Više ili manje nije bilo neprijatnih ili neugodnih pitanja ili stvari upitanih i predstavljenih na nedavno održanom skupu srpskih i izraelskih diplomata i preduzetnika, u sklopu obeležavanja jubilarnih godina u kojima se Izrael nalazi: 120 godina od 1. cionističkog kongresa u Bazelu, stotinu godina od Balfurove deklaracije, 70 godina od UN-ove odluke o podeli Britanske Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, 50 godina od ponovnog objedinjenja kontrole nad prestonim gradom države, nad Jerusalimom... Takođe je ove godine navršeno i 25 godina od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, tačnije između bezidentitetske državne zajednice koja je nastala posle rapada SFRJ, pod kontrolom bračnog para Milošević-Marković; i Države Izrael.

Naša strana ekspedicije nije dozvolila previše prostora za pitanja, kao stare, dobre, oprobane autokrate, dok je izraelska strana, kao dinamična demokratija, jedina na Bliskom Istoku i sigurno među top20 u svetu, dozvolila i ohrabrila potpitanja, što ćemo videti malo kasnije u mom prilogu. Dačić je sišao, rekao šta je imao i otišao, uglavnom, u svom stilu, zaplićući jezikom, da l', što reče Tajson, od polupripitosti, da l' od umora usled svog mukotrpnog rada u poslenstvu Države Srbije, bivši ambasadori su rekli šta imaju, bivši dopisnik Политике iz Jerusalima, Bora Erdeljan je to pažljivo moderisao. Bulumenta partijskih klinaca starletana i starletanki, je došla, i, prilično nekulturno, otišla pre početka izraelskog dela predavanja. Međutim, u celom tom srpskom partijskom jednoumlju, stejdž je oduvala jedna osoba, žena koja se tu našla na poziv organizatora iz izraelske ambasade u Beogradu, gospođa Rouzi Stivenson-Gudnajt, unuka Kapetana Vojske Kraljevine Srbije i Vojske Kraljevine Jugoslavije, rođena Amerikanka srpskog-pravoslavnog i jevrejskog duhovnog identiteta (majka Jevrejka, otac Srbin), čiji deda je bio prvi vojni ataše i diplomata Kraljevine Srbije u Vašingtonu.

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta

Ne znam kako vi, ali čini mi se da se Srbija budi lagano iz letargije. Boško mi se jako dopao sa ovom reakcijom danas. Kostić nije sa onom nepotrebnom reakcijom upućenom naprednjakuši - kako god, taj ženski lik je isfoliran i iritirajući, no Kostić bi morao da se kontroliše u svom odnosu prema ženama.

gost autor: stef

Erik Hobsbaum

„Samo Boga molim da mi oproste mrtvi.“

Tim rečima je Hose Antonio Sela završio svoju knjigu „Hristos protiv Arizone“, a ja sa njima započinjem. Istorija, uglavnom, traži grehe mrtvih ili oproštaj onih koji su grešili. Mi smo oni koji opraštaju ili presuđuju. Ni ovaj tekst nije ništa drugačiji. Mi smo sudije, sa određene vremenske distance, koje daju svoj konačni sud o vremenu mrtvih ili živih.. Kao i svaka druga  presuda ona je krajnje  subjektivna i to je pravilo koje moramo poštovati. Čovek mora imati pravo na sopstvenu misao, ona mora biti uklesana u njegovu “posebnost”. Molim vas, i nadam se, da ove stvari neće biti uzete za zlo ovome kratkom tekstu, koji iskazuje pravo na etičku granicu.

Vreme sredine osamdesetih godina 18. veka, koje je neposredno prethodilo Francuskoj revoluciji i u kome je čitavo društvo lagano tinjalo pod krhkim režimom Luja XVI, obeležava lično Bonapartino političko lutanje među različitim političkim idejama i ideologijama - od korzikanskog nacionalizma u ranoj fazi do, kasnije kada Revolucija već bukne, jakobinizma. Ono što će biti zajedničko svim idejama prema kojima je mladi Napoleon gajio simpatije je da su bile revolucionarne i da nisu bile konzervativne u tadašnjem značenju tog izraza, pod kojim se podrazumevala sklonost ka rojalističkim snagama reakcije koje su bile izazvane i uzdrmane Francuskom revolucijom.
Početna Bonapartina stajna tačka je bila eksplicitno na strani snaga akcije i Revolucije nasuprot snagama reakcije i Restauracije, što biva potpuno vidljivo kada u julu 1793. godine publikuje jedan pro-republikanski pamflet koji ga dovodi u samo središte jakobinskog pokreta, da bi uskoro postao i jednim od artiljerijskih komandanata republikanske vojske. Ovo mu daje priliku da pokaže svu raskošnost svog vojničkog talenta prilikom opsade Tulona u jesen 1793. godine, gde su republikanske snage držale opkoljen pobunjen rojalistički grad koji je imao podršku britanske mornarice, pri čemu Bonaparta precizno matematički odabira i osvaja brdo sa kojeg svojom aritiljerijom tera Britance u povlačenje, a rojaliste na predaju, odnoseći svoju prvu značajnu vojnu pobedu, bivajući i sam u ovoj bici ranjen.

Музика је свет за себе.

Звук спремно поприма вредности идеалног. Поседује унутрашњу моћ да обузме пажњу и, истовремено,  лако бива преточен у симболе за много тога другог. Његовa империја упоредива је с оним стимуланата и

Drugari, izdokonao sam, ođe u pustinju, jednu ideju, pa ću putovati da je predstavim, narednih meseci. Zanima me šta vi mislite o tome: World Serbian Congress.

U vreme boje novca, obojenih revolucija, boja prijateljstava i magije, boje vremena, ... boje po potrebi, srećne su postale boje koje mogu da se pohvale i sa nekoliko nijansi sivog, tačnije one što su pobegle od crno-belih, što jedan UK filozof kaže, „echo-chambers" društvenih mreža, u kojima jeka polako utiša, čega god da se dotaknemo, da bi donela izolovanu crnu, pa izolovanu belu, dal neke političke korektnosti ili nekorektnosti, slobode ili neslobode, duhovnog imanja ili nemanja.

Boja je i velika tema u filozofiji, našem „senzacionalističkom" shvatanju realnosti, kome je do Maksvela i sličnih, iako je uvek lepše pomisliti kako je ona tu da bi nam preko umetnosti ponudila nešto puniju od pune slobodu koju onda koristimo kao put u sledeće, više slobode, otkrivanje uvek novih niti sa kojima smo na tu realnost „nakačeni", ili niti koje smo povukli ali nismo uspeli da pokidamo kako smo pokušali da iz te realnosti iskočimo.

jedini način borbe protiv AV kleptokratije je ilegalna borba.