Zinaid Miki Memišević 1950-2023

Da, znam da ti to nije bio "glavni" poziv, da si ovde bio poznatiji kao glumac, ali, za mene i moje drugare iz odeljenja uvek ćeš ostati Profesor. Sa velikim P. 

Onaj, koji je ušetao,  tog prvog časa, vitak i mlad, u džinsu, bacio dnevnik o katedru, saopštio nam svima da unapred imamo zaključene petice iz njegovog predmeta i onda krenuo da nas proziva: "A kako se VI zovete?!" 

Gledali smo, zbunjeni, to čudo, ne mnogo starije od nas, koje se nama, uglavnom klinkama (većinski žensko odeljenje) obraća sa "VI".

Bilo je to davne 1980. Bili smo "Šuvarice", druga generacija, upisani u treću godinu XIII beogradske gimnazije na smer spiker-voditelj. Jedan od predmeta toliko novih da ne da nije imao udžbenike, nego, verovatno, ni jasno definisan program, bila je "Scenska kultura". Na sreću moje generacije, za profesora iste dodeljen nam je veliki Zinaid Memišević.

         "Mi imamo ugovor,

        ugovor s kompanijom,

        ugovor s domovinom,

        ugovor sa savješću.

        I mi ćemo ga se držati

        do kraja.

        Živi ili mrtvi.

        Mi znamo da ćemo završiti

        u paklu,

        ali tamo mi ćemo biti

        najbolji." 

Koliko god da je pojava kinematografije, zajedno sa naizmeničnom strujom ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, već u 19. veku nagovestila dolazak novog doba, prvi filmovi su bili eonima daleko od nečega što danas pod njima podrazumevamo. Naime, u nekakvim začecima oni su u principu bili dokumentarni - mogli ste da gledate vozove kako promiču pored zgranutih posmatrača, ili da se radujete zajedno sa radnicima na izlazima fabrika. Sve dok se neko nije dosetio kako bi filmovi možda bili mnogo interesantniji ukoliko ne bi bili posvećeni realnim, već pre nekakvim fiktivnim likovima - čime je, po mnogima, upravo i započeo 20. vek.

Jedan mi je dnevni list tražio intervju "o svemu osim o politici", pa pošto su u nedostatku prostora objavili 1/3 teksta, ceo intervju stavljam ođe, čisto da se ne baci.

NAJPOSEĆENIJI MUZEJ

Ipak, dobre trilere uvek sam mogao da gledam, od gimnazijskih dana pa sve do sada.

Zato

U životu nisam upoznao ni jednu prostitutku. Bar mislim da nisam, jer ni jedna od onih koje sam sreo nije se deklarisala kao pripadnica najstarijeg zanata. Likovi prostitutki bili su mi znani samo iz literature i sa filmova. Međutim, za razvoj toka radnje romana koji sam pokušavao da napišem, neophodan mi je bio i lik prostitutke, odnosno po najnovijoj klasifikaciji profesija – seksualne radnice. Jeste da je to bio epizodni lik, ali bez njega se nije moglo.

Pokušavao sam interpolacijom, empatijom i misaonim gedankeeksperimentisanjem da sebi dočaram neophodni lik, ali nije išlo. Nemajući kud odlučio sam se na eksperiment in vivo.

Evo kako je to izgledalo.