komercijalnom stripu, i sve do danas je pokretačka snaga u osvetljivanju domaćeg podzemlja devete umetnosti. Kao autor stripova, Wostok se kreće izuzetno širokom skalom izražavanja - kako tematski, tako i tehnički, a uopšteno govoreći, zajednička crta celog njegovog stvaralaštva se odražava u subverzivnoj reakciji na gušenje čovekove kreativne ličnosti od strane autoriteta i putem masovnih medija i političkih manipulacija. 

 

Udruženje Komar iz Kovačice (originalno KOvačička Manifestacija Alternativnih Reakcija) započelo je svoj rad vezavši se za underground muzičko-stripovski umetnički festival još davne 2003. godine. Posle mnogo lutanja i višegodišnje pauze, ove godine je Udruženje konačno dobilo i svoje prostorije - Klub Vikend. Smešten nedaleko od Gimnazije "Mihajlo Pupin", Klub Vikend je zamišljen kao mesto gde će mladi ljudi dolaziti na kafu, sendvič, sok, razgovor uz muziku, izložbe i razne umetničke projekte. Posle nekoliko koncerata - sezonu je zimus otvorio nastup beogradskog projekta Bicikl - u Vikendu je gostovao stand-up komičar Ivan Tomić sa svojom Čiča Tomičevom kolibom. Sedam dana kasnije Vikend je ugostio strip autora Danila Miloševa Wostoka i Katie Woznicki, poznatiju kao kantautorku Amanitu Dodolu.

 

Autori ove veoma značajne knjige - koja je izašla u prilično skupom ali i velikom, bogatom izdanju, uz bonus CD pride - su Saša Rakezić (strip crtač, poznat i kao Aleksandar Zograf), Predrag Popović (novinar, osnivač portala Popboks) i Goran Tarlać (novinar, prvi urednik Popboksa) i sva trojica su bili prisutni na pančevačkoj promociji knjige. Iako najavljen, Slobodan Tišma se nije pojavio, u poslednjem momentu je javio da ima glavobolju. 

Na promociji je bilo prisutno malo ljudi ali kada su u jednom momentu Rakezić i Popović pitali da podignu ruku svi koji imaju originalnu Helidonovu ploču sa albumom Nestvarne stvari - izašla u samo 920 primeraka - ruku je podigla bar trećina prisutnih. Dakle svi koji su trebali da budu tu - ti su bili tu! 

 

Nikad neću zaboraviti jednu glupo propuštenu priliku kada sam pre desetak godina mogao da idem na koncert grupe Echo and The Bunnymen u SKC-u. Na žalost tada sam odustao od odlaska na ovaj koncert jer sam morao da idem na svadbu jedno mog tadašnjeg drugara. Posle toliko godina još uvek mi je ostala velika žal za tom svirkom - ko zna da li ću ikada imati priliku da vidim ovaj meni omiljeni bend - dok sa tim drugarem na čiju svadbu sam išao više niti se družim, niti se viđam. Ovaj put sam imao sličnu situaciju, samo što je umesto koncerta Swansa trebalo da idem na neku veridbu. Ipak, ovaj put, bukvalno u poslenji momenat, ta veridba je pretvorena u jedan manji i intimniji događaj, pa sam ja otpao sa liste zvanica i - hvala bogu - ostao sam slobodan da idem na koncert grupe Swans. Eto, ...