Sava Blagojev

/ 14.06.2009. u 19:51

Komentari: 55
Čitanost: 20984
/
Preporuke: 2880
/

Napomene iz biografije:

Rođen je 25. januara 1905. godine u selu Nudolu kod Grahova u Crnoj Gori u siromašnoj seljačkoj porodici

Tri razreda osnovne škole završio je u susednom selu Zaslapu. Zatim tipična sudbina onog koji je već rođenjem lišen bilo kakve perspektive - sudbina siromašnog nadničara: rad u polju, rad na pilani, rad u rudniku Trepča...

Sasvim logično, očekivano i konsekventno, učlanio se i postao aktivan u radničkom pokretu. Zaposlio se u Beogradu, jedno vreme kao grafički radnik, zatim kao građevinac, ali je zbog članstva u KPJ proteran iz Beograda u mesto rođenja.

Nakon velike provale partijske organizacije u Crnoj Gori 1936, uspeo je da izbegne hapšenje i 9 meseci proveo je u ilegali, krijući se od žandarma.

Zatim je uhapšen, oslobođen na sudu, pa ponovo uhapšen 1940, i ponovo pušten.

Nakon toga žandarmerija ga je tražila da bi ga internirala u logor za komuniste, pa je ponovo prešao u ilegalu.

Narodni heroj Sava Kovačević i Vojin Popović 1942.

U javnosti se pojavio ponovo kad je izbio aprilski rat, prijavivši se u Grahovu kao dobrovoljac u vojsku. Žandarmi su ga međutim uhapsili, ali ga je masa okupljenih demonstranata oslobodila iz zatvora.

Ukratko, tipičan čovek iz naroda svog vremena. Delio je sudbinu velike većine - krajnje siromašan, već poreklom lišen bilo kakve perspektive, ali željan napretka, znanja i slobode. Nije mu bila neophodna nikakva teorija da bi otkrio nepravednost sistema - kao i većina drugih, on je tu nepravdu živeo.

Živog duha, željan znanja, samouk ali načitan, otresit i hrabar, brzo je zadobio poštovanje svoje okoline.

To što je nakon ustanka pri organizaciji jedinica postavljen za komandanta Nikšićkog NOP odreda, bilo je samo kodifikacija stvarnog, spontano stvorenog stanja na terenu.

Tek njegova hrabrost u ratu napravila je od njega pravu legendu. Među brojnim njegovim herojskim podvizima koji su se prepričavali, isticalo se skakanje na italijanski tenk i zarobljavanje tenka sa posadom u Vilusima 25/26. novemhra 1941, kad su Grahovski bataljon Nikšićkog NOP odreda i partizani Banjana i Lastve u oštroj dvočasovnoj borbi, razbili i prinudili na predaju italijansku motorizovanu kolonu (iz divizije "Marke") jačine 4 tenka, 4 kamiona i 2 motocikla, sa oko 140 vojnika. Neprijatelj je imao 11 mrtvih i 22 ranjena; zarobljeno 77 vojnika i 5 oficira (među kojima komandant garnizona Bileća). Zaplenjena je celokupna oprema kolone: 3 ispravna tenka, 3 kamiona, 1 motocikl i 110 pušaka.

To je bio njegov prvi tenk.

Laki italijanski tenk kojeg je zarobio Sava Kovačević u Vilusima novembra 1941.

Pola godine kasnije, posle nebrojenih teškoća, neprekidnog pritiska nadmoćne sile, gladi, ali i ozbiljnih grešaka, došlo je vreme neminovnog povlačenja. Dvadeset četvrtog maja 1942, u nedelju, na Duhove, Sava je održao govor postrojenim jedinicama i okupljenom narodu. Naglasio je da one koji kreću čeka trnovit put, da svako ko se ne oseća spremnim ili sposobnim, ostane. Ali da oni koji ostaju paze da se u tom teškom vremenu ponesu časno i partiotski, i da povratak svoje vojske dočekaju svetla obraza.

Kad je 11. juna 1942. na Zelengori formirana 5. proleterska brigada , Sava je postavljen za njenog prvog komandanta. Svoju brigadu vodio je kroz brojne samostalne i kombinovane operacije. Na primer, napad na Jajce novembra 1942, na Prozor 15-17 II 1943, Konjic 22-26. II 1943, Nevesinje 20-28. III 1943, Gacko 1. IV 1943. Na Javorku u saradnji sa 2. divizijom 1. V 1943. razbio je italijanski puk, na Bioču njegovi bataljoni učestvovali su 15. V 1943 u razbijanju još jednog - doduše pod komandom drugog heroja, Nika Strugara.

20. II 1943. u Ostrošcu na Neretvi uzeo je svoj drugi lični tenk, ali o tome posebno malo opširnije.

U Vrhovnom štabu smatran je za hrabrog i sposobnog zapovednika srednjeg nivoa, ali bez većeg kapaciteta za napredovanje. Jedini od komandanata proleterskih brigada, ostao je na istom komandnom mestu celu godinu dana.

Ipak, kad su uvedeni činovi, 1. V 1943, dobio je čin pukovnika.

Uoči samog raspleta bitke na Sutjesci, 6. juna 1943, pošto se štab divizije podelio na dva dela, imenovan je za komandanta Treće udarne divizije.

Smrti se nije plašio, a sramote nije imao zašto, pa je svoje vojnike viteški i dostojanstveno poveo za sobom u poslednji juriš.

Poginuo je u jurišu, na čelu svojih boraca, u nedelju, 13. juna 1943. oko 11 sati pre podne, presečen nemačkim mitraljeskim rafalom. I o ovome vredi malo opširnije.

Za narodnog heroja proglašen je 6. jula 1943. Takođe posmrtno, odlikovan je i sovjetskim Ordenom Kutuzova.

postavite na |

Komentari (55)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

gorran2 20:06 14.06.2009

Drugi Savin tenk

ŠTAB BRIGADE PROTIV TENKOVA

Februar je. U dolini Neretve kao da je proljeće. Sunčano je i toplo. Jedinice su na položajima, Štab brigade u Ostrošcu.
Dvadesetog februara u prepodnevnim časovima prepucavao se Peti (zijametski) bataljon s ne baš upornim neprijateljem, koji je nastupao iz pravca Rame. Tu, odmah pored položaja bataljona, prolazi željeznička pruga, ali na nju malo ko obraća pažnju. Neće neprijateljevi vozovi ni pokušati da se pojave.
Vozovi zaista neće. Ali pometnju izazvaše tenkovi. Pojavili su se iznenada, iza jedne okuke. Idu njih tri, željezničkom prugom. Na njima talijanski vojnici, načičkani kao grozd jedan do drugog, koliko ih može stati.
Niko nije ni pomišljao da je nešto ovako mogućno. I dok su se borci pribrali od iznenađenja, sve je bilo kasno. Tenkovi su prošli, pripucalo se za njima, ali od toga slaba vajda. Tenkovi nisu otvarali vatru. Čak su vojnici sa njih mahali rukama, kao da pozdravljaju.
Hitaju tenkovi ka Ostrošcu, a tamo je štab brigade. Zabrinuti ostadoše Zijamećani na položajima.
I štab je bio iznenađen. Čudili se drugovi u njemu zašto tenkovi ne idu lijevom obalom rijeke, cestom, nego prugom? Ali, svejedno, Sava nije oklijevao; naredio je da članovi štaba i kuriri dočekaju tenkove. U Ostrošcu je i Četa pratećih oruđa, ali je njen položaj takav da trenutno ne može ništa pomoći.
Komandant Sava i komesar Dragiša ugrabili su toliko vremena da jednu šinu prepriječe preko željezničkog mosta na Neretvici, nadajući se da će onemogućiti prolazak prvom tenku. Ako to us-piju, onda bi sa ostalim bilo lako.
Tenkovi su se sasvim približili Ostrošcu. Talijani sa njih i dalje mašu rukama. Ili žele da podvale i prođu bez borbe, ili stvarno ne znaju da su razbijeni ne samo u Rami (nju je zauzela Deseta hercegovačka) već i ovdje. Ali brzo prestaše da mašu poslije mitraljeskih rafala koji ih dočekaše sa uzvišenja iznad mosta. Vojnici skaču sa tenkova i traže zaklone pored pruge, a tenkovi pojačaše brzinu i pojuriše k mostu. Prvi s lakoćom odgurnu prepreku koju mu postaviše komandant i komesar brigade, i produži ka selu Lisičiću. Drugi i treći nisu više imali pred sobom gvozdenu prepreku, već dvojicu iskusnih starješina i boraca. Kad naiđe drugi tenk, Sava povika: "Ovaj je moj, komesare", i skoči na tenk. Na treći — skočio je Dragiša. Stotinak metara im je trebalo da pređu na tenkovima dok nisu savladali posade. Komesar je tom prilikom ranjen u obje ruke. Najprije od metka iz tenka, a onda ga je zakačilo i parče bombe, možda i od onih koje su borci iz Prateće čete bacili na tenk.
Tako su zaplijenjena dva ispravna tenka. Onaj što je prošao nije bio ništa bolje sudbine — dočekali su ga i uništili borci Prvog bataljona.
Dok su se komandant i komesar obračunavali s tenkovima pomoćnik komesara Andro Mugoša i kuriri štaba činili su to sa onima što su s tenkova poskakali pored pruge, na desnoj strani Neretvice. Većina ih nije bila raspoložena za borbu, predavali su se čim bi ih ugledali partizani. Među borbenim naročito se isticao jedan korpulentni crnokošuljaš, s kojim se uhvatio ukoštac komandir kurira Savo Kadović. Rvali su se, sa noževima u rukama. Aga Đurović, kurir, ne može da pomogne Savu, boji se da ga metkom ne zakači, a pokreti dvojice protivnika su isuviše žustri i nepredvidljivi. Talijan je, prije nego što se smirio zauvijek, uspio samo toliko da vrhom noža zakači Savov nožni palac!
Neobično i iznenadno se sve ovo dogodilo. Niko se tome nije nadao, i sva je sreća — da niko od partizana nije poginuo. Samo dvojica ranjenih.
Štab je krenuo dalje, ka Konjicu.

(iz spomen-knjige 5. proleterske brigade)

* komesar Dragiša je inženjer Dragiša Ivanović, politički komesar 5. proleterske brigade i legendarno hrabar borac. Posle rata nastavio je naučnu specijalizaciju. Jedno vreme bio je rektor BU, i napisao je nekoliko relativno pristojnih udžbenika iz fizike. Popularne su šale na njegov račun kako je "pobijao Ajnštajnovu teoriju relativiteta sa stanovišta marksizma-lenjinizma"

Incident se dogodio nakon što su Prva dalmatinska, peta crnogorska i Deseta hercegovačka likvidirale 17. februara garnizon u Prozoru, pa je Peta brigada preko Ostrošca krenula prema Konjicu da bi ga napala, a Četvrta jednovremeno napala italijanski garnizon u Jablanici, što je izazvalo haos i uzbunu među italijanskim snagama u dolini Rame.

gorran2 20:06 14.06.2009

Sava na Sutjesci

Bitka na Sutjesci velika je, i meni zanimljiva tema. Ovde ću se zadovoljiti samo sa par napomena, koje se na neki način tiču komandanta Save.

Najpre jedan disclaimer opšteg tipa: svako ko je bio vojnik, zna kolika je suštinski nepremostiva udaljenost između plana u štabu i stanja na terenu. Još je Napoleon primetio da i najbolji ratni plan traje samo do trenutka dok se ispali prvi metak. A on je bio najveći vojskovođa.

Na Sutjesci je, slično kao i na Neretvi, Tito više puta menjao plan, i izdao je priličan broj međusobno suprotnih naređenja.

U prvoj fazi, Tito je imao ideju da bi ojačana 1. proleterska divizija pod komandom Koče Popovića mogla zauzeti Foču i otvoriti rupu u nemačkom sistemu. Za taj plan niti su izdvojene dovoljne snage, niti su adekvatno postavljene, niti su dovoljno jasno i energično upotrebljene. Koča privatno nije verovao u taj plan u tom obliku, i iskoristio je nemački bočni napad kod Gradca 25. V da ga obustavi, i orijentiše se na prelaženje na levu obalu Tare.

Tito je bio nezadovoljan ovakvim ishodom, ali je prihvatio povlačenje preko Tare kao neminovno. Ono je okončano 29.V rušenjem mostova preko Tare.

Samo 5 dana kasnije, 3. VI, pod dojmom izveštaja o nemačkim nastupanjima sa raznih pravaca, Tito je sazvao sastanak rukovodstva u Mratinju.

Na tom sastanku doneta je odluka o disperziji, odnosno širenju operativnog prostora. Odlučeno je da se Glavna operativna podeli na dva dela. Zapadna grupacija trebalo je da se probije preko Zelengore na zapad ili na sever, dok je istočna grupacija trebalo da se probije nazad preko Tare u Sandžak.

Teorijski gledano, odluka nije bila neispravna. Težište operacija zaista se pomeralo na zapad, prema Zelengori, i područje Sandžaka nije bilo tako gusto posednuto.

Ipak, postojali su otežavajući činioci.
Jedan od njih bila je Centralna bolnica, sa više hiljada ranjenika, od kojih bar 700 nepokretnih.
Drugi je izuzetno težak teren kanjona Tare, niz koji se trebalo spustiti pod borbom, a zatim se pod borbom popeti na drugu stranu.
Treći, nepogodno vreme sa čestim provalama oblaka koje je Taru pretvorilo u planinsku bujicu, praktično nesavladivu pomoću improvizovanih sredstava kojima se jedino raspolagalo.

S obzirom na ove okolnosti, istočna grupa je od 6. do 8. VI nekoliko puta dobila naređenje da se uputi maršem na zapad, i uhvati vezu sa zapadnom grupom, i nekoliko puta naređenje da naprotiv nastavi sa pokušavanjem prelaska Tare.
Uostalom, borbe na Zelengori bile su izuzetno žestoke i neizvesne, i niko nije mogao garantovati prihvat istočnoj grupi.

