Dame i gospodo, braćo i sestre, drugarice i drugovi. 

als 

 Гост аутор: nikvet pn

Нешто размишљам –  други светски рат, окупација у Србији… Како је то изгледало? Знамо сви како су текле битке далеке али појма немамо како је то изгледало у реалности, у свакодневном животу. О томе се нигде није учило, нигде ништа озбиљно записано, тек окрајци. Размишљам са становишта просечног човека који има породицу, посао, приход и расход. Није да немамо искуства од те феле, прошло се овде тога подоста; инфлација, санкције, бомбардовање, 5.октобар, експлозија магацина муниције, поплава… Просечан човек гледа да спасе породицу, имовину, да избегне беду; природно и нормално.

Priča o besplatnim udžbenicima se zahuktava. Nečija donacija i želja da se pomogne da obrazovanje bude lakše dostupno ugrozila je interes onih koji od tog istog obrazovanja lepo zarađuju.

Opšte je poznata priča da je onomad ambasador Nemačke štitio interese Kleta intervencijom kod naših vlasti, ali sad smo otišli korak dalje pa samo resorno ministarstvo, dakle  Ministarstvo prosvete, ono koje je zaduženo za najbolje obrazovanje u Srbiji, šalje dopis izdavačima

Гост аутор: nikvet pn

Сви наши људи на раду напољу имају некако исту жељу. У родном селу потруде се да саграде здање велико и моћно себи за дику и удобну старост. У томе се још и такмиче међусобно. У Источној Србији нарочито. А благога појма немају да их је један њихов земљак одавно недостижно надмашио.

Елем,

Spin-off teme od Omegita. 

Dakle, polu-slobodna tema za razgovor o opremi za boravak u prirodi. Rančevi, čizme, patike, nožovi, šatori, kajaci, sekire, aktivan veš, merino vuna i tako dalje. 

autor: als 

Čast mi je što poznajem četiri dame koje umeju lepo da osmisle zajedničko vreme.

Umeju one i sebe da predstave, i  evo mesta gde to rade , ali je povod za ovaj blog promocija nekoliko novih snimaka.

Baš su bile vredne u ovo ludo vreme.

 Meni prija, nadam se da će i vama.

Jednima:

Ala naše za malo bejaše

beše slatko al za vreme kratko 

Drugima:

Sve je lepo i vreme valjano,

jer je ovo jedva dočekano 

Soba u prizemlju, na uglu. Zgrada sa kraja pedesetih. Trokrilni prozor, dobrim delom propo, duva kroz njega, pa se zimi dole stavi staro ćebe. Grejanje - mala TA peć.
Stan pripadao cimerkinoj babi koja je imala svoju veću sobu i svoju veću peć, al joj se nije bacalo u trošak, pa zime provodila kod rodbine (leta na moru, izdavala sobe, al nije to važno).
Osim te dve sobe, ostali deo stana nema mogućnost grejanja. Ne-ma. Ni kupatilo.
Kad se posle vikenda il još gore posle praznika vratiš, obično predveče sa torbama, u stanu je ladno kao na ulici.

Zamislite ovako: sedite u svom dvorištu, pijete kafu i ćaskate sa komšijama i onda toliko jeziv smrad koji se širi naseljem - po ko zna koji put za više od deceniju - učini da se pokupite unutra, zatvorite prozore i zaboravite da imate dvorište jer ionako ne možete da ga koristite.
Da, bilo bi to ok da je samo jednom. Desi se. No, kada je smrad višegodišnji, čak višedecenijski i gotovo svakodnevan, onda uradite ono što su uradili ljudi iz jednog zrenjaninskog naselja, njih nekolicina: ustanete od stola, uzmete svoje smeće iz kante i odete da ga ‘itnete preko ograde kafilerije. Vi nama vaše, mi vama naše.