Bitka za Srbiju [5]- Na ulicama Beograda

gorran2 RSS / 20.10.2009. u 19:36

Pre dve i po godine napisao sam članak "Beogradska operacija" na Vikipediji - evo odlomka:

********************************************************************************* 

Борбе за Београд

Ангажоване снаге

German_bunker_Belgrade.jpg(Немачки бункер на углу Змај Јовине улице и Обилићевог венца)

Са немачке стране, у борбама за Београд учествовале су две групације: у самом граду и околини била је распоређена борбена група "Шнекенбургер", названа по команданту генералу Вилију Шнекенбургеру (Willi Schneckenburger, погинуо 13. октобра 1944.). Њу су сачињавале следеће јединице:

1. 2 батаљона 750. пука 118. ловачке дивизије
2. Пук "Тврђава Београд" (касније Дивизијска к-да за посебне намене "Штефан")
3. Бригада "ф. Рудно"
4. делови 737. пука 117. ловачке дивизије
5. допунски батаљон 7. СС дивизије "Принц Еуген"
6. 28. ландесшицен-батаљон
7. неколико полицијских батаљона
8. један рударски заштитни батаљон из Костолца
9. 38. моторизовани противавионски артиљеријски пук
10. неколико дивизиона артиљерије 2. оклопне армије
11. 202 тенковски батаљон
12. делови 5. моторизованог полицијског пука

Укупна јачина ове групације износила је преко 20.000 људи, 40 тенкова и око 170 топова и минобацача.

У источној Србији на пробоју према Београду налазила се борбена група "Штетнер" (Walter Stettner Ritter von Grabenhofen, погинуо 18.10.1944.). Њу су сачињавали:

1. 1. брдска дивизија
2. 2. пук "Бранденбург"
3. 749. пук 117. ловачке дивизије
4. 117. извиђачки батаљон
5. један батаљон 7. СС дивизије
6. делови полицијских јединица из источне Србије

Укупна јачина ове групације износила је преко 20.000 људи, 35 тенкова и око 150 топова и минобацача.

У ослобађању Београда учествовале су следеће јединице Црвене армије:

1. 4. гардијски механизовани корпус под командом генерал-потпуковника Жданова, састава: 13., 14. и 15. механизована и 36. тенковска бригада, 230. хаубички артиљеријски пук, 140. минобацачки пук, 58. пук гардијских минобацача, 42. ловачка противтенковска артиљеријска бригада, 22. противавионски артиљеријски дивизион и 218. самостални инжењеријски батаљон
2. 5. самостална гардијска моторизована бригада
3. 73. стрељачка дивизија
4. 236. стрељачка дивизија

4. гардијски механизовани корпус је, заједно с јединицама ојачања, имао у своме саставу 17.022 човека, 160 тенкова, 21 самоходно артиљеријско оруђе, 31 оклопни аутомобил, 366 топова и минобацача. Стрељачке дивизије имале су између 7.500 и 8.000 бораца.

Прву армијску групу НОВЈ, под командом генерал-лајтнанта Пеке Дапчевића, сачињавале су:

1. Прва пролетерска дивизија
2. Пета крајишка дивизија
3. Шеста личка пролетерска дивизија "Никола Тесла"
4. 11. крајишка ударна дивизија
5. 16. војвођанска ударна дивизија
6. 21. српска ударна дивизија
7. 28. славонска ударна дивизија
8. 36. војвођанска ударна дивизија

У операцији је такође садејствовала 23. српска ударна дивизија. Ове јединице су на дан 5. октобра имале 32.000 бораца под оружјем. Захваљујући константном приливу добровољаца, овај број се до 14. октобра повећао на око 40.000.

Ток борби

Главне снаге 4. гардијског механизованог корпуса (36. гардијска тенковска и 13. и 14. гардијска механизована бригада) 12. октобра пре подне састале су се у рејону Наталинаца (12 km источно од Тополе) с јединицама 4. српске бригаде 21. српске дивизије НОВЈ.