Na kraju, sve se završilo s polovičnim rešenjem. Jedan deo snaga istočne grupe (7. banijska divizija) usiljenim maršem se probila na Zelengoru i tamo bukvalno u poslednji čas 10.VI bila prihvaćena od 4. crnogorske brigade uz obostrane krajnje napore i ekstremno zalaganje.

Drugi deo ostao je izolovan i prepušten sam sebi. Treća udarna divizija u nešto izmenjenom sastavu: Treća i Peta proleterska, Prva dalmatinska i Mostarski bataljon Desete hercegovačke brigade. Plus Centralna bolnica, i veća grupa većnika AVNOJ-a.

Ovom grupom rukovodili su Milovan Đilas i Ivan Milutinović, kao ovlašćeni delegati Vrhovnog štaba, i Sava Kovačević kao operativni komandant, kao novopostavljeni komandant divizije.

9. VI ova grupa poslala je svoju poslednju poruku Vrhovnom štabu. Đilas je poručio: Nemojte nas čekati.

Ali to nije kraj.
Odavde prava priča tek počinje.

gorran2 00:07 15.06.2009

odnos snaga

Postoji i četvrta otežavajuća okolnost:
10. VI nemačka komanda pogrešno procenjuje da je zapadna grupa izolovan incident, a da je istočna glavna, da se u njoj nalazi Tito, i da na nju treba orijentisati glavni udar.

Tako dolazimo do retko zabeleženog odnosa snaga: Prema snagama kojima komanduje Sava Kovačević, i koje u tom trenutku broje oko 1500 zdravih, mada ekstremno iscrpljenih i izgladnelih boraca, i bar 3.000 ranjenika i bolesnika - stoje nemačke snage od nekih 50.000 ljudi (1. brdska divizija, 7. SS divizija, 118. lovačka divizija, 4. puk "Brandenburg" ).

Ne treba izgubiti iz vida ni oko 300 aviona, koji koriste svaki trenutak lepog vremena, i bukvalno vise nad glavom.

Kao ni artiljerijsku "pokrivenost". Tri nemačka artiljerijska puka raspoređena su severno (preko Tare), zapadno (preko Sutjeske), i, od 7. VI i južno od Savinih snaga. Tog dana su, naime, borci 7. brdskog artiljerijskog SS-puka izvukli bateriju topova na vrh Maglića (kota 2386), na koji se i koza uspne sa naporom.

Uz pomoć svojih izvanrednih artiljerijskih izviđača, nemačka artiljerija na taj način pokriva gotovo svaku stopu teritorije na kojoj se nalaze partizani. Anegdota iz 3. krajiške brigade rečito govori o tome: njena komora je, naime, nasuprot naređenju, pokušala da iskoristi maglu i da naloži vatru radi spremanja nekog jela. Magla se, međutim, iznenada podigla, a prva granata koja je odmah potom doletela, pogodila je u sam kazan, i ubila troje ljudi.

Ovo je samo jedno od čitavog niza svedočenja o gotovo snajperskoj precznosti nemačke artiljerije.

gorran2 00:39 15.06.2009

strategija i taktika

Opšta direktiva koju su rukovodioci istočne grupe dobili od Vrhovnog štaba, sastojala se u tome da treba sačuvati živu silu u najvećoj mogućoj meri, i tome prilagoditi strategiju i taktiku.
Vrhovni štab sugerisao je razdvajanje u veći broj manjih grupa koje bi izbegle direktni nemački udar, i zatim se noćnim marševima prebacile u pozadinu.

Ostao je međutim problem ranjenika, koje nije bilo moguće izvući ovakvim manevrom.

Diskusije koje su vođene među rukovodiocima u ovom periodu ostale su velikim delom nepoznate.
Uglavnom, plan koji je usvojen i sprovođen, sastojao se u sledećem:

- Centralna bolnica će biti rasformirana. Nepokretni ranjenici biće posakrivani po nepristupačnim pećinama u Planini Pivskoj, a bolničarke će biti ostavljene da se brinu o njima. Nakon proboja, biće čim je pre moguće biti poslat odred boraca da se pobrine za njih

- Sve ostalo medicinsko i radno osoblje bolnice, kao i drugih neboračkih službi, biće naoružano, i formirano u borbenu jedinicu - Dopunski bataljon.

- Od pokretnih ranjeka biće formiran ešalon koji će se kretati zajedno sa borbenim jedinicama i uz njihovu pomoć

- Borbene snage biće podeljene u tri grupe, i dejstvovaće kao jedinstvena operativna celina u cilju usredsređenog proboja nemačkog obruča.

- Prva borbena grupa - prethodnica, koju je sačinjavala Prva dalmatinska brigada, imala je zadatak da nasilno izviđa neprijatelja u dolini Sutjeske, te da napadom izbori mostobran u visini sela Vrbnice na Zelengori, i da ga održi do pristizanja druge borbene grupe.

- Druga borbena grupa - uglavnom Peta proleterska brigada - imala je zadatak da obezbedi bokove, te da posedne stvoreni mostobran, i na njemu prihvati zaštitnicu (Treću sandžačku proletersku brigadu) sa ešalonom ranjenika

- Odatle bi prikupljene snage Divizije trebalo da koncetričnim udarom izbore sebi prolaz na sever, putem kojim su pre njih prošle ostale snage.

Ovaj plan očito je usmeren na spašavanje što više ranjenika, i zbog toga insistira na održanju Divizije kao jedinstvene operativne formacije. Time se, očigledno, zdravi borci i borbene jedinice izlažu mnogo većoj opasnosti i pred njih se stavlja mnogo teži zadatak.

Nemoguća misija, kako će se pokazati na kraju.

gorran2 14:38 15.06.2009

Prethodnica i mostobran

kao što je Savinim planom predviđeno, Prva dalmatinska je jedanaestog kasno posle podne izbila na Sutjesku u okolini Tjentišta (muslimanskog sela koje su četnici sravnili sa zemljom 1942).

Međutim, među Nemcima na Sutjesci još je vladala izvesna konfuzija. Najpre je, do 5. VI borbenom grupom na položaju Popov Most-Košur-Borovno komandovao potpukovnik Görtler, zatim je s pojačanjem došao i preuzeo komandu potpukovnik Tribukeit.
A kad se obruč zatvorio, kad se sa njima 10.VI spojila borbena grupa "Annacker" koja je napadala preko Tovarnice, komandu je preuzeo potpukovnik Annacker.

U skladu sa instrukcijama odozgo, Annacker je postavo zaprečnu liniju i počeo utvrđivanje na najboljoj izabranoj liniji, po visovima neposredno zapadno od Sutjeske. Međutim Annackerova borbena grupa bila je šarolikog sastava - njemu je bio pridodat i bataljon "Wagner", (1 bat. 14. SS-puka, pod komandom majora Wagnera).

Ovaj bataljon je u tom pozicioniranju zaposeo pogrešnu lokaciju, i ulogorio se u samoj dolini Sutjeske - dakle ispred, odnosno ispod nemačke utvrđene linije.

Tu je jedanaestog posle podne došlo do sudara bataljona "Wagner" i Prve dalmatinske.

Moj drug Ante Damić bio je tada komesar čete u Trećem bataljonu Prve dalmatinske.

gorran2 15:49 15.06.2009

Dalmatinci i esesovci

Sve se desilo u nekoliko minuta. Dalmatinci su ugledali nemački logor s leve strane reke. Istovremeno, nemačka patrola sa psima nabasala je na partizansku prethodnicu s desne strane reke.

Štab brigade naredio je postavljanje teških mitraljeza u liniju (svaki bataljon imao je po dva). Pod zaštitom vatre iz ovih mitraljeza, partizani su izvršili juriš, razbili esesovce i zauzeli nemački logor.

Sutjeska je skromna rečica, ali je u to vreme bila veoma nabujala od čestih provala oblaka. Pošto su likvidirali nemačku patrolu, partizani su se pri jurišu poslužili i sajlom koju je nemačka partola prebacila preko reke.

Brigada je imala naređenje da probije nemačku zaprečnu liniju, uklini se u visini sela Vrbnice, (nekih 7-8 km u dubinu) i oformi mostobran. Nakon prelaska, štab brigade je, u skladu s naređenjem, poslao Prvi i Četvrti bataljon, i Prvi bataljon Pete crnogorske (tokom prethodnih dana došlo je do zamene bataljona) prema Vrbnici, a Treći bataljon ostao je radi obezbeđenja veze u dolini Sutjeske.

Međutim, oko 21h Nemci su posle furiozne artiljerijske pripreme izvršili snažan napad na Treći bataljon, i jednostavno ga raspršili. On se po grupama tokom noći probio za Brigadom prema Vrbnici.

Brigada je 12. VI predanila u okolini Vrbnice, trudeći se da je obližnje nemačke snage ne otkriju.

Formiranje i branjenje mostobrana bilo je jednostavno iluzorno, s obzirom na odnos snaga (oko 30:1), i na činjenicu da su snage drugog Savinog ešalona bile udaljene oko jedan dan marša.

Oko ovoga je svojevremeno postojala kontroverza - ali čisto sumnjam da to danas više nekoga zanima.

gorran2 01:56 16.06.2009

Dvanaesti

Tako je Sava dvanaestog ujutro ostao bez prethodnice i mostobrana.

Situacija je zahtevala hitne izmene i preispitivanja plana. Međutim, nije bilo mnogo opcija na raspolaganju.

U stvari, ostala je samo jedna realistična opcija: razdvojiti se na veći broj manjih grupa, prikriti se preko dana, i tokom noći probijati se po grupama kroz nemačke linije u raznim smerovima.

Međutim, odlučeno je drugačije. Neki preživeli komandanti u svojim sećanjima oprezno i maglovito aludiraju na polemike do kojih je došlo u štabu. Spominje se i to da je Sava govorio povišenim tonom.

Uglavnom, njegova odluka je bila: Divizija ostaje celina, prikuplja se kao celina tokom dana, 12. juna, što bliže Sutjesci, i tokom noći 12/13 na juriš probija nemački obruč, stvara mostobran, prebacuje ranjenike, i kao celina sa sve ranjenicima maršuje prema cesti Kalinovik - Foča.

Tako je otprilike izgledalo njegovo naređenje koje je izdao komandantima bataljona. Vrlo težak zadatak, ali se moglo računati na prednost noćnog napada.

Plan je ipak bilo nemoguće ostvariti. Dvanaestog uglavnom nije bilo magle, tako da je nemačka artiljerija praktično ukočila sve pokrete jedinica.

Osim toga, Nemci su sa dva ispada ugrozili položaje Divizije na mestu koncentracije, na samom Vučevu.

Sa juga, preko Trnovačkih jezera, pojavila se kolona 7. SS divizije, u pokretu ka Dragoš Sedlu i Tjentištu, što je zahtevalo intervenciju dva bataljona.

Sa severa, od Popova Mosta, zapretila je grupacija iz sastava 118. lovačke divizije. Njoj se najpre suprotstavio štab Pete brigade i njena Prateća četa, da bi na kraju stigli Treći i Četvrti bataljon Pete brigade, iz trka je napali i odbacili daleko nazad.

Međutim, ove pobede bile su jednako pogubne kao i porazi. Umesto da ima prikupljene snage na mestu napada, na Sutjesci, Savine snage su dvanaestog uveče bile potpuno rastrojene - dva bataljona daleko na severu, dva na jugu, a Treća sandžačka daleko nazad.

I, što je još gore, borci su bili premoreni i na ivici umiranja na nogama od gladi i napora.

Tako je pala poslednja noć Divizije.

gorran2 02:13 16.06.2009

Spomenik na Tjentištu

gorran2 02:34 16.06.2009

Poslednja noć

Noć koja je pala, bila je mračna i uglavnom bez mesečine.

Uska, strma i klizava, blatnjava staza koja vodi sa Vučeva preko Dragoš Sedla prema Tjentištu, bila je zakrčena ranjenicima. Ovi su se kretali beskrajno sporo i mučno, i usporavali pokret vojnih formacija.

Nemci su imali ubeležene artiljerijske elemente tačaka na stazi kojom su partizani morali proći, pa su povremeno naslepo otvarali artiljerijsku vatru.
Ne bez uspeha.

Ono što je izgubljeno tokom prethodnog dana, noć nije uspela da nadoknadi. Umesto noćnog napada i noćne borbe, kad su prednje jedinice prilazile Sutjesci, već je uveliko svitala zora.

Iscrpljenost i umor boraca samo su se povećali.

gorran2 02:34 16.06.2009

Dragoš sedlo

gorran2 23:47 16.06.2009

Trnovačko jezero

gorran2 23:48 16.06.2009

Maglić

gorran2 23:51 16.06.2009

Vodopad Skakala sa Dragoš Sedla

gorran2 23:52 16.06.2009

Zelengora sa Dragoš Sedla

gorran2 23:52 16.06.2009

Nedelja, trinaesti. Zora u dolini.

Za promenu, posle promenljivog vremena sa čestim nepogodama, svanuo je vedar i lep miran junski dan.

Nedelja, trinaesti.

Na Sutjesku su pred zoru izbila tri bataljona iz tri brigade: 2. bataljon 1. dalmatinske brigade, Mostarski bataljon 10. hercegovačke i 2. bataljon 5. crnogorske.

Oko reke nije bilo nikakvog znaka neprijatelja. Vladala je potpuna tišina.
Među borcima je prostrujala iracionalna nada da Nemaca više nema, da su jednostavno iz nekog neobjašnjivog razloga otišli.

