PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (III)

clickcafe RSS / 18.03.2009. u 10:53
ulice
ulice

 

 

 

 

Miriše na detinjstvo. Svake godine a nekad i više puta godišnje dolazila je moja porodica na hrvatsko primorje. Bila su to srećna, zdrava i bezbrižna vremena. Otići na more tada je bilo kao otići u nedeljnu kupovinu danas. Skoro da se oseti izdatak. Putovali smo nekad avionom, nekad našim belim kecom. Sve je bilo divno. Gledam na slici tatu sa svojim pilićima u tamno plavom moru. I njegova čuvena Vekija za dobro jutro i mamine smokve u čemu je bila nezajažljiva.

Sada je slika potpuno drugačija. Ja, pored čoveka koji me čini zadovoljnom, srećnom i ispunjenom, opet se vraćam da vidim da li je sve stvarno tako kako pamtim ili su sećanja sve ulepšala. Ipak, sad je drugačije jer od tih davnih vremena ja sam promenila tri države za kratko vreme. Više ne dolazim u jednu od republika nego u susednu državu. Kako neobično. Sve je super možda i bolje nego što pamtim!

Kad sam ugledala Dubrovnik nekako mi je bilo puno srce. Kao da sam se vratila kod bake i deke. Onda sam pogledala njega i samo su me krivine sprečile da mu ne skočim u zagrljaj. Ko zna hoće li ikada spoznati koliko me čini srećnom i koliko me oduševilo što me dovezao na ovo mesto!

Napravili smo 2 počasna kruga po Dubrovniku čisto da ga omirišemo iz kola. Miriše... na skupo i miriše na visoku eleganciju.

Neki gospodin na prvom odmorištu iz grada nam je dao flajer za kamp u Kuparima, 6 km odatle. Odmah smo otišli put njega. Odmah smo otišli put njega. Registracija je izmamila osmeh devojke na recepcije koji je odmah smenjen kiselim izgledom kad sam joj pružila pasoše.

Svejedno, uputila nas je u zonu A u kampu. Kamp ukrašen borovima, fine parcele sa strujnim priključcima. Malo smo kružili da bi konačno stali.

Sve smo očas posla raspakovali, ja sam se osećala k'o da smo klinci koji su pobegli od kuće toliko je bilo uzbudljivo! Našlo se čak i mesto za mrežu za ljuljanje - idealan razmak između 2 drveta.

Dok sam se zabavljala kuvanje kafe mom dragom je prišao jedan stariji gospodin. Druga parcela od njaše. Englez. Tako smo upoznali najupečatljiviji par i najpozitivnije ljude sa mog prvog kampovanja. Džon i Meri. Srednjih sedamdesetih godina, sa duhom tinejdžera. Odmah je prepoznao da mi engleski nije maternji jezik. I na moje iznenadjenje, kad samo konstatovali da sam iz Srbije, konverzacija se nekako prekinula. Meni je bilo malo žao a malo mi nije bilo pravo ali nisam fokusirala svoje misli na tome.

Pala je noć i dan se završio takvom brzinom da nas je potpuno pometnuo i nismo otišli do plaže. Sveže beli i uzbuđeni otišli smo do Dubrovnika. Našli smo najskuplji parking uvereni da su cene približne. Udisala sam Dubrovnik, njegov beli kamen, tvrđavu, nestvarnu sliku lepih i mladih šetača. Eksplozija zadovoljstva širila mi se krvnim sudovima. Možda sam postala snob ili sam to uvek bila al tad tek otkrih?! Osećala sam se kao da sam deo svetskog jet seta. Proverili smo mailove u divno uređenom internet kafeu. I dok trepneš isteklo je vreme plaćenog parkinga. Zanimljivo kod Dubrovnika je da mi je asocijacija sa sedenjem na stepeništu. Odličan način za upijanje energije kojom sve zrači, fenomenalno mesto sa kojeg se posmatraju prolaznici, odličan način da budeš viđen u opuštenoj pozi dok gustiraš sladoled. I svetla su nestvarna.

Večerali smo čips i vino i zaspali srećni puštajući pretoplu jadransku noć da nas još više opije mirisom borova i soli i unese opuštenost u svaku poru.

Sreda, 29.08.


Divna prednost šatora svakako je rano buđenje usled vrućine...

Atačmenti



Komentari (0)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana