Ne postoji obuka da budeš Čovek ili Inkluzija ‒ 3. deo

Ne znam koliko se sećate, jer bilo je davno, ali sam ovde imala dva bloga sa naslovom Inkluzija – moje iskustvo.
Prvi deo je bio kada je Aleksa završio prvi razred osnovne škole, a drugi posle male mature.
Treći sam htela da pišem posle velike, ali su krenula ova luda vremena sa koronom i ostao je nenapisan.
Verovatno sa razlogom, jer sad, posle skoro dve godine od završetka njegovog školovanja, sa sigurnošću mogu da tvrdim ‒najbolja stvar koju sam do sada učinila za njega je školovanje u redovnoj školi ili, kako to ovde nazivaju, inkluzija, jer inkluzija je mnogo više od školovanja, ali da krenem redom...

Posle osnovne škole Aleksa se u pisao u “Politehniku – školu za nove tehnologije”, i to se pokazalo kao odličan izbor. Direktor škole mi je rekao da nemaju slično iskustvo, ali da su voljni da pokušaju.
Odlično. To je više nego dovoljno za početak, a i presudno. Volja, želja i otvorenost.
Zamolila sam razrednu da na prvom času Aleksa izađe sa asistentom iz učionice da bih se ja obratila ostalim đacima i ona se složila sa predlogom.
Rekla sam im u koju je školu Aleksa pre išao i da je tamo odlično napredovao zahvaljući svojim drugarima. Objasnila zašto se nekada ljulja ili maše rukama, da to čini kada je previše uzbuđen, bilo da je srećan ili tužan, da nije agresivan i da ne priča baš najbolje.
Ono što je verovatno bilo presudno jeste što sam im rekla da to koliko će Aleksa dalje da napreduje ne zavisi od gradiva ili od nastavnika, već od nih, njegovih drugara iz razreda, da su oni najbitniji. Iskreno sam to mislila, a mislim da su i oni to osetili, jer sam ispred sebe videla mlade ljude kako odjednom rastu pošto im neko ukazuje poverenje. To poverenje je bilo više nego opravdano jer ono što su oni učinili za Aleksu u naredne četiri godine ne može da zameni ni jedan defektolog, logoped ili psiholog.
U prvom razredu je deo škole bio smešten u OŠ “Đuro Strugar”, koja se nalazi u bloku prekoputa našeg, pa je Aleksa mogao sam da odlazi i vraća se iz škole.  Krenuo bi od kuće kada Andrijana javi da je blizu, našli bi se na autobuskoj stanici i nastavili zajedno do škole.

Jednom se desilo da je asistentica kasnila, on je produžio sam, a kada je i ona došla u školu, pored Alekse je sedeo drug iz razreda.
Video je da je nema i seo pored njega, da ne sedi sam.
Nekoliko puta se desilo da gube neki čas, pa su mi tada stizale slike iz parka u koji bi njih nekoliko otišlo sa njim da se klacka i ljulja, jer njihov Aki to voli. Kada su se prebacili u zgradu koja se nalazi malo izvan grada i do koje se stizalo Beovozom, kada bi se vraćao iz škole dva drugara koja su izlazila na njegovoj stanici čekali bi sa njim ako ja još uvek nisam stigla, da ne čeka sam. U vozu su ga učili navijačke pesme i nagovarali za koga da navija.
Svaki mali i veliki odmor su ga zvali da bude sa njima. Kako ko otvori neke grickalice, prvo njega nudili.
Marko, na žalost pokojni, i Miloš, skoro svaki odmor provodili sa njim.
Kada su bili treći razred Aleksa je napunio 18 godina.
To jutro dolazimo pred školu u pola osam, a celi razred i Andrijana, asistentica, čekaju ga ispred školskog dvorišta sa sve poklonom! A poklon je tek bio neverovatan – napisali su na tabli i na papiru koji su držali ispred sebe dok su se slikali “Aki, srećan ti rođendan”, izradili slike i stavili u album. Uz to su mu poklonili I album sa zastavama i crnu čokoladu, jer Aleksa ne sme mleko. Na sve su mislili.
Uspela sam da izađem iz kola i da ih slikam, a onda sam se rasplakala, toliko da ne znam kako sam vozila do posla.
Proslavu mature nisu imali zbog korone, ali je njegovo odeljenje zakupilo neki splav I napravilo je za njihov razred. Aleksa je, naravno, bio pozvan, a asitentica mi je posle pričala da je svako malo neko prilazio da ga pita hoće li sok I treba li mu nešto.
Koliko je sve to njemu značilo i tada sam slutila, ali sam postala svesna tek u poslednje dve godine, kada je ostao bez toga.
Njegova regresija je nakon završetka škole i pojave pandemije krenula postepeno, a poslednjih nekoliko meseci postala očita, pogotovo nama najbližima.
Ma koliko nekada delovalo da nije zainteresovan za okolinu, Aleksa apsolutno sve prati i upija.
Dok je išao u školu, osim obaveze da radi na času, upijao je sve što se oko njega dešava na odmorima i na putu od škole do kuće. Okruženje u kom su prisutni drugi ljudi je bio najbolji podsticaj za njega.
To je bila njegova škola, ali ne ona sa gradivom, već životna, od koje i te kako zavise životi svih nas, a pogotovo nekog sa autizmom, ko socijalne veštine uči na sasvim drugačiji način.
Plan je bio da posle škole počne da radi kod mene u radnji bar 2-3 sata dnevno, da krene sa sestrom na kurs španskog, da ide u teretanu.
Nije počeo da radi zbog korone i ograničenog broja osoba u prostoru, kursevi su svi prebačeni na online, što njemu ne bi bio nikakav podsticaj jer je ionako najveći deo dana za kompjuterom, a u teretanu je krenuo tek nedavno, posle treće vakcine i smanjenja broja zaraženih.
Često pomislim i kažem da je život, kosomos, sudbina, šta god, Aleksu uskratio za neke stvari, ali mu je poslao neke divne ljude, drugare iz razreda i iz osnovne I srednje škole, učiteljicu, njegove divne asistente – Boru, Vesnu I Andrijanu, trenera Radoša i sad mu je, evo, poslao i novog trenera Mitra, koga sam posle dva treninga pitala je li pre radio sa osobama sa autizmom, jer mi je prosto neverovatno bilo koliko dobar pristup ima prema Aleksi. Odgovor je bio da nije, već da samo voli svoj posao, a da je Aleksi prišao otvoreno, bez predrasuda.
Niko od tih ljudi nije prošao nikakvu obuku za rad sa osobama sa autizmom ili nekim drugim teškoćama, što se često čuje kao izgovor onih koje ne žele da rade sa takvim osobama.
Nisam obučen/a je nešto što smo svi mi roditelji čuli toliko puta, bilo da se radi o vaspitačima i učiteljima ili zubarima (moram ovde da spomenem divnog čika Draška i Jelenu) i frizerima (i ovde našu Slavicu i Tanju, koja je prva uspela da ga ošiša kad je bio baš mali).
Niko od njih nije imao obuku, ali svi oni su imali volju i želju I otvoreno srce, što je Aleksa uvek prepoznao i otvorio i on njima svoje.
Ne postoji obuka da se bude Čovek, a to je najvažniji životni poziv.

Da je socijalna uključenost ‒ koja počinje od vrtića I škole, ali podrazumeva i odlazak u kafić i restoran, prodavnicu, bioskop, park ‒ ipak najbitnija, uverila sam se i ovim Aleksinim polaskom u teretanu, gde je trener Mitar napravio takvu atmosferu da nikome nije neobično što Aleksa “glasno vežba” i gde je počelo sve više njih da ga pozdravlja kada dođe.
Dobio je novi izazov i počeo da se oseća kao deo neke socijalne sredine, što je za njega najbolji podsticaj. Već posle samo mesec dana primećujem da počinje da liči na onog Aleksu od pre, dok je išao u školu.
Inkluzija nije samo škola.
Inkluzija je i ta teretana.
Inkluzija je i komšija koji prvo njega ugleda u prodavnici, pa onda traži pogledom da vidi je li neko sa njim i treba li mu pomoć.

Ili komšinica koja sa njim čeka ispred lifta jer sam se ja zadržala kod kola.

Ili osoblje iz obližnjeg Maxija, koje ga odavno ne gleda sa posebnom pažnjom jer je drugačiji.

Inkluzija je nešto što bi trebalo da dovede do toga da se osobe sa autizmom, a i njihove porodice, ne osećaju dobro samo 2. aprila, na Svetski dan autizma, već tokom cele godine.
Jer nama je svaki dan dan autizma.

18.rođendan

U parku

 Dodela svedočanstva Miloš I Marko
Sa Markom na odmoru

Sa Markom u kafiću

Na žurci posle mature

Za strugom - praksa

 
Na treningu