Ali, bilo kako bilo, moralo se napred - nije bilo drugih opcija. Štab 5. crnogorske brigade preuzeo je komandu, i uputio Drugi bataljon 1. dalmatinske prema Krekovima, (uništenom muslimanskom selu), desno od njega Mostarski bataljon 10. hercegovačke brigade a levo 2. bataljon 5. crnogorske brigade.

Iznad doline dizali su se visovi Ozrena, Pleća i Vilenjaka, a na središnjem pravcu isticalo se brdo Košur, za koje su 12 dana, 29.V - 9.VI vođene ogorčene borbe.

gorran2 23:53 16.06.2009

Kosturnica

gorran2 01:39 17.06.2009

Nemci

Nemci su smišljeno postavili svoje položaje, ne na samoj reci, nego na liniji prvih dominirajućih uzvišenja. Položaji su se sastojali od sistema dobro kamufliranih zemljanih rovova i bunkera u visini tla, iz kojih su svojim automatskim oruđima imali širok pregled i pokrivali pristupni teren.

Položaji su bili duboki, višeredni, sa pažljivo organizovanim artiljerijskim i minobacačkim grupisanjem.

Uvučenost linije rovova u brda u odnosu na reku, omogućila im je još jednu značajnu prednost. Tako su kontrolisali ne samo neposredni pristupni prostor rovovima, nego su na otkrivenom terenu imali kao na dlanu na meti svojih teških mitraljeza, topova i minobacača i osnovne položaje na kojima bi trebalo da se prikupe i organizuju jedinice koje bi ih napale, kao i prihvatne položaje na kojima bi te jedinice trebale da se reorganizuju u slučaju odbijanja juriša.

7-8 km severno, u području Popovog Mosta (još jednog uništenog muslimanskog sela) smešten je štab 118. divizije, položaji dalekometne artiljerije i rezerve.

Sa juga, od kanjona Sutjeske, s leve i desne strane, nastupala je 7. SS divizija, odlučna da u toku dana raščisti obe strane reke.

Partizani - glavnina 3. divizije i ranjenici - nalazili su se između čekića i nakovnja, a udarac bi svakako usledio tokom dana.

Nasuprot svim izgledima - koji ni u jednom ni u drugom slučaju nisu bili dobri - partizani su se međutim opredelili da napadnu prvi.

Mnogo bi lakše bilo da je noć, ali sad više ta mogućnost nije postojala. Ili čekati i primiti fatalaan udarac tokom dana, ili krenuti napred, i zadati udarac.

A Savino naređenje bilo je kristalno jasno: napred u napad energično i bezobzirno.

gorran2 02:26 17.06.2009

Nedelja, trinaesti. Pakao.

Štab Pete dosledno je sprovodio Savino naređenje. Bez oklevanja uputio je tri prednja bataljona napred, preko reke.

Bataljoni su nastupali oprezno, u mukloj tišini. Ništa nije odavalo. Čitav sat vremena - ili duže - ništa se nije događalo.

A onda se u trenutku otvorio pakao. Pod Košurom, pred Krekovima, prednji delovi sve tri kolone iznenada su se našli pod uraganskom bliskom vatrom iz kamufliranih bunkera koje do tada nisu otkrili. Broj žrtava je brzo rastao. Delovi koji su pokušali da se jurišem i uklinjavanjem oslobade neprijateljske ubitačne vatre, razbijeni su, desetkovani i naterani na povlačenje.

Pod iznenadnim vatrenim udarom jedinice su ustuknule, pokušavajući da se izvuku iz ubitačne vatre i pripreme za juriš. Međutim, vatri automatskih oruđa koja ih je uporno pratila tada se pridružio i pljusak granata iz topova i minobacača. Štabovi četa i bataljona imali su velike probleme da održe svoje snage prikupljene i organizuju ih.

Tokom ovog perioda reorganizovanja, sa novim delovima Pete pristigao je štab Divizije. Iz doline su vijugali prednji delovi Treće sandžačke.

Sava je obišao položaj, i energično zatražio od komandira četa da prikupe svoje ljude. U kritičnim situacijama često pomaže energičnost, pribranost i drskost.
Možda bi bilo bolje da su ranije izabrana neka druga taktička rešenja.
Međutim, sad je bilo kasno za ta premišljanja. Divizija se našla u najtežoj mogućoj situaciji, u situaciji da mora da juriša na 20 puta nadmoćnijeg utvrđenog neprijatelja preko relativno otkrivenog terena, i to u sred bela dana.
Energičnost i drskost je bila ispravna odluka. Diviziju je hitno trebalo izvući iz podređenog položaja, a najbolji način za to je odsudni juriš. Mnogi će poginuti - većina verovatno - ali će se - u slučaju da se ostali probiju - tako redukovati vreme u kojem je ljudstvo izloženo ubitačnoj vatri.
Bolje pravo kroz žestoku vatru, nego ostati na meti i trpeti duže vreme ubitačnu vatru koju je nemoguće izbeći.

Sava je preneo naređenje: juriš, nema odustajanja. Osetio je da nastupa presudni trenutak. Izvadio je svoj parabelum, uzviknuo "za mnom", zamahnuo rukom, i potrčao na čelu svojih ljudi.

Pao je gotovo odmah, pogođen mitraljeskim rafalom preko grudi. Umro je na mestu. Neko iz štaba prebacio je šinjel preko njega, da ga vojska ne vidi. Međutim, štrčale su njegove prepoznatljive žute čizme.
Prema nekim sećanjima, bilo je oko 11 sati pre podne.

Kroz ljudsvo je prostrujao glas: pogibe Sava.

A juriš se - uprkos snažnom zamahu - slomio o nesalomljivu nemačku liniju. U kratkom roku, za nekih pola sata, preko polovine ljudstva izbačeno je iz stroja.

Sa Sutjeske izlazile su na poprište nove jedinice, i odmah se, po bataljonima, razvijale i kretale na juriš. Pakao nije oslabio ni za trenutak, a žrtve su se umnožavale velikom brzinom.

Uspeha međutim nije bilo. Jedino se 4. bataljon 3. sandžačke, sa grupama boraca iz drugih bataljona Treće i pete, probio kroz nemačke linije kroz gusto rastinje u kanjonu Usovičkog potoka. Sve ostale jedinice uporno su se prikupljale na platou oko Tjentišta, reorganizovale pod ubitačnom vatrom, i kretatale u nove smrtonosne juriše.

Nakon nekih 6 sati paklene borbe i primanja paklene vatre, Divizija je oko dva posle podne primila završni udarac. Kad je ocenio da je nastupio pravi trenutak, Generalleutnant Josef Kübler je ubacio svoj završni adut. Od rezerve formirao je snažnu udarnu grupu, i ona je sa severa, od Popovog Mosta, energično udarila u bok snagama Treće divizije na platou Sutjeske. Ovaj dobro plasiran finalni udarac konačno je rastrojio unutrašnju organizaciju Divizije, i naterao njene borce da se u provizorno formiranim šarolikim grupama, bez plana i centralnog rukovođenja, prinudno i brzo povlače prema jugu.

Od tog trenutka Divizija kao organizovana jedinica nije postojala.

omega68 15:13 17.06.2009

Re: Dalmatinci i esesovci

Prvi i Četvrti bataljon, i Prvi bataljon Pete crnogorske (tokom prethodnih dana došlo je do zamene bataljona) prema Vrbnici,

Šta je bilo sa njima?

omega68 15:18 17.06.2009

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Možda bi bilo bolje da su ranije izabrana neka druga taktička rešenja.

Dobro su i prošli ko ih je sve vodio...
A gde je tad bio ''drug '' TITO?

NNN 15:43 17.06.2009

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Savina smrt je oduvek bila nekako intrigantna.
Ima se utisak da je ostavljen na cedilu (neću reći namerno žrtvovan), ali svakako nije dobio gotovo nikakvu podršku.
Mislim da bi takav borac mnogo više značio partizanima živ, nego mrtav (mada je ušalo u legendu).
Objasnio si da je bio splet nepovoljnih okolnosti po njega, ali da li je moglo da dođe do drugačijeg ishoda?

gorran2 23:24 17.06.2009

Re: Dalmatinci i esesovci

omega68
Prvi i Četvrti bataljon, i Prvi bataljon Pete crnogorske (tokom prethodnih dana došlo je do zamene bataljona) prema Vrbnici,

Šta je bilo sa njima?

Ukratko, po mrklom mraku probili su se po grupama kroz prednje nemačke položaje, pogubili međusobnu vezu, i zatim se tokom sledećeg dana i noći delom provukli, delom probili kroz nemačke zasede i kolone u pokretu, i trinaestog se okupili u okolini Vrbnice, gde su se prikupili i delovi Trećeg bataljona Prve dalmatinske. Tu su prihvatili delove drugog ešalona koji su se probili tokom 13. tokom Savinog juriša, i tako oformili šaroliku grupaciju od oko 500 ljudi, koja je tokom marša prihvatila još više grupua ukupne brojnosti od 200-300 ljudi. Nastavili su marš-proboj za Glavnom operativnom grupom, preko komunikcija Foča-Kalinovik i Sarajevo-Goražde.

Pri tom je jedino Prva dalmatinska očuvala svoju formacijsku strukturu, iako okrnjena sa veoma umanjenim brojnim stanjem (treći bataljon). Prilikom prelaska komunikacije Sarajevo-Goražde, Treći bataljom je odbačen i izgubio vezu sa brigadom, i orijentisao se prema Hercegovini. Tu se povezao sa Hercegovcima, i tokom narednih meseci borio se u sastavu Desete hercegovačke.

Prva dalmatinska (sa samo dva bataljona) priključila se glavnini snaga krajem juna. Grupe boraca iz Pete crnogorske i Treće sandžačke koje su stigle sa njom, raspoređene su privremeno u jedinice Druge divizije.

gorran2 23:34 17.06.2009

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

omega68
Možda bi bilo bolje da su ranije izabrana neka druga taktička rešenja.

Dobro su i prošli ko ih je sve vodio...
A gde je tad bio ''drug '' TITO?

Tito je bio sa jedinicama Druge divizije, koja je 9. i 10. VI bila opkoljena na malom prostoru između venca vrhova Zelengore.
Tu je, na Milin Kladama, ranjen u ruku tokom avionskog napada 9. VI.
Ova grupacija se 11-13. probila na sever, kroz nadiruće ešalone 369. legionarske divizije, delove 724. puka i 202 tenkovskog bataljona, i spojila sa Prvom divizijom, koja se tim putem probila 10. VI.
Tu su ponovo formirali zajedničku taktičku grupaciju.
Nakon probojanja kroz sledeći prsten obruča na komunikaciji Foča-Kalinovik 13. VI, i zatim kroz još jednu zaprečnu liniju na komunikaciji Sarajevo-Goražde 16-17. VI, ova grupacija prešla je u ofanzivu, i likvidirala ustaške garnizone u istočnoj Bosni: Vlasenicu, Srebrenicu, Kladanj, Olovo i zvornik 24. VI - 3. VII.

Time je privukla ponovo na sebe 369. legionarsku i delovo 7. SS divizije, pa su se tokom jula razvile haotične borbe širom istočne Bosne, sa obiljem dramatičnih situacija i preokreta.

gorran2 23:50 17.06.2009

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

NNN
Savina smrt je oduvek bila nekako intrigantna.
Ima se utisak da je ostavljen na cedilu (neću reći namerno žrtvovan), ali svakako nije dobio gotovo nikakvu podršku.
Mislim da bi takav borac mnogo više značio partizanima živ, nego mrtav (mada je ušalo u legendu).
Objasnio si da je bio splet nepovoljnih okolnosti po njega, ali da li je moglo da dođe do drugačijeg ishoda?

Direktiva - ili pre sugestija - koju je Sava dobio od Vrhovnog štaba, bila je u suštini, disperzija, razdvajanje u brojne manje grupe, i noćni proboji, u cilju čuvanja žive sile.

Kako će pokazati sudbina ostataka Savine divizije, kao i mnogo drugih primera iz gerilskog ratovanja, ova sugestija bila je uspravna.

Prema tim iskustvima, visoko mobilna gerilska formacija jačine npr. bataljona sa dovoljno manevarskog prostora, koja ne prihvata frontalne sukobe, je praktično neuništiva. Osim toga, borba protiv više ovakvih formacija odjednom na raznim pravcima, rastrojavala je Nemce i zahtevala upotrebu nesrazmerno većih snaga za zaprečavanja i potere.

Savina formacija imala je političko (Đilas) i vojno rukovodstvo (Savin štab). Sava je doneo odluku da nastupa sa jedinicama kao sa jedinstvenom celinom, i da prihvati frontalni sukob. U tome je imao u velikoj meri odrešene ruke. Zašto - može se samo nagađati. Možda - ali to je samo pretpostavka - nije mogao doneti odluku o jednostavnom napuštanju Bolnice, i prepuštanju ranjenika njihovoj sudbini - jer to bi bila očigledna posledica disperzije u visoko mobilne manje borbene grupe.

Takvu odluku je, na primer, Koča Popović doneo 9. VI, isto tako samovoljno i na svoju odgovornost.

U tom trenutku Vrhovni štab bio je i sam u krizi, i nije imao načina da predvidi ishode borbi, niti bilo kakvih mogućnosti da bilo kime manipuliše, ili namerno stavlja u još težu situaciju.

Ova bizarna hipoteza (naime, da je Tito namerno doveo Savu i celu njegovu diviziju u tešku situaciju, iz neke zavisti ili ljubomore), koju sam i ja čuo, osim što nije elaborirana, u suprotnosti je sa zdravim razumom, i samo predstavlja svedočanstvo do kog stepena može mržnja da iskrivi nečiju svest.

gorran2 00:57 18.06.2009

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

doveo Savu i celu njegovu diviziju u tešku situaciju

Ne treba izgubiti iz vida da, u proseku, jedinice Treće divizije nisu imale teže gubitke od drugih jedinica.