Укрцавши на тенкове један батаљон те бригаде, 36. гардијска тенковска бригада, потискујући осигуравајуће делове непријатеља, ускоро је избила пред Тополу, јако непријатељско упориште на путу Београд - Крагујевац. На прилазима граду, поред 10. бригаде 5. дивизије, водиле су борбу 13. бригада 1. пролетерске дивизије и Друга крајишка бригада 17. дивизије НОВЈ.

Вест о доласку совјетских јединица изазвала је велико одушевљење код југословенских бораца.
Викицитати „"Одушевљење је достигло врхунац кад нам је командант батаљона саопштио да ћемо ићи на Београд заједно с Русима", - прича један борац из 4. српске бригаде 21. ударне дивизије НОВЈ, - "брзо смо се укрцали на тенкове и слили у реку борбених возила 4. гардијског механизованог корпуса"."

Здруженим ударом, јединице Црвене армије и НОВЈ у једночасовној борби ослободиле су Тополу и наставиле под непрекидном борбом марш према северу.

У рејону Белосаваца, 9 km северено од Тополе, немачки Дивизион јуришних топова СС-дивизије "Принц Еуген" је из самоходних оруђа 88 mm отворио јаку ватру на челне јединице 36. гардијске тенковске бригаде. Не прекидајући кретање, предњи делови бригаде извршили су напад на непријатељски положај и савладали немачки отпор. Истог дана касно поподне бригада је избила пред Младеновац, у коме је већ водила борбе Трећа крајишка бригада. На јужној ивици Младеновца, дуж северне обале речице Луга и даље, дуж насипа железничке пруге, немачко-фашистичке јединице су припремиле одбрамбену линију, а сам град су уредиле за кружну одбрану. Артиљерија корпуса, која је под заштитом мрака померена што је могуће ближе предњем крају непријатељске одбране, извршила је јак ватрени налет, после чега су тенкови, са десантом аутоматичара, извршили муњевити јуриш на непријатељске положаје. У незадрживом налету совјетске технике и југословенске пешадије. за два сата сломљен је отпор непријатеља и ослобођен Младеновац. За то време 6. дивизија НОВЈ ослободила је Рипањ и уништила оклопни воз.


У току 13. октобра комбинованим снагама савладани су организовани немачки одбрамбени положају у области Авале. Према немачким подацима уништено је чак 29 тенкова, али темпо напада није јењавао.

Најзначајнији догађај одиграо се на североисточном правцу. У току ноћи 13/14. октобра, у околини Болеча 15. гардијска механизована бригада из покрета је извршила напад у бок и позадину моторизованог пука СС дивизије "Бранденбург", који се повлачио према Београду. На исти одбрамбени сектор из другог правца напале су 5. самостална гардијска механизована бригада и 1. крајишка бригада НОВЈ. Након осмочасовне огорчене борбе немачки отпор је сломљен. Тиме је пресечена веза између групације "Шнекенбург" на територији Београда и групације "Штетнер" која се концентрисала у области Смедерева са намером да продре према Београду. Ова победа определила је даљи ток дејстава.

Завршна фаза операције

Boulevard_167.jpgДана 14. октобра 1944. београдска операција је ушла у завршну фазу. На обуду града из свих праваца концентрисале су се нападне снаге: XII корпус НОВЈ са запада и југозапада, десноод њега, са југа, Први пролетерски корпус, са истока 5. и 21. дивизија НОВЈ. Ове јединице су на лицу места формирале комбиноване нападне саставе са деловима оклопних и механизованих јединица Црвене армије.
(Борци НОВЈ у нападу на зграду бр. 167. у Булевару краља Александра, октобар 1944.)

У току преподнева 14. октобра Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије.
Викицитати

„Тек пред поноћ избисмо на домак Аутокоманде. Од јаке експлозије ту, на цести, плануше два совјетска тенка, горе као да су од луча. Група Њемаца сачекала их панцерфаустима, а затим покушала да побјегне у ноћ. Запаљени су трећи и четврти тенк (два прва је група пропустила да прођу).

