Постоји један квалитет у времену: оно се убрзава с' годинама.(гђа Ljudmila Ulicka)
у пропламсајима оних наслова који су мамиле нове речи у синтагмама мене скрибомана , превртљивог сведока времена које је прошло, хетеросексуално настројеног мушкарца који је опседнут сексом исто колико и сопственом крхком сујетом (као последицом алијенације појмова), ево се затичем у дединој Thonet столици за љуљање, садржају наслеђеног салонског ентеријера,обзиром да у њој уз лаку самољуљку најбрже се приведем дремки након читања, а које ме баш обузело у другој половини осме ми деценије трајања овоземаљког.
елем, трудих се подуго да изборим у свом приватном окружењу позицију активног заговорника актуелних идеја и изазова конкретног времена (и када се нема инспирације за сва актуелна дешавања, посебно рачун водећи да не будем резанац за дијалог супу) притом строго пазивши да доста тога оставим недоречено мамећи на тај начин потенцијалне саговорнике како се поведеној теми не би разводњила суштина те се она свела на надмудривање око тога са које стране треба разбити јаје, тражећи истовремено оправдања за постојање (и трајање) сопственог пута ка само мени битним и важним истинама у основи реактуализованих у апстрактне слике измењеног смисла, потпуној супротности од струковног ми занимања, посве реалистичног.
битна превага у мени здесила се августа 1996. одлуком да скокнем на Малту намамљен 6- омесечним уговором у струци ( захтеван пројекат ексклузивног комплекса Portomaso у граду St. Julian's био је тада у замисли финансијера) обзиром да се у Србији већ подуго биле зарушене надокнаде за радна залагања нас сретника који смо још имали радне односе.непознато острвско окружење ме је топло примило и од тада мој однос са Малтом на којој сам проживео десетиполеће већ зрелих ми година сличи дугорочној вези (као бебе према дојки) и в.радо се враћам у присетима на тај период ми трајања, посебно јер тамо су временом настајале ми приче у којима су елементи били суптилни и на рубу могућег,па се на моменте докон предах и изазову блоговања (које ево још увек ме маами ), уствари предрадњи моје мегаломанске намере (из друге половице 9 десетих) да се курталишем стеге струке

обзиром да бих био додатно финансијски обезбеђен од беспарице одржавањем сексуалних услуга код пар добро стојећих госпођа са којима сам се дружио на сатима јоге указујући им наду да ће њихива већ млохава тела попримити наново виталност, јер биле су наиме вољне да ми исфинансирају годину дана боравка на Малти ван моје активности у струци стим да се предам писању а учествовале би и у трошковима обраде тиража књиге. међутим долазак моје драге Таште у госте помери реализацију замисли а како се она баш острвила временом тог боравка та недолична замисао спласнуми имајући додуше на уму и мисао г. G.Grasa - да је Роман курвињска форма (што нисам баш разумео тада),но на срећу (временом) схватих ,иако сам и даље (и после деценијеипо) при истој намери .искрено, роман сам нацедио из мене током деценије , подоста је на њему до сада урађено да се публикује - све радње приведене крају и онда се јавила моја несигурност ,да ли је Он ОНО а што сам поодавно у доконим ноћима у изнајмљеном апартману у палати Gauchi у Valetti редиговајући беспотребне пасусе, а уједно и тежећи дореку замислио ,као и дилема да ли да се објави на малтешком или енглеском језику, а да се не разводњи суштина ,заврзламе тематске.
наравно у отезању писања су предњачиле радне ми струковне обавезе ,а није да их било није, дислокација радних локалитета да би временом и самоанализами романа (и поред пролазних оцена рецензената ,задњих година) у мени неку нелагоду створила и ЕНО ГА у фијоци Дединог писаћег стола ... верзија на српском сазрева , а ако је записано ..и биће га понуђеног читаоцима ( уједно инфо за оне пп упите блогопоклоника текстовами обзиром да сам се већ фотком романа пре пар год.на блогу преурањено хвалио) а што ја као пресбиописта и сада сањарим. занимљивост чини и податак да у фијоци ниже истог стола ено га и концепт доктората из фармацеутских наука писаног (апотекарски) руком мојег Стрица имењака датиран авг 1935 најављеног у Hajdelberg-у, али никад брањеног обзиром на тадања историјска збивања у Немачкој . а ко зна ,мој случај с' романом сличи ми на преплитање породичне синергије (заборављамо да о нама знамо само део своје историје, јер нисмо свесни свега чега нисмо свесни. еее,г г Jung-у, Adler-у ...и остали идиосинкратичари.
данас, када смо већина углавном увелико здравствено начети (а времешнији и са прикаченим ко зна каквим коморбидитетима) моји проређени исписници које сусрећем у лелујавоми лаком каасу поред Дунава , на клупама седећих те уживајућих у сивилу дунавске воде а и проређеном воденом саобраћају, преоптерећени темом Covid-а те једином бригом шта након позитивног назофарингалног бриса (док се веć једном не пронађе лек Panakea), на питање - како сте , они виталнији одговарају урнебесном смишљеницом Балашевић-а - коронуло (описујући своје тренутно стање). Већина је тематски углавном празна за дијалоге, психички неспремни или политиком слуђени,меморије начете заборавом те без икаквих нада за сутра.слабо читају јер, веле, брзо прочитано забораве па чему унда напора очима и мозгу ,куњају углавном пред тв екраном, клоне на моменте и глава ,па након краћег санка не знају да ли би га наставили или се баш расањавају. одраслији Унуци им разбијају монотонију дана нејасном сербглиш комуникацијом но посве јасним учесталим упитом (око 10.ог у месецу ) - Предак, 'јели стигла пензија, уз бећераст осмех што код сретника што их има буди неку битност јер помоћи своје је врлина, у потсвести им присет, док мени пак чачне прозивку на скоро прочитано
- kako je lijepo biti s'glavom u oblaku ,а чега се стихом досетила гђа Lidija Deduš
п.с.
ред је да пожелим здравствених угодности блогер сапатницима у наступајућој простој (ваљда се неће законпликовати) 2021. години