Sve jedinice bile su angažovane u vrlo oštrim borbama ceo mesec dana, ali su jedinice Treće divizije do 12. juna u proseku prošle bolje od ostalih u pogledu gubitaka. Apsolutna većina gubitaka divizije nastala je upravo u jednom danu, na dan 13. VI.

Inače, prosečni gubici po divizijama ne razlikuju se mnogo. Npr 1. divizija imala je u proseku 31,7% poginulih, 2. divizija 34,5%, a Treća 33,8%.

Od 1.507 poginulih boraca Treće divizije na Sutjesci, oko trećina ih je stradala u Centralnoj bolnici kao ranjenici. U jurišu 13. VI poginulo je preko 700.

gorran2 16:15 18.06.2009

Re: Dalmatinci i esesovci

omega68
Prvi i Četvrti bataljon, i Prvi bataljon Pete crnogorske (tokom prethodnih dana došlo je do zamene bataljona) prema Vrbnici,

Šta je bilo sa njima?

Štab Prve dalmatinske kretao se sa četvrtim bataljonom. Tokom noći izgubio je vezu sa drugim bataljonima, i tokom sledećeg dana u dva navrata slao je kurire da uspostave vezu sa Savom, sa štabom Divizije. Ni jedan od kurira se nije vratio.

Tokom trinaestog štab je uspostavio vezu i prikupio ostale bataljone, i prihvatio delove jedinica koji su se tog dana probile sa Sutjeske. Štab je doneo odluku da u tom sastavu krene za jedinicama Glavne operativne grupe.

Komandant Prve dalmatinske (njen treći po redu komandant - prvi, Pero Ćetković, poginuo je kao kdt 3. divizije 28.III 1943 kod Nevesinja, drugi, Božo Bilić-Marjan poginuo je kod Jajca 3.XII 1942) Gligorije Mandić je jula 1943, kad su formirane dve nove divizije, postavljen za komandanta 17. istočnobosanske divizije.

gorran2 14:36 19.06.2009

jedno sećanje na trinaesti

Malo je onih koji su ostali živi, pa bili borci, puškomitraljesci, minobacačlije, a da nijesu jutro i dan 13. juna doživjeli približno tako kao i puškomitraljezac, zapravo "šardžija" Druge čete Četvrtog bataljona Vuksan Mijatović. Jer na sličan način kopnila je snaga brigade onom brzinom kojom su čete gubile borce i starješine...
Četa je išla u zoru ka Ozrenu koji se nazirao pred njom, uvjerena da će tamo početi okršaj. Prošla je pored štaba brigade, malo zastala i produžila. Nije odmakla ni toliko od štaba da se običan razgovor ne bi mogao čuti, kada je paklena iznenadna vatra, iz neposredne blizine, ošinula njenu kolonu. Komandir je stigao da komanduje:
"U strijelce, nadesno!" I jurnula je četa, nije zastala u jutru još nerazdanjenom. Ustuknuli su Nijemci iz prve linije, ali su se odmah zatim ponovo bacili na četu. Bila je to neviđena tuča, na malom prostoru. Od onih Nijemaca koji su pošli na juriš malo ih se vratilo, ali ih je pozadi, a vrlo blizu, bilo još mnogo, mnogo. Slijedili su juriši i protivjuriši, dok to nije postao opšti kovitlac u kojem se sve izmiješalo toliko da se više nije moglo razaznati ko i odakle puca, u koga i iz kakvog oružja.
U jednom trenutku komesar je tek toliko uspio da Vuksana upozori na Nijemca s desne strane, a zatim i na bombu. Bomba je planula i bljeskom zaslijepila vid. Komesar je ostao na istom mjestu, nije davao znake života. Došla je Dara, pomoćnik komesara čete, skinula mu znake i pokrila ga šatorskim krilom. Ranjen je i komandir čete. A četa se i dalje tuče. Pri pokušaju da vrati Nijemcima jednu njihovu bombu, ranjena je i Dara, u ruku.
Jutro je, a nad dolinom još je magla. Puca odasvuda, i sve izgleda kao nerazmrsivo vrzino kolo. Niti znaš ko to puca sa strane, ni pozadi, samo za one što pucaju sprijeda sigurno znaš da su Nijemci. Topovi su počeli da brundaju sa raznih strana. Stigle su i štuke. A u kosama iznad rijeke čas je jačala, a čas jenjavala vatra.
Nastupilo je neko čudno stanje; ne stoga što je sve manje drugova iz čete, što se gine i ranjava, nego što je sve više onih koje lično ne poznaješ, sa kojima se sastavljaš i rastavljaš a da ni sam ne znaš kako, pa se za čas nađeš u nekoj grupi gdje ima poznatih, da bi opet ostao s nepoznatima ili sam.
Petoricu drugova ispred i nešto sa strane od Vuksana, sa kojima je on želio da produži, pokosio je kao snop "šarac" iz jednog grma. Sreo je Vuksan, malo zatim, jednog Savinog kurira i novopostavljenog komesara Treće čete. Rastali su se u hodu i nikad se više nisu vidjeli.
Jedno uzvišenje ispred Ozrena Nijemci su utvrdili, iskopali rovove i podigli nekakav zid. Činilo se: kad bi to bilo savladano, brzo bi se prošlo dalje. Vuksan je čuo, ili mu se to učinilo, da je neko naredio jednom mitraljeskom odeljenju da krene k njemu. Šestorica "bredista" pali su skoro prije nego što su i krenuli da izvrše za zadatak...
Opet su se prikupljali borci. U grupi oko 30 ljudi. Trebalo je da se ide na juriš, na onaj vis. Ali se i ova grupa brzo raspala. Ostao je Vuksan, sa jednom drugaricom iz čete, zatim je naišao komandir voda... Da ne bi njega, njih dvoje bi sigurno ostali tu. Zauvijek.
Produžili su zajedno. Na svakom koraku leševi ili ranjenici što traže pomoć, a ona im se ne može pružiti. Neki žele da im drugovi dokrajče muke, ali je to ranjeniku lakše poželjeti nego njegovom drugu učiniti. Nisu ni Jeleni ispunili tu želju, i dobro je što nisu, ostala je živa. Poslije, pred zalazak sunca, formirala se velika grupa. Grunula je tamo među neke visove i prošla. Vuksan je otišao u patrolu, sa svojim šarcem. Noseći sa sobom neko nepoznato osjećanje praznine...

(po kazivanju Vuksana Mijatovića za spomen-knjigu Pete)

gorran2 14:39 19.06.2009

Komunisti, naprijed

U jednoj od grupa koja je obrazovana u sumrak 13. juna, kada je doneta odluka da se proboj vrši manjim jedinicama i grupama i da pri tom svaka povede sa sobom dio ranjenika, nalazilo se oko 150 boraca i oko 100 ranjenika. U njoj je, pored nekoliko drugova iz štaba divizije, bio i član Vrhovnog štaba Ivan Milutinović.
Grupa se kretala ka Suhoj, u gornjem toku Sutjeske, uz rijeku, kroz gustu jelovu i bukovu šumu, u kojoj je carovala divljina. Kolona je s naporom krčila put preko trulih stabala i odvaljenih grana, sve teže što je noć osvajala.
U dijelu kolone izmiješanih boraca i ranjenika osjećalo se nešto kao uznemirenje. Zbog umora, gladi i neuspjelih juriša na kose iznad rijeke uvukla se neizvjesnost i neko osjećanje bezizlaznosti; kolonom je počelo da se šapatom prenosi da su Nijemci svuda i da je prolazak nemoguć. Ta pomisao na bezizlaznost, tako reći nepoznata u partizanskim jedinicama, vjerovatno se ovom prilikom začela u nekom pojedincu na izmaku snage, koji je svoje razmišljanje šapatom izrekao, a onaj iza njega to prihvatio i prenio kao obavještenje. I onda su drugi, redom, to prenosili kao nešto što treba da znači pripremu za borbu koja predstoji i u kojoj će se vjerovatno — izginuti.
Uostalom, u koloni je bilo prilično visokih vojnih i političkih rukovodilaca, pa neka oni prvi o tome brinu, to im je dužnost. Najstariji među njima, Ivan Milutinović, razriješio je ovu situaciju koliko jednostavno toliko i efikasno. Kolonom se prenijelo njegovo naređenje da kolona stane i da komunisti, članovi Partije, izađu naprijed, na čelo.
Ispred kolone skupilo se više od 50 članova Partije. Jedan do drugog stoji i iščekuju riječ, koja je u ovakvim situacijama često odlučujuća ne samo za raspoloženje već i za sudbinu ljudi. Ostali su se primicali, da budu što bliže, da sami čuju šta će to Ivan reći, iako je to, intimno, svaki već unaprijed znao. Jer šta se može reći članu Partije nego to da u ovakvoj situaciji mora da bude dosljedan sebi i svojim ubeđenjima, i da na sebe primi najteži teret njenog razriješavanja.
— Ovo je četa partijaca — rekao je Ivan.
Glas mu je bio miran, on staložen i odmjeren kao i uvijek. Pošao je onda sa čela, dotičući svakog po ramenu, i kad bi odbrojio dovoljno — to je bio vod, zatim je nastavio dalje. Tako je stvorena četa — sa tri voda i komandnim kadrom — kakva se rijetko viđa.
Prvi zadatak novoformiranim vodovima: Prvi i Drugi na čelo kolone, Treći u zaštitnicu; četa komunista treba da izvrši proboj i obezbijedi izvlačenje iz obruča čitave kolone!
Jedva da je Ivan završio naređenja a iza i ispred kolone nove čete nastalo je komešanje. Ivanove riječi su čuli svi, od njega ili su ih prenosili jedan drugom, tek pred Ivanom i pred četom počeše jedan za drugim da istupaju ostali borci, nepartijci. Možda je među njima bilo i skojevaca, a i onih koji su bili duboko uvjereni da su spremni život dati za Partiju, pa ih je to izdvajanje pogodilo prijekorom, nerečenim, ali jasno stavljenim do znanja. Traže da se i oni uvrste u kolonu čete.
Ponovo kreće jedinstvena kolona, daleko od pomisli da izlaska nema. Ponovo je u njoj mnogo snage i povjerenja u oružje što nosi...
Ujutro je izvidnica čelnog voda naišla na grupu Nijemaca, kod šatora. U kratkom okršaju ubijena su četvorica, a zarobljena dvojica Nijemaca. Poginula su dva borca iz voda.
Ispod nekih stijena, na kojima su bili Nijemci, grupa je provela čitav dugi, strašno dugi dan, ne dajući znake života. Stotinak metara dalje tekla je Sutjeska, ali do njenih voda nije se moglo pa je i žeđ morila gladne...
Poslije još jednog okršaja na samoj obali grupa je prešla na desnu obalu Sutjeske. Ali su u toj borbi, Nijemci ubili, ili je rijeka odnijela preko 50 drugova, među kojima i Veselina Maslešu. Ostali su, ali sada kao dvije grupe, jer ih je borba razdvojila, krenuli dalje, uz padine Volujaka i Perućice.
U Izgorima, selu u kojem je bilo zakazano zborno mjesto, oko Ivana Milutinovića, Radomira Babića, Sava Burića i ostalih drugova sakupilo se nekoliko stotina boraca i ranjenika. Obrazovana je od njih jedinica. Opet je to bila vojska puna pouzdanja u sebe, opet se na licima ratnika pojavljivao osmijeh, najsigurniji vjesnik da je najteže — savladano.
Jedna grupa — 35 drugova — pošla je odatle ka istočnoj Bosni, da hvata vezu s Vrhovnim štabom, ostali ka Crnoj Gori — da tamo nastave borbu.

(spomen-knjiga Pete)

gorran2 14:47 19.06.2009

Malo nenaklonjenih svedočenja i tumačenja

Vučeta Redžić, pisac "Građanskog rata u Crnoj Gori", hagiograf Pavla Đurišića, u pomenutoj knjizi napravio je kolaž od Đilasovih citata-crtica iz perioda 11-13.VI i svojih tumačenja i podmetanja:

"Nemci su im ugrabili izlaz iz Mratinja prema Vučevu. Zašto im ne pritekoše u pomoćjedinice kojeje Broz vodio? Ostavljamo budućim istraživačima da odgovore na to pitanje. Đilas piše: "Noć vedra, staza pošira, put zakrčen teškim ranjenicima koje su nosili borci i seljaci. Usporavali su nas leševi u nedoumici da to nisu premoreni borci koje treba probuditi ... nakisela trulež i muklo trpljenje ranjenika razbili su rosnu svežinu i ratničku komandantsku rešenost ...". "Kako im objasniti zbog čega ih ostavljamo ...", kaže Đilas. "... jedino oni koji mogu da se bore imaju neprocenjivo pravo da žive". Ranjenici ih ništa nisu pitali. Uz njih su ostavili bolničko osoblje kojeje dobrovoljno pristajalo na to. Mladić bez obe noge obratio se Đilasu: "Druže Đido, molim te da narediš da nam ne oduzimaju oružje!" Đido je naredio da im se ostavi oružje. To je bio pošten gest "druga" Đida, koji je na tom putu zabeležio i ovo: "... susrela nas je hučna plavet Pive i mostić prebačen na brzaku sa stene na stenu ... Obale oko mosta (behu) sveže razrivene i posute leševima ... na levoj obali iznad mostića, među rečnim kamenjem, bilo je 15 pogibaoca Banijaca ... i strme livadice i njivice iznad mosta bile su posute leševima ... Čim smo prošli most kanjon je zaječao avionima, a visoravni zatutnjale eksplozijama ...". Tu, u kanjonu reke, ljudskom krvlju obojenom u crveno, po Brozovom naređenju, streljani su Italijani koji su od februara 1943. godine komunistima služili kao radna snaga, njih "možda više od 200-300". Ovaj zločin je urađen, navodno, zbog toga što je jedan od njih koji je služio Vladimira Nazora uzeo nekakav njegov rukopis i pobegao. Đilas piše da je "bilo partizana koji su plakali" dok su ubijali "italijanske zarobljenike, sapatnike s kojima su se bili zbližili u naporima i patnjama".
Po prelasku preko Pive, komunisti su se povukli na Vučevo, a odatle je, predveče, njihova "vojska stigla na modre dubodoline Sutjeske" i nastavila povlačenje u pravcu "zarumenelih vrhova Zelengore ... Svukud su nailazili na leševe i na obangavele i sadnjive konje ... To su bili ostaci jedinica koje su pre (njih) tuda prolazile". Đilas dalje navodi: "Dragiša Ivanović, briljantan student ... udario je zarobljenog Nemca po glavi kundakom od puške i prelomio ga, a posle mu nožem prerezao grkljan ... Raja Nedeljković zaklao je drugog ... muž je ubio ranjenu ženu dok je bila pridremnula, otac je takvu želju uslišio ćerki...". Na putu niz Sutjesku, "dočekao (ih)je zadah truleži od leševa u raspadanju, neotklonjiv i u talasima kao da je trunula sama reka, koji nije jenjavao sve dok (nisu) posle tri do četiri sata hoda izašli iz njenog kanjona".30)
Prva i Druga divizija povlačile su se preko Jahorine i Romanije i zauzele Zvornik. Nešto kasnije, ovladale su Olovom, Kladnjem i teritorijom zapadno od Tuzle.
Crnogorska visoravan od koje je Broz nameravao da stvori neosvojivu tvrđavu komunizma na Balkanu je, umesto toga, zbog neviđene surovosti okupatorskih jedinica, postala grobnica njegovih boraca i naroda."

gorran2 15:44 19.06.2009

Epilog

Nakon povlačenja sa platoa oko Tjentišta trinaestog posle podne, grupe boraca raspršile su se po prašumskim oblastima s obe srane Sutjeske.