Ова група, тројица Њемаца, налетјела је на вод Вида Јовићевића, који их је већ био прошао. Ухваћени су сви тројица. Од експлозије, поред тенка ми је погинуо један борац, један од оних Космајаца који су нам се на Златибору прикључили.
Овдје, на излазу из Јајинаца, сјетих се борбе коју смо 1944. водили на Имљанима. Пет бораца је погинуло док смо извукли рањеника, који је послије два сата умро. А сада посматрам тенкове - буктиње у којима посаде запомажу и моле за помоћ.. Нико им се не примиче. Остали тенкови обилазе буктиње и продужавају напријед. Посаде су изгореле с тенковима. "

Саво ПУЗИЋ, командир Треће чете Првог батаљона Прве пролетерске бригаде.

Долином Топчидерске реке нападала је 13. механизована бригада Црвене армије и Шеста пролетерска дивизија. Овим продором изолована је и опкољена групација пуковника Цимермана на Чукарици. Након избијања на реку Саву, продужиле су напад према железничкој станици и савском мосту. Немци су концентрисали снаге и противнападом одбацили Совјете и Југословене од ове виталне саобраћајне тачке.

Током 14. и 15. октобра већи део града био је ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом северозападном делу, на линији: железничка станица "Дунав" - Ботаничка башта - Народна скупштина - Теразије - блок зграда министарстава - Главна железничка станица, као и на Чукарици, где су немачке јединице биле одсечене од својих снага у граду.

Дана 15. октобра увече испољио се напад групе "Штетнер" из правца Смедерева на положаје 5. и 21. дивизије НОВЈ и совјетске јединице у захвату смедеревског друма према центру града. Ове јединице су на сваки начин тежиле да се споје са групацијом која се бранила у центру града. Оне су са изузетном упорношћу продирале преко Звездаре, дуж Булевара краља Александра и преко Коњарника. Развиле су се изузетно оштре борбе. Њихов напад је заустављен уз велике губитке. Током 16. октобра Друга пролетерска бригада НОВЈ и 36. гардијска тенковска бригада Црвене армије предузеле су противнапад на ову групацију, окружили и уништили један њен део у околини школе "Војислав Илић".

Током 16. октобра снаге групе "Штетнер" наставиле су са још већом решеношћу и по цену великих губитака нападе усмерене на продор у центар града. Ови напади сломили су се о одлучну одбрану совјетских и југословенских снага.

Суочен са драматичним губицима и суочен са извесношћу неуспеха, генерал Штетнер одлучио се на маневар. Напустивши сву механизацију, 17. октобра усмерио је своју групацију јужно од Београда, са намером да покуша продор у Београд са југа, долином Топчидерске реке. Истовремено, 17. октобра ујутро, ојачане снаге из Београда покренуле су напад у правцу југа, у сусрет Штетнеровој групацији. Овај напад је међутим одбијен.

Штетнерова формација наишла је на линији реке Болечице на положаје 21. српске дивизије и успела да их потисне. Међутим, у рејон планине Авале правовремено је из Београда упућена 11. ударна дивизија НОВЈ. На источном крају Београда, иза фронта 21. дивизије, концентрисале су се такође снаге 5. ударне дивизије, 15. гардијске механизоване бригаде и 5. самосталне гардијске моторизоване бригаде. Током 18. и 19. октобра из Београда су извучене 16. и 36. дивизија у циљу пресретања Штетнерове групације.

У сукобу са овим снагама група генерала Штетнера разбијена и великим делом уништена. Генерал Штетнер погинуо је у борбама на Авали 18. октобра, а његове преостале снаге наредних дана у групама су се пробијале према немачком мостобрану у Шапцу, нападане и уништаване од јединица XII корпуса и 31. српске бригаде.

Током 17. и 18. октобра, продирући у правцу Калемегдана, 8. бригада 1. пролетерске дивизије, заједно с јединицама Црвене армије, дошла је до зграде "Албанија", а 1. пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом. Борбе су се водиле из улице у улицу, од куће до куће, и унутар зграда. Група бораца Прве пролетерске упала је у зграду народног позоришта из улице Браће Југовића, под ватром се пребацила кроз позоришну салу и, једно по једно, ручним бомбама уништила групе Немаца у предњем делу зграде и на спрату.

1. бригада 6. пролетерске дивизије ликвидирала је отпор у неколико утврђених зграда код цркве и фабрике шећера на Чукарици. Јединице 17. бригаде 28. дивизије НОВЈ, у садејству са четом совјетских бораца, заузеле су фабрику шећера.

До краја дана 18. октобра, после жестоких петодневних уличних борби, непријатељ је у граду био притиснут ка Сави. Особито крваве борбе водиле су се за јако утврђену зграду Министарства саобраћаја (данас Железнички музеј), Главну железничку станицу, хотел "Москву", Градску општину и Радионицу војне одеће. До краја 19. октобра непријатељ је држао у својим рукама само Калемегдан, зграду "Албанија", Теразије, ужи рејон Савског моста и Чукарицу. Затим је почео да напушта и ова последња упоришта, ужурбано пребацујући своје трупе на леву обалу Саве.

У ноћи 19/20. октобра заузета је зграда "Албанија", у то време највиша у Београду. Борац Младен Петровић је, ризикујући живот, на згради истакао тробојку с црвеном петокраком.

У зору 20. октобра преостале немачке снаге из Београда ужурбано су се повлачиле преко савског моста на леву обалу, ометани од совјетске авијације и артиљерије. Инжињерци су извршили припреме да по повлачењу својих јединица, сруше мост. Међутим, овај план омео је пензионисани учитељ Миладин Зарић[5]. Он је становао у близини моста, у Карађорђевој улици бр. 69. Пошто је имао минерско искуство из Балканских ратова, уочио је прави тренутак, изашао на мост и пресекао проводнике.

Немачко изненађење одмах су искористили делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стрељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада, пребацили се преко моста и, уз подршку артиљерије са Калемегдана, формирали мостобран на левој обали. У току пребацивања Немци су покушали неколико самоубилачких напада на мост, али без успеха.

„У вечерњим часовима је предузет последњи покушај разарања Савског моста. Одважни продор једног камиона, напуњеног експлозивом, под заштитом 4 јур[ишна] топа, доспео је, додуше, кроз непријатељске редове све до почетка моста, али су тамо камион, као и 2 пратећа јур[ишна] топа, погођени концентрисаном ватром противтенковских топова. Услед паљења товара у камиону, мост је поново био само незнатно оштећен."

Извештај команданта Армијске групе "Србија" од 4. новембра 1944. 

Током ноћи 20./21. октобра борбена група "Цимерман" са Чукарице пребацила се чамцима на леву обалу Саве, где је нападнута и делимично разбијена од Прве личке бригаде.

Резултат операције

Двадесетог октобра, након шестодневних тешких борби, Београд је био коначно слободан. Мноштво грађана изашло је на улице да би одушевљено поздравило ослободиоце.

У борбама за ослобођење Београда од 14. до 20. октобра погинула су 2.953 борца НОВЈ и око 960 црвеноармејаца. Већина погинулих бораца сахрањена је на Гробљу ослободилаца Београда. Између осталих, погинули су:

- политички комесар Пете крајишке (козарске) НОУ бригаде Махмут Ибрахимпашић Машо, народни херој
- комесар Првог батаљона Прве пролетерске бригаде Блажо Попивода, народни херој
- заменик команданта Првог батаљона Прве пролетерске бригаде Душан Милутиновић, народни херој
- командант Четвртог батаљона Друге личке бригаде Милан Дракулић
- командант Четвртог батаљона Осме црногорске бригаде Милисав Ђуровић, народни херој
- командант Четвртог батаљона 21. славонске бригаде Стојан Рекић
- заменик команданта Другог батаљона 21. славонске бригаде Станко Милошевић
- начелник штаба 21. славонске бригаде Петар Окулић
- командант Првог батаљона Прве личке бригаде Јандре Жунић
- политички комесар Другог батаљона Прве личке бригаде Јово Ћопић

Орденима и медаљама Совјетског Савеза за подвиге током операција одликовано је око 300 бораца НОВЈ.

