Novak Đoković se vratio u Australiju i osvojio Australian Open po 10. put, svoj ukupno 22. Gren Slem u dosadašnjoj prebogatoj karijeri. Osvajanjem ovog turnira se vratio na 1. mesto ATP liste gde mu je i mesto uprkos svemu što mu se dešavalo od početka prošle godine. Ovom Gren Slem titulom se izjednačio sa Nadalom po broju najvećih trofeja, pa ne postoji ni jedan relevantan parametar u tenisu po kome nije najbolji u istoriji (broj Gren Slem titula, Završnih turnira, Mastersa, broj nedelja i godina na 1. mestu, procenat pobeda...), jednostavno G.O.A.T.

 

Nekako smo se dokotrljali do 2. nedelje, a u prvoj je bila baš neobično velika "seča favorita". U ovakvoj konstelaciji (a i bilo kojoj) da je Novak potpuno fit ne bi se dovodilo u pitanje dokle može da stigne. Đokovića muči povreda zadnje lože još od polufinala Adelejda i za sada odlično krstari kroz to uz sva ograničenja u kretanju koje ima. Njegovi navijači (a i on sam, logično) se nadaju da će da se ponovi turnir ovde od pre dve godine kada je uprkos pucanju mišića u 3. kolu uspeo da stigne do trofeja (a da neće da se desi kao na US Openu 2019. kada se mučio s povredom, pa odustao u 4. kolu). Upravo u 4. kolu (sa početkom od 09h po našem vremenu) igra protiv domaćeg "Brzog Gonzalesa" Aleksa de Minora, igrača koji važi za možda i najbržeg na turu, uz to Novak u ovom meču verovatno neće imati prednost "domaćeg terena". Pobednik ovog meča u četvrtfinalu ide na pobednika meča između Rubljova i Runea (nema više lakih protivnika). 

 

Počinje Australian Open i red je da tradicionalno ispratimo. 

Najvažnija vest globalno je da se Đoković vraća posle prošlogodišnje deportacije. Novak je već osvojio "pripremni" turnir u Adelejdu, koji je bio dosta ozbiljan (iako je iz serije 250) prikazavši dosta pristojan nivo igre za sam početak sezone, ali nije bilo bez trzavica, imao je neke lakše povrede koje će valjda da prevaziđe uz pomoć svoje novo-stare fizio ekipe, a videćemo i emotivno koliko će biti čvrst prilikom povratka na svoj najuspešniji turnir na kome juri svoju jubilarnu 10. titulu.

Ovog vikenda se završava Mundijal u Kataru,

u 16h u subotu se igra utakmica za 3. mesto Maroko - Hrvatska, 

a u nedelju u istom terminu je finale i to kakvo: Francuska - Argentina,

obe reprezentacije jure 3. titulu, a u igri je i istorija fudbala posebno za neke pojedince...

 

Ceo svet, ne samo fudbalski je prilično zaokupljen ovim događajem, međutim glavna fudbalska i ljudska tema u Srbiji je Siniša Mihajlović koji ovde bio legenda, ali u Italiji još još veća, a i globalno.

U Kataru su mu okupljeni velikani odali simboličnu počast, čak je i sam predsednik FIFA-e to učinio i to je današnja glavna vest u svetu fudbala :(

 

Mnoge legende su poslale poslednji pozdrav najboljem izvođaču "slobodnjaka" u istoriji, samo neka od zvučnijih imena su Barezi, Nesta, Batistuta, Vieri, Maldini, Materaci...

Ostalo je još 8 ekipa na Mundijalu, neki od "viđenijih" su već ispali (neki se nisu ni plasirali), ali realno je ostalo 8 ekipa koje su ionako najviše zaslužile da budu u samoj završnici šampionata.

 

Posle bitke svi su generali, mada generalno ja se ne osećam "naknadno pametnji".

 

I pre prvenstva smo znali da nam je odbrana slabiji deo tima, ali nismo očekivali da bude baš ovoliko bušna. Takođe srednji red je podbacio jer nije uspevao da ostvari dominaciju na terenu i da poveže linije, a i napad je često bio previše odsečen. 

Ne znam da li ste svesni i ne bih da mračim, ali 

 

Iako je za otvaranje odabrana utakmice Katar - Ekvador (koju većina ne bi ni gledala da nije bila uz ceremoniju otvaranja), pravi početak SP je bio utakmicom Argentina - Saudijska Arabija! 

 

Prethodnog dana su Englezi ugazili nesrećne i hrabre Irance, Nizozemci su u finišu slomili oslabljene Senegalce, a podmlađeni Ameri su posle vođstva uzeli bod Velšanima.

Ipak utakmica između "domaće" KSA i precenjeno favorizovane ARG je imala sve (nije bilo baš crvenih kartona...).