Na bojištu su ostali brojni poginuli, a teški i nepokretni ranjenici molili su svoje odlazeće drugove da ih ubiju. Vladalo je ubeđenje koje nije bilo nezasnovano, da se Nemci iživljavaju na ranjenicima i masakriraju ih.
Nekima su drugovi ispunili tu poslednju želju - pa pravilu oni najbliži. Neki su ostali, i u preko 90% slučajeva, tu bili pobijeni od nemačkih grupa za čišćenje terena.

Borci koji su se povukli sa poprišta, i prikrili po šumama, pretrpeli su težak udarac. Prilično se raširila otupelost i malodušnost.

Rukovodioci su međutim uspeli da prikupe i ponovo motivišu i organizuju ove grupe.Odlučeno je da se po grupama probiju iz zone operacija u raznim pravcima, zavisno od porekla. Ponovo su oformljene jedinice, mada u znatno umanjenom sastavu. Peta crnogorska prebacija se na jug, u Crnu Goru, Treća Sandžačka na severoistok, u Sandžak, a Mostarski bataljon u Hercegovinu. Sve u svemu, 700-800 ljudi...

Jedan deo probio se sa 1. dalmatinskom 11-12. juna, a neke grupe 13. i 14. juna, kroz obruč u pravcu zapada, i zatim severa. Ove snage su se objedinile u borbenu grupu od nekih 700-800 ljudi, i posle peripetija, spojile sa Glavnom operativnom grupom...

Tokom sledećih mesec dana, pojavljivale su se i pridruživale brojne manje grupe koje su se samostalno izvukle.

Kao što je obično bio slučaj, pokazalo se da je izvlačenje iz teško posednute zone operacija na ovaj način - prikrivanjem, iznenadnim udarima i dugim noćnim marševima - bilo lakše nego što bi se pretpostavilo. I pored većeg broja iznenadnih oštrih susretnih borbi sa nemačkim poternim jedinicama, izvlačenje je veoma dobro uspelo. Naravno, uz znatne - ali relativno mnogo manje gubitke.

Glavna žrtva su bili oni za koje se od početka znalo da se ne mogu izvući na ovaj način: 700 nepokretnih ranjenika sa bolničarkama u pećinama Planine Pivske, i hiljade teško pokretnih, iscrpljenih i zaostalih ranjenika po bespućima Vučeva i Zelengore. Oni su, uz minimalne izuzetke, nemilosrdno poubijani. I ubeleženi u izveštaje nemačkih divizija kao neprijateljski gubici.

gorran2 16:29 19.06.2009

Sava / Koča

Ova dva proslavljena komandanta svojim odlukama reprezentovala su dva principa, oba široko prihvaćena, oba razumljiva, ali međusobno protivrečna.
Ekstremna situacija na Sutjesci u praksi je osvetlila njihovu međusobnu protivrečnost.

Koča je kao komandant 1. divizije bio frustriran Titovim upornim insistiranjem na odbrani izlaza iz doline Sutjeske ka Zelengori radi uspostavljanja eventualne veze sa istočnom grupacijom.
Pri tome su trpljeni teški gubici, jedinice su bile u defanzivi, a opšta situacija se brzo pogoršavala privlačenjem novih nemačkih efektiva.

Njegovo gledište na ofanzivu bilo je otprilike sledeće:
Osnovna dužnost u kritičnoj situaciji je sačuvati borbeno jezgro, i time obezbediti opstanak pokreta i nastavljanje borbe.
Borbeno jezgro čine brze i pokretljive jedinice, sposobne da zadaju teške udarce.
Ne mogu se udarne snage žrtvovati radi sumnjivog spašavanja odsečenih delova, ili neborbenih delova kao što su bolnice.
Kad su krenuli u borbu, svi su prihvatili mogućnost žrtvovanja. Žrtve se moraju podneti, ali borba se mora nastaviti. I to na taj način što će se sačuvati visoko sposobna borbena jezgra.

Zato je on, pošto je 9. VI izgubio radio-vezu sa Vrhovnim štabom i štabom 2. divizije (koji su doduše bili udaljeni 4-5 km od njega), samostalno i na vlastitu odgovornost doneo sledeće odluke:
U njegovoj diviziji, sve neborbene formacije - saniteti, radni vodovi, kuhinje - biće rasformirani, i njihovo ljudstvo uključeno u čete kao borci.
Sve teško oružje koje bi moglo usporavati pokrete biće uništeno, a isto tako i oprema. Komora 3. krajiške pokušala je da prošvercije kazan za kuvanje hrane, ali nisu imali sreće. Tuda je naišao Koča, izgrdio ih, i naredio da ga ostave.
Ove jedinice - sa štabovima bataljona i štabovima brigada u borbenom poretku - imaju izvršiti bezobziran marš-prodor kroz nemačke linije prema severu, što dublje, i bez zaustavljanja.
Ranjenici neće biti nošeni. Biće im pružena prva pomoć, i zatim će biti ostavljeni (sa nadom da će ih pokupiti druge jedinice koje će možda nastupati iza njih.)

Poslao je obaveštenje Titovom i Pekovom štabu da on odlazi na sever, i snažno im sugerisao da krenu za njim.

I uspeo je - njegova borbena mašina rastrojila je, razbila i pregazila čeonim udarom nemačku borbenu grupu "Höhne", a zatim i nemačke rezerve iz 369, i 104. divizije kojima su pokušali da ga zaustave.

Sava nije uspeo. Preuzeo je na sebe nemoguć zadatak - da izvuče sve ljudstvo, da nikoga ne ostavi. Teško da je veorovao da će uspeti. Ali, smatrao je da je njegova ljudska dužnost da umre pokušavajući.

Utilitaristička ili apsolutna moralna dužnost?
Opstanak pokreta po svaku cenu ili nenapuštanje drugova ni po koju cenu?
Bezobzirna odanost ideji ili bezuslovna odanost drugu?

Koča je izabrao prvo, Sava drugo.

Principi su na Sutjesci personifikovani u ljude. Mislim da se možemo diviti Kočinoj odlučnosti i uspešnosti, ali mislim da se treba poštovati Savino bezgranično požrtvovanje.

omega68 21:19 19.06.2009

Šta reći?

Mada sam ideološki na potpuno drugim pozicijama - preporuka za trud i za veru u svoje ideale.Ja to volim da vidim.
Ovo je izgleda , ipak, bila najveća epopeja partizanskog pokreta u II ratu.
Moje je mišljenje da je trebalo taktizirati u tom ratu, čuvati ljude za posle kao što su uradili Bugari, Rumuni...
Ionako se znalo da će velike sile da se dogovaraju o našoj sudbini.Pretrpeli bi možda žešći komunizam kao oni ali bi na kraju brže i izašli.Ovo što nas je snašlo - preseo nam je sav onaj ondašnji lep život
Tito nije dizao Hrvate na ustanak nego Srbe.Tito je gledao da sruši srpskog Kralja.Tito je uspeo da Srbi podnesu ogromne žrtve.
Partizani su pod izgovorom borbe za slobodu , nametnuli socijalističku revoluciju.Mnogo je tu bilo raznih probisveta, vagabunda, profesionalnih revolucionara bez zanimanja i imanja.Srpski domaćin je bio za to da se narod i imovina sačuvaju.Nikogovići koji su brzo postali skorojevići su bili protiv srpskog seljaka i za njih je on bio reakcija.Po ko zna koji put smo počeli iz pepela i desetkovani.To nije bilo vredno nečijih useljenja na Dedinje.
Treba se setiti dočeka Nemaca u Zagrebu '41 i dočeka partizana '45.
Umesto da smo završili prvobitnu akumulaciju kapitala na vreme - mi je imamo sad u još gorem obliku.
Tito je morao da umre, a Kuba je daleko.Čak je i SSSR morao da prođe kako je prošao, samo smo izgubili previše vremena.
Moj deda je bio partizan - ne mrzim ja to , samo imam svoje viđenje
Nadam se da se ne ljutite zbog iznetog stava

gorran2 21:31 19.06.2009

Re: Šta reći?

Ovo je izgleda , ipak, bila najveća epopeja partizanskog pokreta u II ratu.

Netačno,

Moje je mišljenje da je trebalo taktizirati u tom ratu, čuvati ljude za posle kao što su uradili Bugari, Rumuni...

Rumuni su imali 500-600 hiljada mrtvih vojnika u ruskim stepama, u ratu na strani Hitlera. Je li to ta mudrost koju nam sugerišete?

Tito nije dizao Hrvate na ustanak nego Srbe.

Netačno.

Tito je gledao da sruši srpskog Kralja.

Tačno, ali pre zato što je bio kralj, nego što je bio Srbin.

Tito je uspeo da Srbi podnesu ogromne žrtve.

Da nije bilo Tita, podneli bi još veće.

Nadam se da se ne ljutite zbog iznetog stava

Ma ne ljutim se, iako je pogrešan

. Respekt za dedu.

gorran2 21:49 19.06.2009

Re: Šta reći?

P.S. Ne pišem ja ovo zbog tebe, ni zbog mladih koji nemaju pojma, ni zbog tabloidne žute istorije, ni zbog gomila đubreta i laži.
Svako ima mentalno okruženje kakvo zaslužuje.

Nego je to nešto između mene i njih, ovih 7 i po hiljada poginulih na Sutjesci, i tvoga dede, i stotina hiljada onih koji su stavili moralni princip ispred straha za život.
Ja to njima, onako, umesto venca na kosturnicu njihovog idealizma...

omega68 22:30 19.06.2009

Re: Šta reći?

Da nije bilo Tita, podneli bi još veće.

Ovo mi jedino nije jasno

gorran2 23:08 19.06.2009

Re: Šta reći?

Prosto je. Ustaše su pokrenule svoj genocid iz čista mira, ničim izazvani.
Ustanak je bio reakcija.
I, pošto su oni bili ipak jedna prilično malobrojna skupina, bez snažnije podrške, ustanak je njihovu "državu" uzdrmao i bacio na kolena već posle 2-3 meseca.
Već tad su ostali bez resursa za veće operacije čišćenja. Štaviše, pola "države" je bilo van njihove kontrole.
Nemci im sa svoje 3-3 posadne divizije nisu mogli pružiti značajniju pomoć.
Tada je počela politika. Italijani su počeli sa pacifikacijom, nudeći Srbima vlastitu okupaciju, bez ustaša, u zamenu za lojalnost i borbu protiv ustanika. Uprkos političkim sumnjičenjima i nepoverenju, time su praktično Italijani oslobodili efektive NDH sa tih teritorija.
U istočnoj Bosni je došlo do partizansko/četničkog rascepa, koji su ustaše iskoristile, i aprila 1942. ponovo izbile na Drinu, koja im je više od pola godine bila nedohvatljiva.
U zapadnoj i srednjoj Bosni četnici su aprila/maja 1942. potpisali ugovore o primirju i saradnji sa NDH, što je oslobodilo dodatne ustaške efektive.

Time su sebi stvorili mogućnost za još jedan krug masovnih zločinačkih poduhvata: Banija maja 1942, i, zajedno s Nemcima, Kozara juna-jula 1942.

Međutim, tad su došle proleterske brigade (napadi na Konjic, Prozor, Livno, Kupres, Mrkonjć Grad, Jajce VII - IX 1942), ojačale krajiške i hrvatske brigade (napadi na Ključ, Sanski Most, Bosanski Petrovac, Glamoč, Udbinu VI-VIII 1842.). Krajem godine, NDH je opet bila u totalnoj defanzivi, i saterana na manje od pola teritorije.

Iz te iznudice nije izašla do kraja rata, tako da su za taj period karakteristični nasumični zločini iz pokreta, a ne masovna sistematska čišćenja, za koja nisu imali resursa.

Gubici Srba na teritoriji NDH su oko 15% ukupne polulacije, što je ogromna brojka. Vrlo veliki deo tih gubitaka nastao je u prvim mesecima, dok se još nije u tolikoj meri osećao pritisak ustanika.