Немачке оружане снаге имале су око 15.000 погинулих, међу којима обојица командујућих генерала, и око 9.000 заробљених.

Током операције ослобођена је целокупна територија Србије северно од долине Западне Мораве и источно од Велике и Јужне Мораве. Армијска група "Србија", специјално образована за одбрану Србије, тешко је поражена, нанети су јој ненадокнадиви губици и избачена је са свог терена. Командант Југоистока је 3. новембра расформирао је штаб Армијске групе "Србија" и изразио признање и захвалност штабу и јединицама на јуначком отпору надмоћним снагама. Над немачким снагама у Срему преузео је команду штаб LXVIII корпуса. Ометен је план врховне команде Вермахта о стварању фронта на источној граници Србије, угрожено је извлачање Армијске групе "Е" из Грчке и створена је повољна основица за даље офанзивне акције. Београдска операција била је важан корак у коначном рушењу нацистичке Немачке.

Ослобођени Београд постао је седиште владе и осталих државних институција нове Југославије. Врховни командант НОВЈ маршал Тито похвалио је и одликовао велики број бораца и старешина јединица НОВЈ и Црвене армије које су учествовале у операцији.
Поступак према заробљеницима и погинулим војницима [уреди]

Преко 20.000 људи страдало је у оштрим борбама у завршној фази Београдске операције. У овој фази београдско бојиште постало део Источног фронта. Борбе је карактерисала суровост и жестина карактеристична за Други светски рат на тлу Југославије, прожета суровошћу и жестином Источног фронта.

Британски изасланик при Врховном штабу НОВЈ Фицрој Меклејн пластично је описао атмосферу у војскама непосредно након битке:

„Од нашег новопеченог пријатеља сазнали смо да је те ноћи крупна непријатељева јединица, која се у одступању и метежу одвојила од главнине, очајнички покушавала да се пробије и пређе део пута на овом месту, како би се придружила немачким снагама у Београду пре но што буде сасвим одсечена. Резултат је био изузетно жестока борба која је читаве ноћи по киши и у мраку беснела на овом делу пута. Сада више није било сумњи у исход. Практично је читава непријатељева јединица од више хиљада људи била уништена. Пут је поново био мање-више слободан. Преостало је само да се униште изолована жаришта отпора.

Сећање на ову победу и покољ непријатеља после тога очигледно је орасположило поручника. Док је испијао топло млеко, његово широко, монголоидно лице озарило се осмехом. Он је, поверио нам се, мрзео Немце више но ишта друго на свету. Борио се против њих већ три године и утврдио да су брутални и нехумани непријатељи. Они су освојили и уништили његово село и заклали му мајку и сестре. Његов једини брат погинуо је у борби против њих. Сад је био срећан што види да су коначно дотучени и смрвљени. У овој последњој бици нису заробили много Немаца. Упитао сам га шта раде са заробљеницима? - Ако се предају у великим групама - рекао је - онда их враћамо у базу; али ако их - додао је - има само неколико, онда се не мучимо - намигнуо је. Питао сам се само колико заробљеника представља већу групу?

Сазнавши сада да је друм пред нама мање-више слободан, наставили смо пут. Досад смо наилазили само на понеки леш, испружен у блату, поред олупина тенкова и топова. Сада су лешеви били нагомилани са стране пута, један преко другог, у сивим униформама Вермахта, неки без чизама и униформи, остављени полуголи; стотине и стотине њих, са изобличеним бледим лицима и укаљани блатом, зеленкастосивим на зеленкастосивој кожи. Док смо пролазили, мучни задах смрти гушио нас је и тешко се осећао у ваздуху.

Јединице које су покушавале да се пробију биле су састављене на брзу руку од остатака неких пет-шест различитих дивизија и, посматрајући мртве, препознавали смо познате ознаке: рунолист "Прве алпске дивизије" и двоструку муњу дивизије "Принц Еуген". Коло среће се заиста окренуло откако смо стајали лицем у лице са овим истим јединицама у оним раним, опасним данима у босанским планинама.

Нешто даље прошли смо крај велике групе заробљеника који су ишли у супротном правцу. Многи су били само у кошуљама и гаћама, и тресли су се цупкајући на јесењој хладноћи, лица сивих од ветра и страха, налик на лица њихових мртвих другова. Док смо их посматрали, стражар је скинуо чизме са једног од њих, које су некако остале непримећене, и навукао их, а њихов бивши власник наставио је пут босоног.
Убрзо после тога Вивијен ми показа нешто са стране пута. Окренувши се у правцу у коме је показивао, угледао сам преко стотину тела у редовима, једна преко других, као кегле оборене једном лоптом. Они, очигледно, нису погинули у бици. - Мала група - рече Вивијен."

После рата југословенске власти уредиле су Спомен-гробље ослободилаца Београда за жртве на страни сила победница. У гробљу је сахрањен знатан део погинулих бораца НОВЈ и готово сви црвеноармејци. Традиционално су на годишњице битке на гробљу одржаване свечаности у част погинулих бораца, којима су присуствовали и гости из Совјетског Савеза. Долазећи у Београд на прославу двадесетогодишњице победе, у авионској несрећи на Авали погинула је група совјетских ветерана на челу са командантом 4. гардијског механизованог корпуса В. И. Ждановим.

Погинули Немци, који су били вишеструко бројнији, покопани су у необележене заједничке гробнице. Поводном 60-годишњице битке и иницијатива у немачкој штампи да се немачки војници коначно достојно сахране, Бранимир Гајић и Милорад Ивановић, новинари Media Focus-а, невладине организације посвећене истраживачком новинарству, провели су истраживање. Према њиховим налазима, на територији града Београда постоји неколико масовних гробница у којима су покопани немачки војници. Вероватно највећа је на месту стадиона фудбалског клуба "Обилић" на Лекином брду, испод самог терена, где је сахрањено више хиљада припадника Штетнерове групације. Постоји такође масовна гробница у парку на Аутокоманди, код Звездиног стадиона, и у паркићу код Железничког музеја.

*********************************************************************************

Malo slika:

 

borci_5_krajiske_u_kolubari.jpg
Borci Pete krajiške (kozaračke) brigade 11. divizije prelaze Kolubaru na maršu prema Beogradu

t34_u_beogradu.jpg


crvenoarmejci_u_beogradu.jpg
Crvenoarmejci u Beogradu

devojka_i_tenkisti.jpg


jurisni_top_u_bulevaru.jpg
Devojka i tenkisti

komandanti.jpg
Ždanov Vladimir Ivanovič, komandant Četvrtog gardijskog mehanizovanog korpusa, i Peko Dapčević, komandant Prvog proleterskog korpusa NOVJ

slavlje_albanija.jpg


zajednicki_zarobljenici.jpg
Zarobljene Nemce čuvaju borci NOVJ i crvenoarmejci zajedno

zarobljenici.jpg


zarobljenici_u_bg.jpg
Nemački zarobljenici u dvorištu škole "Vojislav Ilić"

churcill.jpg
Čerčilova čestitka Titu povodom oslobođenja Beograda



Komentari (2)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

gorran2 gorran2 22:11 20.10.2009

NOVJ OOB u Beogradskoj operaciji

Prva proleterska divizija
- Prva proleterska brigada
- Treća krajiška proleterska bigada
- Trinaesta proleterska brigada "Rade Končar"
- Osma crnogorska udarna brigada

Peta krajiška udarna divizija
- Prva krajiška udarna brigada
- Četvrta krajiška udarna brigada
- Deseta krajiška udarna brigada

Šeta lička proleterska divizija "Nikola Tesla"
- Prva lička proleterska brigada
- Druga lička proleterska brigada
- Treća lička (deveta hrvatska) proleterska brigada
- Dvadesetdruga srpska (kosmajska) udarna brigada

Jedanaesta krajiška udarna divizija
- Peta krajiška (kozaračka) udarna brigada
- Dvanaesta krajiška udarna brigada
- Tridesetdruga srpska udarna brigada

Šesnaesta vojvođanska udarna divizija
- Prva vojvođanska udarna brigada
- Druga vojvođanska udarna brigada
- Četvrta vojvođanska udarna brigada

Dvadesetprva srpska udarna divizija
- Druga proleterska brigada
- Četvrta srpska udarna brigada
- Peta srpska udarna brigada

Dvadesetosma slavonska udarna divizija
- Sedamnaesta slavonska udarna brigada
- Dvadesetprva slavonska udarna brigada
- Dvadesetpeta slavonska (brodska) udarna brigada

Tridesetšesta vojvođanska udarna divizija
- Treća vojvođanska udarna brigada
- Peta vojvođanska udarna brigada
- Šesta vojvođanska udarna brigada
- Tridesetprva srpska udarna brigada
gorran2 gorran2 02:12 21.10.2009

Razmere i značaj bitke za Beograd

Očigledno je da Beograd predstavlja komunikacijski nervni čvor Balkana. Nemci su samo na Balkanu raspolagali sa 700.000 ljudi. Ipak, od trenutka kad su postali svesni opasnosti - negde oko 1. septembra - pa za narednih 6 nedelja, oni su u oblast istočne Srbije i Beograda uspeli da koncentrišu svega nekih 50.000 ljudi.
Kako je to moguće?

Odgovor daje von Weichs, komandant Jugoistoka, komandant Ag"F", u svom Izveštaju vrhovnoj komandi od 20. septembra 1944:

"Koordinirano sa političkim i operativnim uspesima neprijatelja na rumunskom i bugarskom području, crvene jedinice bandi u unutrašnjosti područja Jugoistoka su prešle u odlučujući napad na saobraćajne linije i pozicije oružanih snaga okupacionih trupa. Težište je, neosporno, u Srbiji i Makedoniji. Treba, konačno, smatrati pogreškom klasifikaciju toga nepnjatelja kao "banditskog protivnika" a borbi koje se vode protiv njega kao "rat protiv bandi". Radi se, izuzimajući novoformirane jedinice, o operativno i taktički dobro vođenim, teškim oružjem do zavidne mere naoružanim grupacijama snaga, koje se odlikuju dinamikom koju ne treba potceniti i čija brojnost stalno raste. Nisam naklonjen grešci da neprijatelja precenim, jer su upravo sadašnje borbe, sa uspesima i gubicima na obe strane, objektivna osnova za procenu. Zadatak ovog unutarnjeg neprijatelja je takođe uništenje svih Nemaca, to je njegov krajnji cilj. Za postizanje toga cilja njegovo glavno sredstvo je otežavanje, odn. sprečavanje pomeranja nemačkih snaga, naročito prema severu, jer bi time Nemci mogli postići koncentraciju svojih snaga kojoj se on u datom slučaju ne bi mogao odupreti. U stvari, Tito je već uspeo da, u sadejstvu sa anglo-američkim vazduhoplovstvom, skoro potpuno paralizuje odvijanje železničkog saobraćaja iz Grčke prama Beogradu, da trupe koje su vršile pomeranja rasparča na velikim odstojanjima i da ih mnogostruko veže, kao i da u najvećoj meri teško poremeti saobraćaj cisterni i dovoz uglja prema jugu, te da skoro ukoči transporte evakuacije (pogonsko gorivo!)."

Dakle, upravo zahvaljujući ovome, bila je to razmerno skromna operacija na važnom mestu. Ona nije bila dalekosežno planirana od komande Crvene armije, ali je ovakva situacija stvorila priliku. Sovjeti su ostvarili koncentraciju od 100.000 ljudi, što je uz 50.000 boraca NOVJ omogućilo da se za četiri nedelje ostvari značajna, vredna, relativno brza i elegantna pobeda.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana