Za  kreativnu blokadu čuo sam znatno pre nego što sam odlučio da postanem pisac. Znao sam da ta posebna vrsta bele kuge obično dolazi sa godinama. Pisac se vremenom zamori, iščile mu snaga i ideje, a ako nešto i objavi, zlurade mu kolege, po godinama mlađi pisci, sa zadovoljstvom konstatuju da je još jedan velikan pisane reči izlapeo. Bard se muči i pati, kune svoju sudbinu i, ako već nije do tada, oda se piću. Sedi po kafanama i u alkoholnoj izmaglici dosađuje gostima pričajući o svojim velikim nenapisanim književnim delima.

Metak u glavu je već nešto drugo...

Zlocin, na zalost nekih, ne zastareva, niti protok vremena menja njegovu sustinu definisanu trenutkom dogadjanja... Za iskreno sazaljenje je visegodisnja nacionalisticka kuknjava i histerija povodom "srebrenickih desavanja", toboz-ogorcenost patrijota zbog nepravednih i nicim izazvanih rezolucija i rezolucijica, relativizacija genocidnosti, mesanje baba, zaba i ratnih zarobljenika, gradjanskog rata i agresije, i ostalih 'ladno povucenih srpskih pravih linija po zakrivljenom space-time kontinuumu...

Genocida je u Srebrenici bilo.

Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam

Jedno sasvim obično prolećno popodne nakon kiše - V. drema u dnevnoj sobi, ja se dokono motam po kući. Munja laje k'o pomahnitala, već me ozbiljno nervira. V. je već iznerviran – dal može iko da prođe ulicom, a da ona ne zalaje? Munja je udomljena nakon jedne saobraćajke u kojoj je ostala bez oka i teško povredila karlicu. Rekli su da nema šanse da preživi u azilu, nejverovatnije će je uspavati ako se neko ne sažali i udomi je. Sažalila se moja deca i eto je kod nas. "Tata, dajte joj šansu da preživi, kad te molim! Mama, ako je niko ne prihvati, uspavaće je. Molim vaaaaas,

                      запажам, дакле постојим (г. В. Пиштало)

супруга ми седентан тип личности, радни век лаб.послу усмерена, вођена Ајнштајновим указом - учи од прошлости, живи за садашњост, надај се сутрашњици а важно је само да не престанеш да постављаш питања. па панзионерки у 8 ж. деценији, још вазда интернет преферансу, те кућној клавир свирци посвећеној, предложих да је усмерим на неопходни број дневних корака па иницирах да се у девојачкој соби са погледом на башту, неки дан ,постави трака за ходање.испоручиоци поменутог помагала одрадише своје, усагласисимо се око одговарајуће класичне музике прилагодљиве тој врсти телесног напора и ....наравно, Унуци узурпираше траку како би тренирали трчање да се не бламирају без кондиције, зимским периодом наметнутом, јер пролећа ево, па супруга одложи намеру, док се Они не издувају рекреативном новином у кући .....на дохват.

Nesuvislost nesuvislosti!

Naslov sam pozajmio od Averoesa (Abu-l-Walid Muhammad ibn Ahmad Muhammad  ibn Rušd) 

1999. godine NATO je bombardovao rezim Slobodana Milosevica. Igrom slucaja (ili mozda ne?) taj rezim je obitavao kao integralni (iako sustinski kancerogeni) deo drzave Srbije i generalno srpskog drustva i javnosti. Nakon tuceta (nije Semir) godina u kojima su bombe iz beogradskih salona odleprsavale u sve delove bivse nam domovine, doslo se do zida za koji je Milosevicev rezim procenio da je najbolji da o njega konacno rascopa narodnu glavu...

To, da se razumemo, nije bila uopste naivna situacija. Ne samo zbog toga sto su ljudi sad ginuli i po Srbiji, nego sto je trebalo postaviti pitanje

- шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварности која га окружује (г Писарев Ђ.)

има година како се овакав наш разговор баштенски одвијао јер нам плацеве кућне дели само метер висински шимшир ограде па се преко ње издиванимо онако у пролазу - баш се нервирам џигерица ми у мени дркти одједа (жали ми се комша Судија у пензији) кад слушам и гледам тв вести , Свет полудео начисто ,а ти - па ја и немам каде да у поменути екран пиљим радим по цели дан а и ноћна шихта ме апи почесто -па ко те тера да радиш оматорио си седи ко ја у поензији -па да се и ја једим и џигерицу тресем боље ми се бетонима бавити - па дообро како оћеш, а ја се баш једим.

Зато ћемо бити бар у полуфиналу овог пута