Misliš da bi, da nije bilo borbe, ustaše zbog nečega iznenada odustali od svog monstrupznog plana i postali dobri prema Srbima? Čisto sumnjam.

Dakle, Titova politika borbe doprinosila je čuvanju srpskih života, dok ih je Dražina politika čekanja ugrožavala.

omega68 23:32 19.06.2009

Re: Šta reći?

Gubici Srba na teritoriji NDH su oko 15% ukupne polulacije, što je ogromna brojka. Vrlo veliki deo tih gubitaka nastao je u prvim mesecima, dok se još nije u tolikoj meri osećao pritisak ustanika.

Hm, Moj pokojni, pomenuti deda je ratovao protiv ustaša u Lici, tako da...znam o čemu pričaš.Ipak mnogo je žrtava ( civilnih ) bilo zbog osvete ustaša kad ne mogu da dohvate partizane.( veliki deo moje porodice )
E, sad, naravno da nisu mogli da čekaju klanje a da se ne bore....
Sa druge strane u Srbiji su Nemci bili, po mnogim pričama, ''kulturniji okupatori''.Plaćali su namirnice nisu ubijali ako se ne ubijaju njihovi vojnici itd.U Kragujevcu je bilo streljano 2300 ljudi jer su im poginuli 10 i ranjeni 26 vojnika.Malopre sam više mislio na Srbiju - sad si me tek podsetio da je bilo i drugih krajeva gde je bila komplikovana situacija.
EDIT:
Lepša slika u profilu

gorran2 20:07 14.06.2009

Savini topovi na Sutjesci

TOPOVI BRIGADE

Od kraja novembra 1942. godine brigada je imala vod protivtenkovskih oruđa — protivtenkovski top, škodu 37 mm, i kombinovani protivavionski i protivtenkovski mitraljez, brno 15 mm (oko mjesec dana, još i top-haubicu sa desetak granata) i u tom sastavu je ostao sve do maja 1943. godine. Vod je uništavao bunkere kod Tešnja, Oboraka i Prozora, vodio uspješne dvoboje s blindiranim vozovima kod Nemile i Žepče i s tenkovima kod Konjica i Ostrošca...
U maju 1943. godine narasla je porodica topova brigadne baterije. Od plijena sa Javorka dobila je tri brdska topa — škode 75 mm i sve što je uz njih potrebno, dovoljno tovarnih grla, specijalnih samara i dovoljno granata. Od njih je formiran poseban vod. Protivtenkovski vod je samo nekoliko dana kasnije takođe dobio pojačanje, sa Bioča, jednu protivtenkovsku bredu 47 mm.
Do 20. maja, u relativno mirnim danima, novodošli borci marljivo su učili ono što je najpotrebnije o oruđima. Znali su da će im trebati to znanje, ali je malo ko mogao i zamisliti kakvih će dvadeset i više dana doživjeti u novoj neprijateljevoj ofanzivi.
Nijemci su napadali na položaje brigade duž komunikacije koja od Nikšića vodi ka Šavniku. Neprijateljevu pješadiju je izdašno podržavala artiljerija i avijacija. Protivnapadi jedinica brigade bili su česti, i zbog žestine koju su borbe primile, Nijemci su u borbu ubacivali tenkove. Protivtenkovci brigade bili su kod brdašca Gradca. Njima je pošlo za rukom da u ovim borbama unište tri tenka i jedan oklopni automobil, a 27. maja žestokom vatrom su pomogli Dalmatincima da odbace motorizovanu kolonu koja je nastupala prema selu Ivanju.
Brdski topovi i minobacači podržavali su borbu jedinica brigade s položaja iznad Lukova i Malog i Velikog Oraha. Dvadeset sedmog maja minobacački vod i dijelovi jednog bataljona bili su primorani da odstupe najnepovoljnijim pravcem, jednom strmom i golom stranom. Bilo je to teško i naporno povlačenje, a što je uspješno izvršeno, najviše je zaslužno mitraljesko odeljenje Ante Veselice, koje ih je štitilo sve dok se nisu dohvatili vrha strane.
Tada su počeli dani bez odmora.
"Brđani" su tukli neprijateljeve kolone, protivtenkovci se nosili s njemačkim tenkovima. Tamo, kod Gvozda, slabačka zaštitnica ipak je 28. maja uspjela da nekoliko časova zadrži neprijateljeve tenkove i dva uništi. Istog dana uništena su na Krnovu još dva.
Noću se ponovo marševalo. Baterija je u zoru stigla u selo Mokro, a već ujutro produžila ka Šavniku i zauzela položaje kod sela Pošćenja i na ivici kanjona Pridvorice, ispod istoimenog sela.
Tu, u Pridvorici, borci su se rastali od najstarijeg topa brigade, onog što im je vjeran bio od novembarskih dana 1942. godine. Imao je još samo deset granata, sasvim malo kada nema izgleda da se do novih skoro dođe, pa je komandant brigade naredio da se oruđe, pošto utroši granate, uništi.
Sjutradan je stari protivkolac ispalio granate na njemačku kolonu koja se cestom spuštala prema Šavniku. Njegova posada tada još nije znala za Savino naređenje. Bila je iznenađena. Teško se rastajala od dragog oruđa koje je u dubine kanjona odnijelo sa sobom uspomene i ožiljke što mu ih napraviše neprijateljevi meci.
U Dužima, na novim položajima, sa kojih je tukla Nijemce u Gornjoj i Donjoj Brezni, baterija se oprostila i od jednog brdskog topa, kojem je nekoliko dana ranije u dvoboju s tenkovima bio probijen hidraulični uređaj. Trajao je dok se mogla zaustavljati tečnost iz uređaja, ali kako se to nije moglo dugo činiti, jer valjalo je pucati, sa njega su neki dijelovi skinuti, za rezervu ostalima, a ostali su rastureni ili uništeni.
Smanjuje se broj oruđa. I ljudi odlaze, naročito starješine, da popunjavaju druge jedinice. Neće se to u bateriji osjetiti, jer je dosta onih koji ih s uspjehom mogu zamijeniti.
Petog juna baterija je bila blizu Barnog Dola, tamo na samoj ivici dubokog kanjona Pive. Komanda baterije je pozvana u štab brigade. Idu komandiri i politički delegati vodova.
Okupljenim starješinama načelnik štaba brigade saopštava odluku štaba da se baterija rasformira, a ljudstvo raspoređuje po bataljonima. Preostalu municiju ispaliti sjutra, protivavionska oruđa uništiti ili zakopati. Obrazloženje: teška, neizvjesna situacija, koja se brzo mijenja. Proboj preko Tare ili Pive. A njihovim besputnim kanjonima ne mogu se prenijeti topovi, samo bi sputavali i usporavali pokret ostalih jedinica.
Tako treba da dođe kraj — topovima.
Onda su govorile starješine baterija. Oni misle drukčije. Topove nije teško uništiti, to se može učiniti začas, pa zašto da se žuri? Savladaće kanjone: duboki su, i strmi, i teško prohodni, ali ipak će ih savladati. Ljudstvu neka se saopšti novi raspored, ali da važi od onog trenutka kad topovi stvarno budu uništeni...
Načelnik štaba vjeruje da će učiniti što mogu. A čak i kad bi mislio drugačije, kako bi im to mogao reći, kako bi mogao da ne pokloni povjerenje ovim ratnicima koji dobro znaju šta znači obećanje, data riječ.
Neka drugovi urade kako sami smatraju da je najbolje!
Što je poslije baterijski sastanak čitavog ljudstva ličio dijelom na mali miting, tome se niko nije čudio. Borci su govorili: s topovima do kraja, do kraja...
Devetog juna baterija je bila kod Rudina. Kako je noć bila tamna, nije mogla krenuti ka Čokovoj Luci, na obali Pive, pa je to odložila za sjutradan ujutro. Ljudstvo je dobilo posljednju večeru, posljednji organizovani obrok u ovoj ofanzivi — po komad ovčijeg mesa i porciju neslane supe.
U svanuće — pokret. Već od ivice kanjona nestaje staze. Tražili su gdje da počnu silaženje, ali tu nema mnogo biranja. S natovarenim konjima se ne može. Zato su prionuli da rastave oruđa, rastavljalo se sve što se može, da bude lakše za nošenje. Naredni sati bili su, sigurno, jedni od najtežih u životu baterije. Kroz ružnu grabovinu, izbjegavajući stijenje, sitne kamenčiće što su naneseni vodom ili u jarugama ostali iza usova, metar po metar osvajaju borci prostor, pazeći da ne oštete dijelove oruđa. Od svanuća do dva časa po podne niz okomitu stranu, do kozje staze pored Pive, a kamenom iz ruke da dobaciš! Mnogi su se vraćali ponovo, za preostale dijelove ili sanduke s municijom.
Prešla je baterija Pivu u Čokovoj Luci preko improvizovanog mosta — bukve prebačene preko rijeke, patosane granjem, a oko pola noći izbila je na Vučevo, putujući punih šest časova da savlada daljinu koju odmoran čovjek prelazi za nepuni čas.
Na Vučevu noći su hladne.
Pale se vatre u šumi. Ko može — spava.
Dva dana — 11. i 12. juna — baterija je, tučena neprijateljevom artiljerijom i tražena od njegove avijacije, bila primorana da često mijenja položaje. Zato njeni topovi nisu mogli mnogo pomoći jedinicama što odmiču ka dolini Sutjeske. Ali su učinili koliko su mogli.
Dvanaestog juna natjerali su njemačku bateriju da mijenja vatreni položaj. Baterija je bila postavljena na oštrom vrhu Maglića, odakle je direktnom vatrom tukla kolone jedinica i ranjenika oko Lokve Derenčišta i Mrkalj Klada i na stazi ka Dragoš-sedlu. Istog dana, oko pet časova po podne, još dok se kretala ka Dragoš-sedlu, nedaleko od nje, počela je jaka puščana i mitraljeska vatra u neposrednoj blizini Centralne bolnice.
Tu se tada nalazio i komandant Treće divizije Sava Kovačević. Naredio je bateriji da otvori vatru na Nijemce. Ona je to učinila znalački i brzo. Od neprijatelja je nije odvajalo više od 300 metara. Komandovao joj je Sava. Zbunjeni neprijatelj, koji je mogao da učini mnogo zla na ovom pravcu, gdje nije bilo borbenih jedinica, zastao je.
Dvanaestog juna, u Savinom naređenju da zauzmu pogodne položaje na desnoj obali Sutjeske, stajalo je i to da se ispali sva municija, a oruđa unište ili zakopaju. Baterija je tukla neprijateljev položaj na lijevoj obali, ali otuda nije bilo nikakvog znaka da Nijemaca ima. Zato je i prestala, pa je tako ostalo mnogo neutrošene municije, a bilo je još municije i u brigadnoj komori. Opet su borci bili protiv toga da se topovi unište. Čemu toliki trud ako ih sada treba odbaciti?
U štabu divizije, te večeri, opet su starješine baterije izišli s prijedlogom boraca da se oruđa ne uništavaju (sem jednog brdskog, kome je tog dana pukla hidraulična kočnica). Bio je prisutan i komesar Pete Dragiša Ivanović.
Sava se složio: neka sa oruđima bude onako — kako to odluče sami borci!
Sutjesku će tako baterija preći sa dva topa, protivavionskim i protivtenkovskim mitraljezom i dve brede. Sutjesku, iznenada nabujalu od kiša, brzu, plahovitu. Na mjestu prelaza četvorica među najsnažnijim artiljercima — Petar Pajović, Josip Vidošević, Mićo Šarić i Ante Veselica — pregazili su Sutjesku da razapnu konopac između dvije bukve, da se za njega pridržavaju ostali borci pri prelasku, a posle su i dalje ostali, za svaki slučaj, da pomognu onima koje bi voda otrgla od užeta. Nekolicini se to i desilo, ali su zahvaljujući njihovom prisustvu bili spaseni.
Jutro 13. juna. Ređaju se juriši Savinih brigada. Umorni, iscrpeni marševima i glađu pokušavaju da probiju rovove odmornih, uhranjenih Nijemaca. Do baterije stiže vijest o Savinoj pogibiji. Malo zatim i naređenje da se baterija, izuzev konjovodaca, pripremi za juriš.
Sada je to streljački stroj razvijen po vodovima. Ju-ri-i-i-š! Bio je snažan, prema snazi boraca, slabašan prema onom što je trebalo da razbiju. Oko četrdeset boraca iz baterije izginuli su u njemu!
Načelnik brigade naređuje da se ostatak baterije povuče, da postavi topove na pogodnom mjestu i da vatrom pomaže onima koji pokušavaju proboj. Politički komesar Prvog voda Ratko Radonjić prikuplja preživjele i sa njima, na jednoj zaravni blizu Krekova, nedaleko od neprijatelja postavlja oba topa (i dva minobacača), toliko ih je tu moglo stati, a da se traže drugi, bolji položaji, nije bilo vremena.
Neprijatelj je brzo osjetio bateriju. Bio je blizu, pa je na nju sručio paklenu vatru mitraljeza, puškomitraljeza i minobacača. Novi juriš jedinica brigade. Tope se i oni naočigled baterije, koja im pomaže ne samo svojom vatrom nego i time što na sebe privlači sve veću vatru neprijateljevu. Jedan za drugim ginu artiljerci. Smjenjuju ih drugi, što su u zaklonu, čekajući svoj red. A na red se dolazilo brzo, kao da se smrti žuri da ispuni neki svoj tajanstveni plan. Onda ih je ostalo samo nekolicina. Hrabre baterijske bolničarke izvlače ranjene. Raniše i jednu od njih, Jelenu Ćetković. Ranjeni komesar Radonjić i Danilo Mićunović su posada oba topa. Od minobacačkog voda živ je samo komandir i četvorica boraca. Iz voda brdskih topova ovdje je ostao živ samo jedan borac.
Još se baterija nije predavala.
Posljednje što je mogla učiniti: da oruđa ne padnu u ruke neprijatelju, učinila je.
Sa dvojicom drugova Vojo Đurović je najprije uništio bombama top i jedan minobacač. Ostala oruđa sa ovog položaja, i ona što nisu ni bila postavljena na njemu, rasturena su i zakopana, jer za njih nije više bilo granata.
Na Sutjesci, u jurišu i na vatrenim položajima, baterija je ostavila 62 svoja borca i starješine; 15 drugarica i drugova teže je i lakše ranjeno. A bilo ih je svega 93 (četvorica su poginula prije Sutjeske). Ostali su tu njen komandir Veljko Aleksić (narodni heroj), nišandžija Ante Veselica, Božo, Mića, Milutin, Petar, Josip, Jelena...
A nekoliko oruđa koje su tako voljele njihove posade mogu se vidjeti danas — u Vojnom muzeju u Beogradu i Muzeju NOR u Foči. Nađeni su i otkopani 1958. godine.

(iz spomen-knjige 5. proleterske brigade)

gorran2 03:56 15.06.2009

Protivkolac Škoda 47mm

gorran2 20:08 14.06.2009

komunistički zločini vol.1

Streljanje sudije Novice Kovačevića i sedam saradnika u Grahovu 16. januara 1942.

Dvadeset pet dana vođene su oštre danonoćne borbe sa jakim italijanskim snagama, koje su metodično nastupale, posjedajući zauzete prostore radi deblokade svog garnizona u varošici Grahovo, snage jednog bataljona sa više od 800 vojnika, ojačanih artiljerijom i tanketama sa ogromnim reflektorom na brdascu Umac. Hranom je snabdijevan samo padobranima iz aviona. Svega jedna četa Grahovskog bataljona držala je bližu blokadu okupatorskog garnizona.
Dok su vođene te borbe, emisari Draže Mihailovića stizali su do Nikšića. Lazar Trklja, sekretar stranke desnih zemljoradnika - Joce Jovanovića i Milana Gavrilovića i član ravnogorskog štaba pukovnika Draže Mihailovića, donio je političke i vojne instrukcije za organizovanje četnika.
Iz Nikšića je izašao na našu slobodnu teritoriju Novica S. Kovačević, sudija, i stao na čelo komande Dražinih četnika za Grahovo. Po svemu sudeći, oni su procijenili da su partizanske snage u preteškoj situaciji, pred rasulom, pa je njihova komanda uputila pismo komandi partizanskih snaga, lično Savi Kovačeviću. Predstavili su se vojskom Draže Mihailovića i saopštili svoje mišljenje o okupatoru i snagama koje ustaju protiv njega. Pismo je upućeno 23. decembra sa njihovog zbora održanog u Podbožuru. Po tonu, bilo je prijeteće. Kategorički su tražili da se prekine borba protiv okupatora. Istovremeno, njihove su pristalice pucnjima s leđa prisilile partizansku četu koja je držala opsadu okupatorskog garnizona u Grahovu da se povuče. Snage koje su nastupale i blokirane italijanske snage spojile su se i nastavile, u pratnji tanketa, da nadiru uz Polje, pale kuće, pljačkaju i ubijaju čeljad koju su zatekli u kućama.
Naše jedinice su ih bočnom puščanom i mitraljeskom vatrom istog dana prisilile na povlačenje. Tokom noći, između 26. i 27. decembra, sve italijanske snage su odstupile ka Boki. Te noći napadao je veliki snijeg, pa su Italijani ostavili hrojne prikolice i razne priključke za djelove vozila od Grahova, preko Dragalja, do Crkvica.
Partizani su ušli u Grahovo 27. decembra 1941. Tri dana kasnije, 30. decemba, u Grahovo je, sa Novicom Kovačevićem na čelu, došla četnička grupacija, njih 73 pod oružjem. Prethodnih dana, povodom pismene poruke koju je uputila njihova komanda, išla je partizanska patrola u Spilu sa pozivom članovima te komande da dođu na razgovor. Komanda se nije odazvala. Došli su naknadno, demonstrirajući svoju snagu da bi obezbijedili vođstvo u toku razgovora. lako su u pismu bili drski i ultimativm u zahtjevima, bili su iznenađeni i pokolebani prisustvom jakih partizanskih snaga - više od trista boraca pod oružjem, za koje su prije sedam dana vjerovali da će biti rastrojene, i da će oni, sa ojačanim okupatorskim garnizonom u Grahovu, ostvariti prevlast.
Zbog njihovog dotadašnjeg držanja i postupaka, takođe i radi pomoći u deblokiranju italijanskog garnizona u Grahovu, umjesto razgovora svi su razoružani i uhapšeni.
Punih pet dana od 31. decembra 1941. do 4. januara 1942. vođen je sudski proces pred ratnim vojnim sudom Nikšićkog partizanskog odreda. Na sudu je predsjedavao Sava Kovačević, komandant odreda; a članovi su bili: Milinko Đurović, politički komesar odreda, diplomirani pravnik; Nikola Đurković, politički komesar Orjenskog bataljona, doktorirao prava na Sorboni u Parizu, advokat; Dimitrije Bulajić, komandant grahovskog bataljona, Mato Antunović, student teologije i Marija Koš, koja je obavljala dužnost sekretara i zapisničara suda.
U toku pretresa njih 54 pušteno je kućama. Krivicu ostalih devetnaest sud je svestrano razmotrio i osudio ih: jedanaest na smrt uslovno na godinu dana, a osam na smrt strijeljanjem.
Presuda je odmah upućena GIavnom štabu NOP odreda za Crnu Goru na raz.matranje. U propratnom pismu štaba odreda bila je napomena da je presuda možda preoštra. Ukazano je da je potrebno uzeti u obzir osjetljivost grahovskog plemena, i moguće posljedice izvršenja presude u postojećim okolnostima.
Odgovor je zatrajao. Sava je još krajem suđenja otišao u Lastvu. Hitao je u Operativni štab za Hercegovinu, koji je bio u osnivanju, a on je postavljen za njegovog komandanta.. Odgovor nijesmo sačekali ni Nikola Đurković i ja. Krenuli smo u Boku. Stigao je tek 16. januara. U njemu je stajalo da se presuda odmah izvrši i da je bilo suvišno slanje presude na odobrenje, što se smatra makom kolebljivosti štaba odreda.
Presuda je izvršena istog dana, 16. januara 1942, nad Novicom S. Kovačevićem, Blažom S. Kovačevićem, Petrom B. Kovačevićem, Markom K. Kovačevićem, Mirkom J. Kovačevićem, Mirkom R. Bulajićem, Nikolom V. Bulajićem i Đorđem Markovićem.
Prije te grupe, jos prvih dana decembra, u vijeme otpočinjanja borbi sa Italijanima na položajima prema Risnu, prilikom opšte mobilizacije u Krivošijama strijeljano je nekoliko pojedinaca zbog otvorenog neprijateljskog istupanja i davanja otpora borbi protiv okupatora.

Vojo Kovačević: Pod otvorenim nebom, 1985

gorran2 20:11 14.06.2009

komunistički zločini vol.2

Streljanje kapetana Peka Kovačevića u Grahovu 8. marta 1942.

Vraćali smo se, u mislima, na njegovu pogibiju 8. marta - prije tri mjeseca.
Tog dana bila je priredba posvećena Danu žena. Petar, Peko kako smo ga u kući oslovljavali, izmijenio je oštre riječi sa tamošnjim komandirom partizanske čete.
Tada su u našoj kući stanovale četiri porodice, jer su okolne 26. decembra 1941. popalili Italijani. Naša je kuća od tvrde, kamene građe, pa su gorjele samo tavanice, dok nije stigao Peko i uspio da pretuli vatru.
Petar i majka Joka smjestili su se u kuhinji. U velikoj sobi bila je smještena porodica udovice, sestre komandira Spasoja. On je dalji Petrov sinovac. Nijesu međusobno govorili proteklih godina.
Naime, Spasoje je držao naše imanje dok smo porodično boravili u Beogradu. Petar nije bio zadovoljan održavanjem kuće i imanja. To je dovelo do rasprava i ohlađenja odnosa. U našu kuću Spasoje nije ulazio za to vrijeme. Tako su se svojevremeno i dogovorili. Upravo, Petar je to izričito zahtijevao.
Petar je te noci, kao i prethodnih dana, leiao u krevetu sa teškom povredom glave i oka zadobijenom pri cijepanju drva. Mislilo se da je izgubio oko. Bio je navršio osamdeset godina.
Komandir je usao na vrata i glasnuo se, a zatim odmah skrenuo u sobu kod sestre. Peko je prepoznao glas i skočio onako grdan u prtenicama, sa zavijenom glavom, i viknuo na komandira:
"Napolje iz moje kuće! Miči se. Jesam li te upozorio davno da ne pomišljaš ni u moju avliju!"
Komandir se hitro okrenuo, potegao pušku:
"Ja sam kod sestre. Nije ovo tvoja kuća. Natrag!"
Peko je stajao kao utvara, majka ga je povukla i opet je legao.
Ubrzo je komandir otišao, a odmah potom stigla je patrola i Petra digla iz kreveta i povela prema varošici u zatvor. Uskoro su mu priključili nešto mlađeg Novicu Miloševa Dakovića. On je toga dana bio na razgovoru u komandi mjesta. Sve se lijepo završilo. Novici su zahvalili na nekim obavještenjima i saopštili mu da može ići kući za Riječane, petnaestak kilometara od Grahova. Kako je bilo dockan popodne, a vrijeme vjetrovito sa susnježicom, Novica se nije usudio da ide. Odložio je put za sjutradan, a snašao se za prenoćište kod srodnika u varošici. Neko je pomenuo da je Novica Milošev zanoćio u varosici i predloiio da ga priključe Petru. Brzo su ga doveli.
Petra i Novicu su osudili iste noći i odmah strijeljali.
Sve se to odigralo u varošici, na putu do školskog dvorišta. I pogubljenje je bilo dramatično. Osuđenici su se odupirali, pa su ih ustrijelili prije ulaska u školsku baštu, gdje su predvidjeli ukop.
Bilo je oko pola noći.
U blizini varošice, iza brežuljka Umac, istovremeno, se održavala velika priredba. Tu su bile prostrane italijanske barake, napuštene krajem decembra 1941. Priredba je bila najposjećenija otkad Grahovo pamti. Stigli su posjetioci iz bliže i dalje grahovske okoline, od Cuca, Krvišija, a u velikom broju i iz Hercegovine. Program su spremali Bora Prodanović i naš brat Stanko Kovačević. Priredba je tekla burno i u razdraganom raspoloženju. Ranka Stefanović i Stanko igrali su kazačok. Niko od prisutnih nije ni slutio šta se događa nedaleko od tog veselog skupa.
Uskoro je primijećeno da se neki povlače i odlaze. Začas se pronijelo šapatom da su odveli Petra i Novicu na strijeljanje. Najednom je sve umuklo i zanijemilo. Priredba je naglo prekinuta u najburnijem trenutku. Čeljad se razilazila muklo, u tišini. Svako je išao svojoj kući da bude što dalje od mučnog događaja...
Čile i ja o tome pričamo sa gorčinom. Nerazumno je bilo obrazloženje u saopštenju te surove mjere. Navodno, Petar je stari reakcionar, petokolonaš i izdajnik, a sve što je u tome saopštenju rečeno bilo je daleko od svake istine.
Do 1914. mogli su mu opravdano reći da je reakcionar samo tadašnji opozicioneri. Jer bio je plemenski kapetan u Grahovu i vjerno je služio knjaza i kralja Nikolu dok je trajala Crna Gora kao nezavisna država. Poslije toga nikad nije ispoljio nešto slično.
Kome je to trebalo?
Svako je znao, ko je poznavao našu porodicu i Petra, da su on i Joka uvijek bili uz svoju djecu. Čak su bili dobrovoljne žrtve, jer su podržavali stremljenja svojih sedam sinova, koji su, nalazeći se na raznim stranama, bili složni u svom komunističkom opredjeljenju i radu. Ako se može govoriti o nekom slobodarskom doprinosu sinova to se ne može odvojiti, ni po žrtvama ni po doprinosu, od Petra i Joke. U tome su po svemu ravnopravni. Svako dijeljenje nedostojno je i nepravično.
Kroz život su sa djecom, uz patnje i žrtve, stizali od Nikšića do Italije, pa opet do Grahova, Trebinja i Beograda.

Mada su se mnogi ustručavali, a i mi smo izbjegavali razgovore o Petrovoj pogibiji, bili smo uvjereni da najbliži drugovi, naši i njegovi, taj akt nijesu odobravali. Prisjetili smo se naših odvojenih susreta sa Savom, brzo nakon toga događaja. Sava je i Čilu i meni izrazio svoje neraspoloženje i negodovanje zbog takvog postupka:
"Ubili su Petra, našeg čovjeka, i napravili grdnu grešku i štetu. Politički smo više zbunili ljude, pa ne shvataju šta radimo i kuda sve to vodi."

Vojo Kovačević: Pod otvorenim nebom, 1985

dragan17 00:08 15.06.2009

Re: komunistički zločini vol.2

gorran2
Streljanje kapetana Peka Kovačevića u Grahovu 8. marta 1942.

Vojo Kovačević: Pod otvorenim nebom, 1985

Nije to bio samo zlocin komunista, tu je sin komunista Pavle Kovacevic ubio rodjenog oca Petra. Na slavlju koje se ovde spominje Pavle je pokusao da seljacima drzi politicki govor o tome kako ce "petokolonasi" platiti. Na dobacivanje kako prvo svog oca treba da ubije (kao kraljevog oficira u penziji), ovaj partizan je to i uradio iste veceri.
To je tipicna slika zverstva koje su komunisti sirili kao zarazu gde god su se pojavili.

gorran2 00:14 15.06.2009

Re: komunistički zločini vol.2

Nije to bio samo zlocin komunista, tu je sin komunista Pavle Kovacevic ubio rodjenog oca Petra. Na slavlju koje se ovde spominje Pavle je pokusao da seljacima drzi politicki govor o tome kako ce "petokolonasi" platiti. Na dobacivanje kako prvo svog oca treba da ubije (kao kraljevog oficira u penziji), ovaj partizan je to i uradio iste veceri.
To je tipicna slika zverstva koje su komunisti sirili kao zarazu gde god su se pojavili.

Vojo je Pavlov rođeni brat i Pekov sin.
Ali ti eto imaš potrebu da njemu objašnjavaš šta je i kako je stvarno bilo.

dragan17 00:25 15.06.2009

Re: komunistički zločini vol.2

gorran2
Nije to bio samo zlocin komunista, tu je sin komunista Pavle Kovacevic ubio rodjenog oca Petra. Na slavlju koje se ovde spominje Pavle je pokusao da seljacima drzi politicki govor o tome kako ce "petokolonasi" platiti. Na dobacivanje kako prvo svog oca treba da ubije (kao kraljevog oficira u penziji), ovaj partizan je to i uradio iste veceri.
To je tipicna slika zverstva koje su komunisti sirili kao zarazu gde god su se pojavili.
Vojo je Pavlov rođeni brat i Pekov sin.
Ali ti eto imaš potrebu da njemu objašnjavaš šta je i kako je stvarno bilo.

PEKO je Rajkovic
Petar je Kovacevic
Tako da ne znam za Voju ali otac Pavla Kovacevica je Petar, ubijen od rodjenog sina.

Inace dobacivanje na koje je Pavle ubio oca je doslo bas od udovice Peka Rajkovica koga su komunisti ubili ranije, takodje kao petokolonasa (takodje penzioner kraljeve vojske)

gorran2 00:43 15.06.2009

Re: komunistički zločini vol.2

Sve si pomešao.
Peko je Petar, bio je kapetan stare crnogorske države, i preziva se Kovačević.
"Petar, Peko kako smo ga u kući oslovljavali", kaže njegov sin Vojo.
Ko je taj Rajković, ne znam.

NNN 21:55 14.06.2009

Hvala

imaću šta da čitam neko duže vreme

Ps. Javljam se posle.

uros_vozdovac 22:09 14.06.2009

Re: Hvala

Hvala.

gorran2 22:35 14.06.2009

komunistički zločini vol.3

Krajem marta 1942, kao član Okružnog komiteta KPJ za Nikšić, primio sam dužnost instruktora Mjesnog komiteta KPJ za Grahovo, zadržavajući i raniju dužnost za Mjesni komitet Herceg Novi. Tako sam imao obavezu da obilazim prostranu teritoriju koju su obuhvatala ta dva mjesna komiteta.
U to vrijeme na području grahovskog mjesnog komiteta naišao sam na posebno tvrdu organizovanost, u kojoj je bilo neke nupetosti, i na naglašeno ostru disciplinu na cijeloj teritoriji Grahova, Vučjeg Dola i Banjana.
Isticalo se revolucionisanje masa i organizovanost teritorije, kao da se time željelo potvrditi beskompromisnost i opti-mizam u vezi sa daljim ostvarivanjem ciljeva borbe. Članovi KPJ i SKOJ-a postavljani su na sve značajnije dužnosti. "Odgovorni drug" postao je opšte usvojen pojam za člana Partije. To je navodno, trebalo da još poveća ugled i ubrza njeno legalizovanje. Išlo se frontalno na revolucionisanje svih društvenih organizacija, organa vlasti i partizanskih jedinica za prelazak u drugu fazu i borbu sa klasnih pozicija.
Takva tvrdoća stavova organizacije potisnula je svaku korisnu inicijativu. Sve je unaprijed isplanirano, što pogoduje da se zamrznu demokratski odnosi na svim stepenima. To je omogućavalo i neprijatelju da se pritaji, a "otkriva" se tamo gdje ne postoji, pa su ponekud bili žrtve i prijatelji partizana.
I dok su do kraja marta takve direktive stizale svim partijskim organizacijama Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru i, zavisno od njihove snage, sa više ili manje dosljednosti bile sprovođene, u drugoj polovini aprila sve je to podvrgnuto najoštrijoj kritici.
Prisustvovao sam na dva sastanka Okružnog komiteta KPJ za Nikšić, održana krajem marta. i u drugoj polovini aprila. Oba su mi ostala upečatljiva u sećanju zbog razlike u zaključcima i atmosferi.
Na oba sastanka bili su prisutni Milovan Đilas i Ivan Milutinović, odnosno Veljko i Milutin, kako smo ih oslovljavali njihovim partizanskim imenima.
Martovski sastanak sam doživio i kao neprijatnost.
Milutin je prvi uzeo riječ. Govorio je o teškoj situaciji u Vasojevićima, gdje je bio u toku frontalni obračun sa četnicima i na političkom i na vojničkom planu. Slična opasnost prijetila je i u Katunskoj nahiji od nacionalista Krsta Popovića. Ocijenio je to kao veliki teret i izrazio zabrmutost za naše ukupne snage u Crnoj Gori. Ukazao je na potrebu za diferencijacijom i blažim kursom prema onima koji se dobrovoljno ne priključuju našim redovima, jer je u takvim nslovima neutralnost i pasivnost prednost u odnosu na međusobno sukobljavanje. Rekao je da ne treba progoniti one koji izbjegavaju da stupe u naše redove a ne okreću pušku protiv nas. To je bila suština Milutinovog govora.
Odjednom i nenadano, Veljko je reagovao na Milutinova razmatranja: "Prekini, Milutine!" Zatim je oštrim tonom počeo da govori kako naša borba nije socijal-demokratsko taktiziranje, već revolucija koja ide u totalni obračun: "Ko nije s nama, taj je protiv nas."
Milutin je zaćutao. Veljko je pojačavao ton i okrenuo se Mitru Bakiću, koji je raskomoćen sjedio na krevetu: "Mitre, kreći odmah pravac Katunska nahija. Sve mobilišite. Gdje se kod kuće ne nađu odrasle muške glave, a nijesu u našim redovima, sve plijenite i kuće palite!"
Mitar je skočio. Brzo se opremio i bez odlaganja krenuo na izvršenje naređenju. To je bilo usred noći - sat puslije ponoći.
Cio taj prizor doživio sam mučno. Bio sam zgranut.

Vojo Kovačević: Pod otvorenim nebom, 1985

omega68 23:55 14.06.2009

Re: komunistički zločini vol.3

Ima i ovo:
link

gorran2 00:10 15.06.2009

Re: komunistički zločini vol.3

omega68
Ima i ovo:
link

Ima.
Ali, da izvineš, smrducka.

dragan17 00:02 15.06.2009

Prvo Savino kolo

Jel to onaj ista Sava Kovacevic iz knjige Sava Skoka "Krvavo Kolo Hercegovacko"

"Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, 27. februara partizani pod optužbom da su učestvovali u ubistvu iz zasede Đoke Putice, komandanta Operativnog štaba za Hercegovinu, na Radačkom Brijegu streljaju 21 seljaka. Posle "užasno surovog" nastupa i streljanja pred velikim narodnim zborom, partizani su, piše Savo Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo. U izveštaju Operativnog štaba za Hercegovinu i Južnu Dalmaciju, o ovom događaju je zapisano:

Narodno veselje, koje je nastalo posle zbora, igranje i pjevanje sto metara od grobova petokolonaških četničkih izroda, najdublje pokazuje da su Ljubomirci shvatili i odobrili kazne izrečene protiv bandita"

Da ne bude zabune, Savo Skoko je u toku II sv rata bio partizan a kasnije i oficir JNA.

Nema st, zasluzuje orden ovaj Sava.

gorran2 00:13 15.06.2009

Re: Prvo Savino kolo

Tačno je da su streljana 21 čoveka u Ljubomiru nakon ubistva iz zasede kdta Đoka Putice.
Koliko je njihovo učešće bilo navodno ili stvarno, ne bih mogao reći.
Koliko me sećanje služi, Sava Kovačević nije učestvovao, ali to ne menja mnogo na stvari - takav je u to vreme bio princip rada.
Skokovu knjigu, naravno, imam, pogledaću.

dragan17 00:28 15.06.2009

Re: Prvo Savino kolo

gorran2
Tačno je da su streljana 21 čoveka u Ljubomiru nakon ubistva iz zasede kdta Đoka Putice.
Koliko je njihovo učešće bilo navodno ili stvarno, ne bih mogao reći.
Koliko me sećanje služi, Sava Kovačević nije učestvovao, ali to ne menja mnogo na stvari - takav je u to vreme bio princip rada.
.

Da ubiju ljude za vecerom a onda da rodbinu koja kuka teraju da sa njima igra kolo oko ostalih leseva? Najazad se slazemo, to i jeste bio partizanski princip rada.

gorran2 00:45 15.06.2009

Re: Prvo Savino kolo

Da li je bilo pre ili posle večere, stvarno ne znam.
Da li su bili krivi, ni to ne znam.
Uglavnom, optuženi su za učestvovanje u četničkoj zasedi koja je ubila kdta Puticu, inače avijatičara-podoficira kraljevske jugoslovenske vojske koji je u aprilskom ratu na vlastitu inicijativu poleteo i bacio bombe na Grac. A možda je i to legenda...
Nije sporno da je pošao na sastanak sa tamošnjim četnicima bez pratnje, verujući da može da nađe zajednički jezik i zajednički interes s njima, a oni su ga ubili iz zasede.
Bilo kako bilo, streljanje 21 čoveka je očigledno drastična i preterana represivna mera.

drug.clan 22:17 17.06.2009

Re: Prvo Savino kolo

Sasvim logično, očekivano i konsekventno, učlanio se i postao aktivan u radničkom pokretu. Zaposlio se u Beogradu, jedno vreme kao grafički radnik, zatim kao građevinac, ali je zbog članstva u KPJ proteran iz Beograda u mesto rođenja.

Nakon velike provale partijske organizacije u Crnoj Gori 1936, uspeo je da izbegne hapšenje i 9 meseci proveo je u ilegali, krijući se od žandarma.

Zatim je uhapšen, oslobođen na sudu, pa ponovo uhapšen 1940, i ponovo pušten.

Nakon toga žandarmerija ga je tražila da bi ga internirala u logor za komuniste, pa je ponovo prešao u ilegalu.

Evo sta su "Karadjordjevicevske demokrate" radili ljudima koji nisu nikoga ubili iz zasede, cak ni pretukli, cak ni uvredili vec samo zato sto su se borili za prava radnika.

Sasvim logično, očekivano i konsekventno, učlanio se i postao aktivan u radničkom pokretu. Zaposlio se u Beogradu, jedno vreme kao grafički radnik, zatim kao građevinac, ali je zbog članstva u KPJ proteran iz Beograda u mesto rođenja.

Nakon velike provale partijske organizacije u Crnoj Gori 1936, uspeo je da izbegne hapšenje i 9 meseci proveo je u ilegali, krijući se od žandarma.

Zatim je uhapšen, oslobođen na sudu, pa ponovo uhapšen 1940, i ponovo pušten.

Nakon toga žandarmerija ga je tražila da bi ga internirala u logor za komuniste, pa je ponovo prešao u ilegalu.

To streljanje je bila reakcija na mucki napad iz zasede od strane tih ljudi. Ko je kriv i kako se sve odigralo se ne zna tacno i veoma je tesko dokazati a na kraju krajeva odmazda je u ratu legitimna.

Nema st, zasluzuje orden ovaj Sava.

Sava je orden zasluzio i dobio zato sto je zivot dao za oslobodjenje naroda i zemlje od nacista i fasista a ne za saradnju sa njima!

Sakrij replike | Pošaljite komentar

gorran2

RSS Feed Saznajte više o autoru

Blogovi autora

Svi blogovi

Sava Blagojev

Drugi Savin tenk

Sava na Sutjesci

odnos snaga

strategija i taktika

Prethodnica i mostobran

Dalmatinci i esesovci

Dvanaesti

Spomenik na Tjentištu

Poslednja noć

Dragoš sedlo

Trnovačko jezero

Maglić

Vodopad Skakala sa Dragoš Sedla

Zelengora sa Dragoš Sedla

Nedelja, trinaesti. Zora u dolini.

Kosturnica

Nemci

Nedelja, trinaesti. Pakao.

Re: Dalmatinci i esesovci

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Re: Dalmatinci i esesovci

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Re: Nedelja, trinaesti. Pakao.

Re: Dalmatinci i esesovci

jedno sećanje na trinaesti

Komunisti, naprijed

Malo nenaklonjenih svedočenja i tumačenja

Epilog

Sava / Koča

Šta reći?

Re: Šta reći?

Re: Šta reći?

Re: Šta reći?

Re: Šta reći?

Re: Šta reći?

Savini topovi na Sutjesci

Protivkolac Škoda 47mm

komunistički zločini vol.1

komunistički zločini vol.2

Re: komunistički zločini vol.2

Re: komunistički zločini vol.2

Re: komunistički zločini vol.2

Re: komunistički zločini vol.2

Hvala

Re: Hvala

komunistički zločini vol.3

Re: komunistički zločini vol.3

Re: komunistički zločini vol.3

Prvo Savino kolo

Re: Prvo Savino kolo

Re: Prvo Savino kolo

Re: Prvo Savino kolo

Re: Prvo Savino kolo

gorran2

Blogovi autora

Najnovije VIP blogeri

Najnovije blogeri

Arhiva

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana