"Ko je malo bolje posmatrao naš poltički život, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u poltičkoj borbi ne unosi tako malo ideja kao kod nas. (..) Mesto iskrene i svesne političke stranke koja pošteno i otvoreno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade. Dok se u celom svetu

"Nisi kupio paradajz?"
"Niste mi rekli."
"Tomatino ali ne crveni nego sa belim..."
"Ah da, zaboravio sam, idem da kupim."
U liftovskom ogledalu vidim sebe debelog skoro zadriglog, nezadovoljno okrećem glavu. Ima već dve godine kako sam se ugojio, višak kilograma merim mogućnošću da prekrstim noge kada sedim. To činim sve teže često se ispomažući rukama. Ne prija mi debljina i sve što sobom nosi. Za doručak sam jutros pojeo kiselu jabuku, juče pet malih kajsija: "Miroslav ne ume da kupi kajsije, ove su male, nezrele i kisele" kaže ona. Za ručak jedem veoma

A ми без мог Лазе, па ја не живим, ја животарим и постала сам с опроштењем права плачипичка, на жалост. Деца су добро и добра су, а ја прежалит не могу, да ми је да га вратим како знам и умем, ћао друже, поздрав. 19.новембар 2010.

 Ljiljo moja, samo

Noćas su me pohodili mrtvi... pisaše Dis. Mene jutros!

Mnogima se neće dopasti što ponovo pišem o smrti ali pročitajte spisak koji dobih ovog jutra uz poziv za Skupštinu ULUS-a:

IN MEMORIAM 2010 - 2011. BABIĆ SVETLANA /2010/, BESARABIĆ MILAN /2011/, ĐAK ŽIVKO /2011/, DŽENGIS REDŽEPAGIĆ /2011/, GVARDIOL GORAN /2011/, KUDIĆ SMILJA /2010/, KOVAČEVIĆ BOŽA /2010/, KEREČKI DESA /2011/, LEČIĆ LAZAR /2010/, LALOVIĆ DRAGANA /2011/, MANDIĆ MILANKO /2010/, MARKOVIĆ D. BRANISLAV /2010/, MINIĆ MINA /2010/, MILOŠEVIĆ ŽIVORAD /2010/, MITROVIĆ MILUN /2010/, MIHAJLOVIĆ MILORAD BATA /2011/, MILISAVLJEVIĆ DOBROSAV /2011/, PEĆINAR NIKOLIĆ MIRJANA /2010/, PAVLOVIĆ JOVAN VOVA /2010/, SAVIĆ MIROSLAV ŠILJA /2010/, SANDIĆ MIRA /2010/, SAMARDŽIJA RAJKO /2011/, VUKOVIĆ ZORAN /2011/, ZARIN TATJANA /2011/.

Zašto? Zašto baš mi, već dugo, pitamo jedno drugo, moja sestra K. i ja? Dobri smo ljudi, nikad nikom nismo zlo pomislili, kamo li učinili! Zašto se baš nama dešavaju ovakve grozote? Nekoliko puta prisutna srednja sestra, daje odgovor: Ispaštamo grehe nekog našeg pretka, ili predaka, šta drugo?

U narodu egzistira izreka: Samo neka ide po redu, misli se na umiranje, na smrt. Svi smo je više puta čuli a uglavnom su je izgovarali stari ljudi, ponajviše žene, babe. Dobro se sećam da je moja baba Ljubica, koja je inače poživela do stote godine, malo, malo, ponavljala: E što me bog ne uzme, no mi uzima unuke i praunuke!

Nikad više! Poslednji put pišem o njoj! Njega više nema, umro je moj drug, prijatelj, brat Zdenko! Voleo sam Jamu samo zato što je Zdenko bio tamo. Mogao sam i da ne pecam već samo da divanim s njim dok je histeričan kakav je već bio, neprekidno nešto seckao, ljuštio, rezao...pripremao klopu i to u količinama kao za četu vojske. Retko smo obedovali sami, uvek je pozivao ili Vladu i Goricu, ili bi naišao Tibor, Milan policajac je bio skoro redovan, pa Crnogorci, tri brata, svraćali su Nina i Peđa i moja žena je bila da proba njegove specijalitete. Uz to je neprekidno mleo,

 Gost autor Mika                                                                     

                                                                          A Rex Ilusivii

STRATOSFERA, reče Junak Našeg Detinjstva, zagledan u zvezdano nebo. Na trenutak sam mu video benzinski pogled raširenih zenica u kojima se ogledalo nebo kao da ga posmatra istim intenzitetom. STRATOSFERA  je

Posle duge, duge pauze, a u nedostatku ozbiljnih aktivnosti, danas sam sa ćerom Bojanom išao autobusom u grad. Dete, prvače na raspustu, spremno prihvatilo poziv da se pridruži tati u avanturi završavanja odraslih poslova u gradu. Tata, ma njega ionako mrzi da seda za volan vreme je napolju pristojno (konačno počinje da liči na leto) a GSP radi. Idemo autobusom!

Odavno porodica Urošević ne koristi usluge GSP-a. Nemamo naviku svuda idemo kolima. Otšetamo do stanice 31 na Dušanovcu, uredno kupimo karte i dođe nam naš bus, zglobni, veliki i lep. I nije neka gužva,

Ove godine sam se u blogovima baš bavio Grčkom – ne računajući ovaj, samo 2014-e sam objavio već šest tekstova o jednoj od mojih omiljenih destinacija, pa evo i završnog. Imam nekoliko putnih vodiča za Grčku, uključujući dva izdanja Lonely Planeta s deset godina razmaka, dovoljno da primetim da greške iz ranijeg izdanja ne samo da nisu, već i neće ispraviti. Ipak, putujući/letujući po Grčkoj, uvek mi je nedostajao specijalizovani ptičarski vodič. Desilo mi se jednom da sam bio u blizini odličnog područja za ptičarenje, kroz koje sam samo prošišao, videvši usput belonokte vetruške i ništa drugo, jer sam na internetu pronašao svega par rečenica o tom području, a bio sam taman toliko udaljen od njega da me od nasumičnog lutanja odbije cena goriva.

...danas na Kališu.

Lepo je imati cilj, a jos lepše ostvariti ga .

Ninoslav je to uspeo.

Bravo ! 

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.